По­чи­ње при­ја­те­ље­ва­ње са пан­че­вач­ким ком­по­зи­то­ром Пе­тром Кран­че­ви­ћем, ко­је ће јој до­не­ти мно­го не­при­јат­но­сти. Пе­тров отац Ата­на­си­је је из­ри­чи­то про­тив ове ве­зе, јер по ње­му Иси­до­ра ни­је за ње­го­вог си­на. При­ти­сак је та­кав да мла­ди Кран­че­вић бу­квал­но бе­жи из Пан­че­ва и од­ла­зи у Срем­ску Ми­тро­ви­цу. Ње­гов отац, ки­ван што је син оти­шао, на­ста­вља да ха­ран­ги­ра про­тив Иси­до­ре.
Ве­ро­ват­но „за­хва­љу­ју­ћи“ ста­ром Кран­че­ви­ћу, у шко­лу сти­жу при­ја­ве про­тив Иси­до­ре Се­ку­лић. У њи­ма се на­во­ди да је бо­ле­сна, па ро­ди­те­љи стра­ху­ју за здра­вље сво­је де­це, жа­ле се на учи­те­љи­чи­но по­на­ша­ње пре­ма уче­ни­ца­ма, а Ата­на­си­је Кран­че­вић под­но­си при­ја­ву у ко­јој на­во­ди да је сум­њи­во мо­рал­но по­на­ша­ње Иси­до­ри­но.
Школ­ски са­вет не­ма куд. Пр­во на­ла­же ле­кар­ски пре­глед. Дво­ји­ца ле­ка­ра на­ла­зе да го­спо­ђи­ца Иси­до­ра Се­ку­лић „бо­лу­је од хро­нич­ног плућ­ног ка­та­ра“ и пре­по­ру­чу­ју опо­ра­вак од бар шест ме­се­ци.
Глав­ни школ­ски ре­фе­рент Ђор­ђе По­по­вић до­би­ја за­да­так да ис­тра­жи све оста­ло, а Иси­до­ра из­ја­вљу­је да ће под­не­ти остав­ку ако се уста­но­ви да је би­ло шта од кле­ве­та исти­на. По­по­вић пре­да­је из­ве­штај у ко­јем сто­ји да ни­је на­шао да учи­те­љи­ца ло­ше по­сту­па са де­цом, али јој тре­ба да­ти од­су­ство да се ле­чи. Ча­слав Ђор­ђе­вић сма­тра да су се и школ­ске вла­сти окре­ну­ле про­тив Иси­до­ре, ко­јој су ина­че ве­о­ма би­ле скло­не, по­сле ње­ног члан­ка „За жи­вот“ у ко­јем пи­ше да по­сто­ји „скроз по­гре­шан вас­пит­ни си­стем“.
Фе­бру­а­ра 1905. опет тра­жи „јед­но­го­ди­шњи до­пуст“ због ле­че­ња. Опет јој одо­бра­ва­ју, али уз ис­пла­ћи­ва­ње по­ла пла­те, па Иси­до­ра на­кнад­но тра­жи от­прем­ни­ну, ко­ју 1906. и до­би­ја, у ви­си­ни дво­го­ди­шње за­ра­де.
Оста­је у Пан­че­ву још три го­ди­не. Дру­жи се са др Вла­ди­ми­ром Алек­си­ћем, вла­сни­ком са­на­то­ри­ју­ма, пе­сни­ком и пи­сцем му­зич­ких кри­ти­ка. Ка­да је ми­ну­ло при­ја­тељ­ство, али не зна се да ли са­мо због то­га, Иси­до­ра је на­пу­сти­ла Пан­че­во. То­ли­ко ти­хо, да то ни­су за­бе­ле­жи­ле ни та­да­шње ло­кал­не но­ви­не, а био је то уста­ље­ни оби­чај. На згра­ди у ко­јој је слу­жбо­ва­ла пан­че­вач­ки књи­жев­ни­ци су 80 го­ди­на по­ста­ви­ли спо­мен-пло­чу. Је­ди­но она и име јед­не основ­не шко­ле да­нас све­до­че о Иси­до­ри­ном бо­рав­ку у Пан­че­ву.
Ми­о­драг Ша­шић, Политика