Јуче и данас

Једини српски нобеловац, књижевник Иво Андрић преминуо је на данашњи дан, 1975. године, у Војномедицинској академији у Београду.

У часу смрти имао је непуне 83 године, а у Андрићевој бележници је остао запис: „Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког 'јавног радника' долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају...”

Данас, 37 година доцније, Србија је обележила два јубилеја - 100 година од објављивања Андрићевог првог књижевног рада (у часопису „Босанска вила") и 50 година од како је добио Нобелову награду, а у октобру 2012. године и 120 година од његовог рођења.

Андрић, рођен 10. октобра у Долцу крај Травника, примио је децембра 1961. у Стокхолму Нобелову награду за књижевност као први и за сада једини писац јужних Словена који је понео то највише литерарно признање.

Андрић је као нобеловац и академик, и већ онда најпревођенији српски писац у свету, сахрањен уз највише почасти, а у Одбору за сахрану било је 45 најугледнијих личности из политичког и културног живота целе Југославије - јер он јесте припадао и Босни и Херцеговини у којој је рођен и Хрватској и Србији по пореклу родитеља, али је себе сматрао српским писцем.

Полагањем венаца и финалом такмичења "Беседе у Зоранову част" данас је обележено девет година од убиства премијера Зорана Ђинђића, на којег је 12. марта 2003. године извршен атентат испред зграде Владе Србије.

Чланови Председништва Демократске странке предвођени председником Србије Борисом Тадићем и супругом убијеног премијера Ружицом Ђинђић положили су цвеће и одали пошту на Ђинђићевом гробу у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Нешто раније, у Алеји заслужних грађана пошту првом демократском председнику Владе Србије одали су и министри у Ђинђићевој и бивши премијер Зоран Живковић. Чланови кабинета Зорана Ђинђића положили су венац и у дворишту Владе Србије на месту где је убијен Ђинђић. Такође садашњи премијер Мирко Цветковић и министри положили су венац на спомен-плочу код зграде Владе посвећену Ђинђићу. Полагање венаца и одавање поште Зорану Ђинђићу организовано је и у више градова широм Србије.

У финалу такмичења "Беседе у Зоранову част" између осам беседника, победио је Урош Павлов из Кикинде. Председник Србије Борис Тадић изјавио је да не може бити реформе друштва "а да останемо исти" и оценио да популарност није увек исказ врлине, уз констатацију да убијени председник Владе Србије Зоран Ђинђић својевремено није био најпопуларнији политичар. Тадић је на финалном такмичења у беседништву рекао да су реформе у човеку суштина реформи о којима је Ђинђић говорио. Проглашавајући победника овогодишњег такмичења он је поручио да се реформа најпре мора десити у појединцу, па онда и у читавом друштву.

Спремајући дипломски рад о развоју културе у Београду 19. века, историчар уметности Владимир Божиновић открио документ у коме су наведена имена архитеката највећег градског здања тог времена – хотела „Код јелена”

Да Владимир Божиновић, историчар уметности, није спремао дипломски рад о развоју културе у Београду у 19. веку и открио жалбени допис који је пуковник Богићевић упутио тадашњој Управи вароши, потуживши се на неимаре који нису добро обавили посао, још би остала тајна ко су архитекте првог београдског хотела, названог „Код јелена”. После 171 године откада је на темељима Цинцар хана почела градња тада највећег здања у Београду, Божиновић је недвосмислено утврдио да су хотел пројектовали Антон Кверфелд, највероватније син Фридриха Адама Кверфелда, пројектанта Саборне цркве, и његов партнер Франц Доби.

– У то време они су били најзнаменитије архитекте Панчева. Сакупљајући грађу за дипломски, случајно сам у Историјском архиву града наишао на податак да је пуковник Богићевић „прозвао” архитекте чија имена наводи јер се у току градње један зид обрушио, а било је проблема и са запушавањем канала – каже Божиновић.

На плацу омеђеном улицама Краља Петра, Грачаничком, Иван Беговом и Чубрином од 1841. до 1843. кнез Михаило Обреновић градио је хотел. Његов отац кнез Милош парцелу је купио од неког Турчина, а уз Саборну цркву, Митрополију и Конак кнегиње Љубице, грађанском Београду 19. века недостајало је и модерно коначиште.

Сутра се навршава шест година од смрти бившег председника Србије и Југославије, и хашког оптуженика Слободана Милошевића.

Милошевић је умро од инфаркта у својој ћелији у притвору Хашког трибунала, током суђења за ратне и злочине против човечности на Косову и у Хрватској, и за геноцид у Босни и Херцеговини.

Пошто градске и државне власти нису дале дозволе које су тражили породица и високи функционери Социјалистичке партије Србије (СПС) да се Милошевић сахрани у Београду уз државне почасти, сахрањен је у дворишту породичне куће своје супруге Мирјане Марковић у Пожаревцу.

После вишечасовних опроштаја и говора у Београду и Пожаревцу, сахрана је обављена у сумрак. Сахрани, која је обављена без верског обреда, није присуствовао нико од чланова најуже породице јер, како су навели, нису добили довољне гаранције за своју безбедност.

Милошевићева супруга Мирјана Марковић напустила је земљу 23. фебруара 2003, а син Марко је отишао одмах пошто је Милошевић 5. октобра 2000. био принуђен да призна пораз на изборима за председника СР Југославије. Обоје данас живе у Русији, а кћерка Марија у Црној Гори.

Данас се навршава 21 година од првих великих опозиционих демонстрација одржаних у Београду због пропагандног и хушкачког извештавања Телевизије Београд која је тада названа ТВ Бастиља.

Спрски покрет обнове (СПО) обележиће годишњицу демонстрација у подне на Тргу Републике скупом на којем ће учествовати председник СПО Вук Драшковић и руководство странке.

Током демонстрација на којима је 1991. године учествовало више десетина хиљада грађана, погинули су ученик Бранивој Милиновић и полицајац Недељко Косовић, а више стотина грађана је повређено.

Демонстрације су на кратко уздрмале власт тадашњег председника Србије Слободана Милошевића.

Протест је предводио Драшковић са захтевом да оставке поднесу тадашњи директор државне телевизије Душан Митевић и уредници Славко Будихна, Предраг Витас, Иван Кривец и Сергеј Шестаков.

Непосредан повод за протест био је коментар на државној телевизији 16. фебруара у којем је Славко Будихна оптужио СПО да је продужена рука „усташког” хрватског режима.

У фебруару наредне године навршиће се 20 година од смрти познате српске пјесникиње Десанке Максимовић, што је повод за припрему филма посвећеног њеном животу и поезији. Играни филм "Тражим помиловање или велика тајна" биће класичног драмско-биографског жанра, са минимумом документарног материјала, а обухватиће скоро цели живот песникиње (1898–1993), од њеног детињства до смрти.
"Основна идеја о реализацији филма о Десанки јесте да српска просвета и култура одају неизмерну почаст песникињи, на начин да остане на корист будућим генерацијама младих и који ће им бити од помоћи да сазнају и заволе њено огромно песничко дело", каже идејни творац филма, српски сценариста Милош Параментић.
Филм ће, према садашњем плану, режирати Милорад Милинковић, аутор филмова "Мртав ладан", "Потера за срећ(к)ом"...
Десанка Максимовић, рођена 16. маја 1898. године у Рабровици код Ваљева, била је песникиња, професорка књижевности и члан Српске академије наука и уметности. Преминула је 11. фебруара 1993. године у 95. години у Београду. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

У годинини када обележава 85. година од оснивања “Аеропута”, Јат Аирwаyс је покренуо иницијативу да једна улица у Београду добије име Тадије Сондермајера, једног од оснивача и директора компаније чију је традицију, после Другог светског рата, наставио Југословенски аеротранспорт, садашњи Јат.
Тим поводом, Владимир Огњеновић, генерални директор Јат Аирwаyса, угостио је породицу Сондермајер која живи у Београду.
Иницијатива је покренута на 120.годишњицу рођења овог великана српског и југословенског ваздухопловства, првог  ваздухопловног инжењера у предратној Југославији. Био је један од двојице пилота – ловаца, који су активно учествовали у француској авијацији на Западном фронту у Првом светском рату. Његова највећа заслуга је била у оснивању и вишегодишњем успешном вођењу „Аеропута“, чему је претходио  лични подухват,  лет авионом „Потез 25“ од Париза до Бомбаја  и назад до Београда 1927. године.

Првог марта 2012.године навршава се тачно двадесет година од дана када је у Сарајеву, на Башчаршији, убијен српски сват и рањен српски свештеник. Уобичајени опис овог догађаја почиње са описом убице као „сарајевског криминалца“, а затим се наведе његово име, како би се поткрепила обавештеност о догађају. Тако је одређено погрешно разумевање онога што се догодило.
Да ли је тај „сарајевски криминалац“ убио српског свата зато што му је овај нешто дуговао? Или зато што му је тако „дошло“?
За правилно разумевање овог догађаја корисно је запажање сарајевског листа „Дневни аваз“:
● „ ... Према појединим медијским написима, Делалић је ретроактивно од Изетбеговића млађег тражио милион марака хонорара за убиство "српског свата" 1. марта 1992. године испред Старе српске цркве на Башчаршији у Сарајеву.  ...“
● „ Сам је тврдио да ради за „државу“, Алију, Бакира и касније тајну полицију АИД“.
Иначе, „истраживачки тим Дневног аваза“ се позива на интервју који је 2007.године убица са Башчаршије дао сарајевском листу „Слободна Босна“, уочи своје погибије, под исувише јасним насловом: „Убијао сам за Алију“. 

Народна библиотека Србије (НБС), једна од најстаријих културних установа у Србији, прославља изузетан јубилеј – 180 година постојања. Уништавана и разарана у ратовима, угрожавана сиромаштвом у миру, НБС је увек, као и данас, била симбол не само српске културе, већ и државности. Током скоро двовековне историје, њена модернизација по правилу се поклапала са периодима успона и напретка Србије. Почев од 1832. када је основана и када је наговестила улазак Србије у друштво модерних европских демократија, преко 1972. када је завршена нова зграда на ободу Карађорђевог парка, па све до данас – када своје читаоце дочекује у новом руху, подмлађена и темељно модернизована.
Историчар Дејан Ристић, вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије, за „Политику” објашњава да ће Народна библиотека Србије 28. фебруара обележити 180 година свог постојања, што је највећи и најзначајнији јубилеј који ће ове године бити обележен у Србији.
– НБС је једна од најстаријих и најугледнијих институција културе у нашој земљи и једна од најугледнијих у овом делу Европе. Читаву ову годину, као матична библиотека и центар библиотечко-информационог система Србије, НБС посвећује изузетном јубилеју који ће обележити низом пројеката, програма и манифестација – открива Ристић.

За православне вернике данас почиње вишенедељни велики Васкршњи или Часни пост, који се завршава на празник Васкрсења Исуса Христа - Васкрс, који се ове године прославља 15. априла.
Датум почетка Часног поста зависи од датума празновања највећег хришћанског празника Васкрса, који православни верници славе увек у недељу пуног месеца после пролећне равнодневнице.
Први дан православног Часног поста је Чисти понедељак, који долази после Беле недеље, завршног дана Месопусне недеље, која је врхунац славља пред пост у који треба да се уђе достојанствено и са што мање грехова.
Прва недеља поста зове се Чиста, а последња је Недеља православља, док се до Васкрса, уз посебна правила, смењују - Пречиста, Крстопоклона, Средопосна, Глува, Цветна и Страшна или Страдална недеља.
Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правој молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства.
Велики или Часни пост, који је име добио према Часном крсту на којем је страдао Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштења на реци Јордану, отишао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, после чега је изашао као победник из искушења која му је поставио Сотона.