Јуче и данас

Старешина манастира Крка Игуман Герман нашао се недавно у центру медијског скандала, када га је новинар загребачког "Јутарњег листа" Жељко Хуљев оптужио за претње смрћу, описујући свој сусрет са архимандритом као хорор у којем је једва спасао главу.
Био је то медијски окидач који је на ноге дигао и "бранитељске удруге" и полицију. Герман и богослови манастира Крка у неким хрватским медијима означени су као "дружина склона необузданим пијанкама у којима показују своје право четничко лице".
У интервјуу за "Вести" игуман Герман објашњава шта је истина у тој причи а шта је њена позадина.
Оптужени сте за вербални напад и претње смрћу, у хрватским медијима та је прича добила велики публицитет, како сте је ви доживели?
- Новинар Жељко Хуљев је особа која је сваким својим текстом у "Јутарњем листу" или "Слободној Далмацији" ружила Србе на најгори могући начин. Његови текстови изазивају страх код Срба јер он позива на линч и појединаца и институција као што су манастир Крка или Епархија далматинска. Ми знамо да човек његовог калибра нема потребне памети да расуди у ком времену живи и да је рат завршио пре петнаест година. Ми такођер знамо и то да је у Хрватској до скоро било пожељно мрзити Србе, али желимо наивно веровати да је то време иза нас.

Полагањем венаца на више места у Београду, обележава се 71. годишњица бомбардовања Београда 6. априла 1941. године чиме је почео напад Немачке на Краљевину Југославију у Другом светском рату.
Војне снаге Трећег рајха напале су Краљевину Југославију на данашњи дан 1941. године. Немачки авиони су најпре бомбардовали престоницу Београд, а затим и Краљево, Ниш и друге градове. Напад који је почео без објаве рата означио је почетак Другог светског рата у Краљевини Југославији.
Прве бомбе пале су на Београд у 6.30, док је већина становника још спавала. Немачки бомбардери су истог дана, у четири наврата, разорним и запаљивим бомбама засули град, а око 16 часова из правца Румуније долетело је тридесетак злогласних бомбардера, "штука", из којих се пуцало по колонама избеглица, док су панично напуштале разорени град.
Авиони су полетали са аеродрома из Беча, Граца и Арада. Тадашња престоница Југославије поново је нападнута 11. и 12. априла. Напади су трајали и ноћу, а на град је изручено 440 тона смртоносног товара.
Тачан број жртава никада није прецизно утврђен. На списку погинулих у Београду, који је тада имао 370.000 становника, води се 2.274 грађанина, док неке процене говоре о близу 4.000 страдалих.

„Ствар Хитлерове сујете, његове личне освете”, изјавио је на суђењу после Другог светског рата немачки фелдмаршал Паул Лудвиг Евалд фон Клајст, описујући нацистички ваздушни напад на Београд, 6. априла 1941, почетак Априлског рата и окупације Југославије у Другом светском рату, чија ће 71. годишњица данас бити обележена.
Сем инфраструктурних циљева и цивилних објеката збрисан је и део културне баштине, у чему се посебноиздваја уништење грађе Народне библиотеке. Свакодневни живот у главном граду био је паралисан, а међу листовима чији је последњи предратни број штампан у ноћи уочи бомбардовања нашла се и „Политика”.
– Начин којим је преокрет (27. марта) изведен, онако брзо, мирно и достојанствено и којим је примљен и поздрављен, јединствен је и доказује да је ствар била дозрела и да је по вољи народа – део је чланка под називом „Пунолетство Југославије”, штампаног на насловној страни „Политике” у недељу, 6. априла 1941.
Осим војника, масовно су страдали и цивили, посебно у Београду, а томе је допринела и чињеница да је град био лоше припремљен за напад оваквих размера и да је мало ко очекивао тако силовита дејства. С обзиром на то да је била недеља, у 6.30 ујутру нису ретки ни они које су бомбе затекле на спавању.

Београдска радио-телевизија "Студио Б" обележила је 42 године рада. Испред Палате Београд откривена је табла сећања на дугогодишњег новинара и уредника те медијске куће Ђоку Вјештицу.
Главни и одговорни уредник телевизије "Студио Б" Александар Тимофејев рекао је је окупљенима да је Ђоко Вјештица био човек који се свакодневно борио за малог човека, обичног грађанина, чији је живот покушавао да направи "макар за корак бољим".
На прослави се окупљенима обратила и Нада, супруга Ђоке Вјештице, која се захвалила свима што плато испред палате "Београд" носи назив по њеном супругу. Супруга покојног новинара честитала је телевизији "Студио Б" 42 године рада, односно, новинарства "које враћа осмех на лица и људима у невољи".
На манифестацији је младим научницима, тиму "Стробери енерџи", додељена традиционална награда те медијске куће "Најбеограђани", за први јавни соларни пуњач за мобилне телефоне који је постављен на неколико локација у Београду.
Додељена је и награда победници документарног серијала "Како смо слушали радио" Јелени Николић. Победница серијала у коме је учествовало више од 20 прича добила је телевизор.

Мит о необоривом америчком „невидљивом” ловцу бомбардеру Ф-117А срушена је пре 13 година, на данашњи дан, када су јединице југословенске војске обориле тај авион док је био у акцији НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Ф-117А „ноћни соко”, који је после бројних акција у Либану, Панами, Ираку...стекао ореол „невидљивог”, оборен је 27. марта у војвођанској равници у селу Буђановци. Ту летилицу оборио је 3. дивизион 250. бригаде Противваздушне одбране, који су у 20.42 сата, захваљујући способности јединице, исправној техници и „малој техничкој иновацији” успели да га погоде са земље.
„Ноћни соко” пао је у атар села Буђановци, пошто је претходно гађан са две ракете типа „нева”, а јединицом која га је оборила командовао је пуковник Золтан Дани.
Ф-117А је опремљен са два „џенерал електрик Ф404” турбо мотора и четворостепеном контролом лета, носи различито наоружање, има савремени навигациони систем интегрисан у дигитални пане у кабини, која појачава ефикасност мисије.
Цена тог авиона, по намени - ловца, којег је од 1982. до 1990. године производила америчка компанија „Локид”, износила је 45 милиона долара.

Данас се навршава 13 година од када су почели ваздушни напади НАТО снага на Србију, односно тадашњу СРЈ, у којима је за 78 дана убијено најмање 2.500 а рањено и повређено више од 12.500 људи.
Погинуо је 1.031 припадник војске и српске полиције, а теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестали. Укупна материјална штета процењена је тада на 100 милијарди долара. Ратни губици НАТО у људству и техници никада нису обелодањении.
Одлука о агресији на тадашњу СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.
Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање” написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. већ увелико било у току” и да је завршено крајем августа те године.
СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Пројектили НАТО-аи данас на Косову и Метохији сеју смрт међу Албанцима, Србима, али и међу војницима Кфора и радницима Унмика. Није без разлога америчким војницима, по повратку са Косова и Метохије, забрањено добровољно давање крви. Разумљиво је и што поједини војни стручњаци Кфора говоре да је боравак њихових војника на Космету највећи виво експеримент у режији Американаца. Није нелогично да у главама америчких стратега то представља испитивање понашања и појава обољења у неком будућем нуклеарном рату.
Наведено је исписао професор др Вујадин Оташевић, медицински патолог, професор Медицинског факултета у Нишу и директор Института за судску медицину у овом граду, у недавно публикованој књизи „Косовскометохијски облаци смрти“, коју је објавио тамошњи Медицински факултет.
За потребе овог текста ограничили смо се на одељак „Тровање и радијација од бомбардовања“ у коме др Оташевић износи документоване чињенице.
Еколошка катастрофа са дуготрајним несагледивим последицама по здравље и живот људи, изазвана НАТО бомбардовањем, имала је своју најмрачнију димензију у употреби муниције са осиромашеним уранијумом (ОУ), „при чему је дошло до ослобађања великих количина различитих опасних супстанци са канцерогеним, мутагеним, токсичним и другим опасним последицама по људе, биљни и животињски свет“, констатује професор Оташевић и упозорава да је већина тих супстанци контаминирала и „шире подручје Балкана“.

На данашњем суђењу ратном помоћнику министра унутрашњих послова Хрватске Томиславу Мерчепу, који се терети за бројне злочина над српским цивилима 1991. године, потресне исказе дали су чланови породица убијених Срба, али и новинарка Хрватске телевизије Ана Мудрић.

Мерчеп је оптужен да је као командант резервне јединице МУП-а одговоран за незаконита хапшења, мучења и злостављања 52 и убиства 43 српска цивила на подручју Загреба, Кутине и Пакраца, од октобра до децембра 1991.

Мудрићева, која је као новинарка Хрватске телевизије у октобру и новембру 1991. често разговарала са Мерчепом, у исказу пред већем загребачког жупанијског суда изјавила је да не зна да ли је био командант, али је било општепознато да је био „главни човек”. Она је у згради у Пакрацу где је био Мерчеп видела Перу Рајчевића, кога је познавала од раније, а за кога јој је његова супруга рекла да је нестао.

Био је испребијан и натечен по лицу, а на питање шта је било са њим, Мерчеп јој је одговорио: „Пусти то”.

Мерчеп је тврдио да му новинарка није рекла за Рајчевића јер би у супротном сигурно нешто предузео.

Ана Цицвара изјавила је да јој је муж Мирко Цицвара нестао док је била у Немачкој, а комшиница јој је рекла да су у њихов стан ушли гардисти. После повратка из Немачке отишла је у свој стан у коме је све било разбацано, а онда је уз бројне претње смрћу пријавила нестанак супруга, па и да су јој у кризном штабу у Пакрачкој пољани рекли да ће је послати на ратиште ако још једном дође.

Када је велика група Албанаца кренула да пали и уништава једну српску кућу 17. марта 2004. године у Липљану, придружио им се њен домаћин – Србин. Ушао је са обесном гомилом и почео да ломи добро познате ствари, све што је деценијама стицао: на стотине важних ситница, сав унутрашњи свет скромне градске породице нестајао је пред његовим очима. „Као што је и природно”, остајао је међу последњим рушитељима који су, довршавајући „посао”, носили боце бензина и прибор за паљење. На крају дивљања и пљачкања они потпале завесе, одећу, разбацане папире и успомене, и одмах крену у бежанију, а газда Тома Милосављевић сачека, у оном диму и ватри још који тренутак, па голим рукама гаси свој дом и своје једино имање.

–Један је лопатом ударао фотографију мог најмлађег сина. Била је на зиду, срце је у мени уздрхтало – сећа се Тома и, упркос томе што га многи виде као најхрабријег човека из времена погрома, одбија сваку примисао о храбрости. Чини се да не разуме време у којем је храброст бранити своју кућу, јер део онога што се дешавало није ни чуо: „Тек сутрадан сам видео трагове метака по зидовима куће.”

Са опекотинама на рукама и плетеном капуљачом на глави, овај времешни човек је истрчао напоље, спреман да се придружи новој руљи. Међутим, од другог таласа се није могао одбранити, препознали су га, певали и играли коло око куће која је овог пута била у пламену. 

Спомен плоча Радивоју Кораћу откривена је данас у Београду, у Небојшиној 32 на Врачару, на згради у којој је живео легендарни српски кошаркаш.

Откривању плоче присуствовали су прослављени кошаркаш и потпредседник КШ Дејан Бодирога, затим председник општине Врачар Бранимир Кузмановић, глумци из филма „Жућко”, мајка чувеног кошаркаша Загорка и недеколико десетина Кораћевих поштовалаца .

„Цела ова прича је позитивна и добра, да се сви подсетимо на Кораћове мајсторије и оно што је урадио за српску кошарку. Све то треба да буде мотив за новије генерације, да одржавају нашу кошаркашку традицију и успомене на овакве људе”, рекао је Бодирога.

Мајка Загорка, која има 99 година рекла је да је узбуђена због свега и да је спомен плоча велика част.

„Ипак, страшно је кад мајка сахрани сина. То је туга”, рекла је бака Загорка.

Радивој Кораћ трагично је настрадао у саобраћајној несреци 2. јуна 1969, у селу Каменица недалеко од Сарајева, у 31. години.

Танјуг