Од првог телефонског разговора и безуспешних покушаја Панте Михајловића да за „ово чудо невиђено” заинтересује шири круг корисника до успостављања јавног телефонског саобраћаја у Србији, претекло је више од једне деценије.

Димитрије Ц. Ђорђевић, један од првих телеграфиста, забележио је да је за време српско-бугарског рата, у току примирја, јануара 1886. године, била успостављена телефонска веза између Београда и Ниша. Врховна команда, незадовољна брзином отпремања депеша, издала је наређење Анти Јовановићу, инспектору војних телеграфа, да за осамнаест сати успостави телефонску везу између ова два града. Пошто је наређење требало извршити у тако кратком року, покушај је изведен помоћу старих телеграфских жица, које су стварале велике сметње. Телефонске апарате и материјал у Ниш су донели Драгомир Брзак, секретар ПТ одељења, и механичар Густав Хабер.

Повезивање Београда с Нишом очекивало се с највећим нестрпљењем. Разговор су водили краљ Милан Обреновић, из Ниша, и Милутин Гарашанин, министар иностраних дела, из Београда. Везе су биле слабе, тако да се Београд једва чуо. Упозорен да говори јаче, Гарашанин је одговорио:
– Величанство, ја говорим тако јако да, кад бих се попео на торањ Саборне цркве, ви бисте ме морали чути у Нишу и без телефона.

Две године касније, на предлог начелника ПТ одељења Ж. Анђелића, у интересу „бржег споразумевања и рада, који у многим приликама ваља одмах у минуту расправити”, одобрено је да се „Одељење поштанско-телеграфско, веже телефоном са Министарством народне привреде, централом и станичном поштом, Телеграфом и економијом поштанском”.

Набавка материјала и апарата и доношење законских аката о регулисању јавног телефонског саобраћаја потрајало је готово пуних девет година, све до маја 1897, кад је прорадила прва централа са три тендера и била постављена у згради „Коларца” у којој се тада налазила Главна београдска пошта и Главни телеграф.

Том приликом, путем штампе обавештено је „грађанство наше престонице да се за његову приватну употребу пружа могућност коришћења телефонским саобраћајним средством, том културном тековином новијег доба, коју имају сви градови у Европи”. Начелник ПТТ одељења Стеван Поповић одржао је чак и конференцију за штампу, којој су, поред новинара, присуствовали банкари, привредници и трговци. Као што претпостављате, г. Панте Михајловића овог пута се нико није сетио.

И поред истицања потреба и лепих жеља, на позив за претплату пријавио се мали број грађана. Први је „повукао ногу” Љуба Бојовић, новинар „Новости”, и његов телефон добио је број 1. Кад се дошло до броја 13, стало се, јер га нико није хтео, а један познати београдски адвокат поручио је по свом писару да неће број 13, нити две или три цифре чији збир износи 13. На крају, како то обично бива, све се лепо завршило: телефон број 13 добио је Љуба Срећковић за београдску кланицу.

Због слабог одзива наших предака, ПТТ управа предузела је велику агитацију међу грађанима, а телеграфски чиновници обилазили су трговце по Кнез-Михаиловој улици и покушавали да их убеде у значај Беловог проналаска. међутим, ни то није било од велике користи. Почетком септембра 1899. Главна телефонска станица у Београду имала је само 28 претплатника.

Иван Миладиновић, Политика