Још од малих ногу живео је хришћански, посебно је волео да посећује српски манастир Хиландар. Када му је умрла жена одлази у мирни монашки свет Свете Горе и ту се замонашује. Тако је монах Јован започео свој молитвени подвиг далеко од света, али опет знајући шта се у свету збива, отвореног ума за сва дешавања али срца испуњеног љубављу према Господу и према људима. Тако је прошле године са Свете Горе стигла лепа вест, да је старац Јован у 103. години почео да ради на рачунару. Тако то бива са људима оплемењеним духовним животом, какав је био монах Јован.
Познат је као хиландарски баштован, била му је то прва и последња дужност, коју је испуњавао до смрти. Никле су баштице које је засадио, обрађивао и певао им у Хиландару, онда у Кареји у метоху Мило Арсеница. И никада му рад није био тежак, објашњавао је сабеседницима да је и рад молитва а да се моли и док ради. Поврће је расло као у рају, брижно неговано и оплемењено његовим речима а на опаску посетилаца да не мора толико да ради само се смешкао.
Када је у 99.ој години расчишћавао простор за нову башту, објашњавао је како има све више посетелаца, манастир се гради, потребно је поврће а и он то воли. Увек је знао шта ваља чинити и како уз молитву почињати и завршавати сваки рад, како људе поучити примером и лепом речју.
Истина је, говоре они који су га познавали да је његов глас одјекивао међу лејама паприке, тиквица, парадјза, захваљивао се Богу на сваком дану и знао да лепа реч и биљкама значи. Његова лепа реч је забележена и у књигама, волео је песништво, пуно је читао али и сам писао. Књигу „Хиландарски стихови“ посветио је Хиландару и хиландарским сусретима а књигу „Туђинче“ детињству, годинама рата. Његова књига живота је сада заклопљена а својим животом оплеменио је и подучио многе, сећаћемо га се са радошћу и љубављу.
Љиљана Синђелић Николић, МРС