У Србији је реч о тежњи да се антифашизам истицањем доприноса четничког покрета учини националнијим, српским. Уз то се неретко, путем анти-антифашизма, јављају покушаји рехабилитације чак и отворених фашиста. На некадашњим и садашњим празницима старе и нових држава прелама се исти проблем као и у случају уџбеника историје, али и дневно-политичких догађаја и, уопште, свега што има везе са прошлошћу према којој се произвољно одређујемо, узимајући од ње шта нам у ком тренутку одговара
На дан када излази овај број "Времена" навршава се седамдесет година од, за једне, почетка антифашистичког устанка народа Србије у Другом светском рату. За друге то ће бити седамдесета годишњица "братоубилачког напада у ком је запуцао Србин на Србина".
Како год, 7. јула 1941. године, после народног збора на традиционалном вашару у Белој Цркви код Ваљева, дошло је до окршаја између жандармерије и припадника новоформиране Рађевачке партизанске чете предвођене Жикицом Јовановићем Шпанцем, комунистичким активистом и добровољцем из Шпанског грађанског рата. До 2000. године, тај дан био је државни празник, Дан устанка. Од 2000. Србија не обележава ниједан дан као свој празник који би имао било какве везе са њеном антифашистичком традицијом, ако изузмемо Дан победе, 9. мај, једини државни празник који се обележава радно.