Они сматрају да су на овај начин „сви припадници Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе амнестирани, те нису терористи и имају право на спомен-обележја“.
На документу „Амнестија је излаз“ стоје потписи Небојше Човића, тада председника Координационог тела за југ Србије, генерал-пуковника Нинослава Крстића у том тренутку команданта Здружених снага безбедности (ЗСБ) и пуковника Горана Радосављевића Гурија, команданта Жандармерије.
- Неко сада хоће да то поништи и поново без разлога изазове непотребне политичке тензије поводом откривања споменика двадесетседморици погинулих припадника ОВПМБ испред зграде општине у Прешеву и најављене изградње спомен обележја у селу Ораовица - наводи за Данас Јонуз Муслију, лидер Покрета за демократски прогрес (ПДП), који је у време међуетничких сукоба на југу био политички комесар ОВПМБ, а сада је члан Удружења ветерана ове организације.
Годину дана пошто је снајперским хицем убијен 24. маја 2001. године на брду Гури гат - Ридвану Ћазимију - Команданту Лешију је на улазу у Велики Трновац подигнуто спомен-обележје на коме се налази јарбол на коме дуже од једне деценије вијори застава Републике Албаније. Било је више безуспешних покушаја да се застава Албаније скине, али се од тога одустајало из „компромисних политичких разлога“.
- До сада то никоме није сметало, а сада одједном неко налаже уклањање споменика. Па нека дође тај који то говори да уклони сам споменик - каже Муслију.
Спомен-обележја на подручју Бујановца и Прешева, по правилу на месту погибије, имају и Бардуљ Османи, командант „Делта“, Нијаз Аземи „Мјекра“, Шабан Укшинију командант „Терију“, Артан Абази, командант „Миратоца“, Арифи Кастриот, командант „Дрени“, Сами Укшини, командант „Киндји“, Шабан Шахију „Уки“ те Бећар Садику, командант „Слупчани“.
Сем споменика команданту „Лешију“, где постоје сталне страже, остала спомен-обележја припадницима ОВПМБ су скромнија и личе на надгробне споменике, али се редовно одржавају, јер се налазе непосредно уз локалне путеве. У селу Лучане, у центру поред џамије од 2002. године постоји спомен-обележје Артану Абазију.
Средином маја сваке године у селу Ораовица надомак Прешева организују се „народни зборови“ у знак сећања на погинуле припаднике ОВПМБ, док се у сали Дома културе у Прешеву сваке године организује „Реквијем палим херојима“. Поред локалних политичара, овим скуповима присуствовали су и званичници из Приштине, али и представници политичких партија из Албаније, а забележен је и случај да је првој годишњици од погибије Ридвана Ћазимија у Великом Трновцу било и лица са ознакама Албанске националне армије (АНА). До сада нису забележени етнички мотивисани случајеви рушења ових спомен-обележја погинулим припадницима ОВПМБ. Интересантно је да се споменик у центру Прешева поред зграде скупштине општине налази тик уз спомен-бисту Абдулаха Крашнице, који се као припадник партизанских јединица борио за ослобођење ове вароши од балиста.
Спомен-табла Аћифу (Бљути) Хаџиахметовићу - Аћиф ефендији још стоји у новопазарској пешачкој зони. Влада Србије је пре неколико месеци наложила надлежним министарствима да преиспитају случај и нађу начин да је уклоне, али то до данас није учињено. Рок за уклањање табле истекао је још 9. септембра. О постављању спорне спомен табле није расправљало ни Градско веће нити се изјаснио градски парламент, иако је то било у наложеним мерама. О овоме нико не жели да говори. Локална администрација се брани да још нису добили „ништа написмено, а кад добију, предузеће мере“, а владајуће Санџачка демократска партија (СДП) и Странка демократске акције (СДА) Санџака о томе се не изјашњавају. Једино је пре двадесетак дана могло да се чује од потпредседника Владе Србије Расима Љајића да је наложено начелнику градске управе да таблу уклони. У граду нико не верује да ће табла Аћиф ефендији бити уклоњена. Аћиф ефендија је за време Другог светског рата био управник Новог Пазара, покушао је да врши албанизацију Бошњака, на душу му се ставља страдање једног броја Срба у Новом Пазару и српских села на потезу Нови Пазар - Рашка и страдање Јевреја (дан после хапшења и затварање Јевреја, он је одмах заузео најлепшу кућу и радњу браће Бахар у центру Новог Пазара). Одликован је немачким Гвозденим крстом другог реда. Због сарадње са окупатором стрељан је у јануару 1945. у насељу Хаџет. Један део Бошњака сматра га националним херојем, јер је град одбранио од напада четника.
Постављање спомен-табле Аћиф ефендији изазвало је бурне реакције, али је незапажено прошло постављање спомен-табли Ферхад бегу Драги у Тутину и Хасан-аги Звиздићу у Сјеници. Обојица су, по неким историјским документима, словили као „сарадници албанских, италијанских и немачких обавештајних служби“. Спомен-табле су постављене у оквиру програма обележавања објеката у којима је живело и радило 20 знаменитих Бошњака из Санџачке историје.
Постављање споменика историјским личностима већинског или мањинских народа претходних година је отварало политичке и друге расправе и у Војводини. Тако је постављање споменика Јаши Томићу, за време радикалске власти у Новом Саду 2006, и даље остало отворено политичко питање. Две године касније, директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф најпре је одбио титулу почасног грађанина града управо због бисте Јаше Томића постављене у Дунавској улици. Зуроф је изјавио да има проблем са тим да ову почаст прими од града у чијем ширем центру стоји споменик личности која је, између осталог, позната и по свом антисемитском спису Јеврејско питање, објављеном давне 1844. године. Ипак, Зуроф је следеће године примио плакету и кључеве града.
И српски борци добијају спомен-обележје
На регионалном путу од Бујановац-Лучане-Кончуљ-Гњилане у непосредној близини села Лучана у коме живе искључиво етнички Албанци, почели су радови на изградњи спомен-обележја погинулим припадницима полиције у етничким сукобима пре десет година.
Јанош Дамјанич - Јован Дамјанић
Споменик Јаношу Дамјаничу у Ади такође је изазвао полемике. Статуа Јована Дамјанића, или како га Мађари зову Јаноша Дамјанича, мађарског националног хероја и војсковође постављена је ове године поводом обележавања 15. марта, почетка Мађарске револуције за добијање независности 1848. године. Дамјанич је предводио мађарску војску у борби за добијање независности против Србије 1848. године, а њему се приписује изјава „Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а кад се то догоди, сам себе ћу убити“. Представници локалне самоуправе касније су образложили да је биста поклон братског града Будакаласа из Мађарске, а да за спорну изјаву нису знали.
В. Ристић, С. Новосел и А. Иванишевић, Данас
КОМЕНТАРИ