Јуче и данас

Полагањем венаца и цвећа, као и парастосом испред спомен-обележја на брду Шуматовац изнад Алексинца, обележена је 148. годишњица једне од најзначајнијих битака у Првом српско-турском рату. У бици на Шуматовцу српска војска и добровољци из Русије зауставили су покушај Турака да се у нападу на Кнежевину Србију у лето 1876. Моравском долином пробију према северу Србије и Београду. Од десетоструко бројнијих Турака, чија је команда била у Нишу, који је још био под ропством Османлија, августа 1876, српска војска, руски добровољци, војска мештана Алексинца и околних места одбранили су границе Кнежевине Србије.

Битка на Шуматовцу одиграла се 23. августа 1876. (10. августа по старом календару), а десет дана касније, у бици код Адровца, недалеко од Алексинца, 2. септембра 1876. (20. августа по старом календару) погинуо је пуковник Николај Николајевич Рајевски. Рајевски је један од команданата више од 3.000 руских добровољаца, који су стигли као помоћ у одбрани Србије. Јунаштво, херојство и животни пут мисионара-пуковника Рајевског у лику грофа Вронског у роману „Ана Карењина” описао је Лав Николајевич Толстој.

Посмртни остаци пуковника Рајевског, који је због несрећне љубави из Русије отишао у Србију, после погибије сахрањени су у порти манастира Свети Роман, између Делиграда и Ђуниса. Одатле је само неколико дана касније пренето у Београд. У првој половини септембра 1976. (по старом календару) уз велике почасти његово тело испраћено је за Русију, после опела у Саборној цркви којем је присуствовао краљ Милан. За време опела у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Певао је и хор присутне козачке легије. У Русију је испраћено тело пуковника Николаја Рајевског, али је, онако како је он записао током свог живота, срце јунака извађено из његових груди и заувек је остало у Србији.

И у Великој Кладуши 1941. године

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта подсетио је данас да је на тзв. Мехином стању и у Српској православној цркви Светог Георгија у Великој Кладуши у времену од 29. јула до 14. августа 1941. године почињен геноцид над око 7.000 Срба односно мушкараца, жена и деце, као и да тај злочин никада није довољно истражен, а да је сећање на њега готово избрисано. Како је навео Линта у саопштењу, тачан број жртава никад није утврђен,  ексхумација никада није обављена и жртве нису достојно сахрањене.

"Србија има обавезу да покрене борбу за међународно признање геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Крајњи циљ јесте да што већи број држава потписница Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида и међународне организације у парламентима донесу резолуције којима се масовно и планско уништење Срба од стране усташког режима признаје као геноцид", поручио је Линта. Он наводи да је Мехино стање мало место које се налази на тромеђи Велике Кладуше у БиХ и Слуња и Војнића у Хрватској, а окружено је са више села.

Ту је југословенска војска уочи Другог светског рата изградила бетонска утврђења и ископала противпешадијске и противтенковске ровове дубине око 3 метра и ширине око 5 метара.

"Усташе су на том месту, почетком августа 1941, извршиле масовни покољ српског народа са подручја општина Велика Кладуша, Војнић, Вргинмост и Слуњ. Сви страдали на Мехином стању су најпре страховито мучени, а потом чекићима, крамповима, ножевима и пушкама погубљени", навео је Линта.

Додао је да су ликвидације Срба на Мехином стању извршене од 30. јула до 14. августа 1941. године на три места која се налазе близу центра Велике Кладуше.

Господско лице Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана, личи на камен који је постављен изнад места где је издахнуо њен син. Стоји усправна и нема, гледа у своје дете, гледа у нас и у године које је однело зло

„Ово је мрамор Ивана Јововића”, каже Милић Милићевић, разгрће траву и показује камен постављен на месту где је пре петнаест година издахнуо младић Иван Јововић. Тај камени белег, једва видљив и зарастао, једини је спомен на њега и Панта Дакића, које је усмртио рафал док су се купали на реци Бистрици.

У херметично затвореном Гораждевцу тај криви вир на реци, мала зараван, ватра за печење кукуруза били су једини излаз, предах и разонода. Био је то последњи излазак на реку, а крваве печате и тешке ране одавде су однели Драгана Србљак, Богдан Букумирић, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић.

Оне унутрашње ране, страхове деце која су бежала кроз шикару, кукурузе и ограде, нико није забележио. На вир се више нико није вратио. У међувремену се за друге живот наставио, албански привредници прокопали су ново корито и изместили реку, врбак из којег је убица пуцао израстао је и готово покрио место злочина.

Тишина и исто врело лето.

„Ретко ме се ко сети. Полако се заборавља овај дан. Враћају ми се слике, сунце је и данас као пре петнаест година, много ми је жао што нисам на парастосу”, каже Драгана Србљак, коју су локалне мржње, неразумевање и неспособност институција отерали из завичаја где је оставила своју младост. То весело дете преживело је стављање гипса на прострелне ране у болници у Пећи, завршило фармацеутску школу и психологију. За особу таквих квалификација овде није било места. „Сада радим у једној приватној апотеци, мало ме боле ноге јер стојим, али ја волим тај посао”, каже Драгана за „Политику” и опомиње да је посао чека. У Гораждевцу је чека све - и успомене и родбина и рањени вршњак Ђорђе Угреновић. 

Проусташка држава

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта сматра да су овогодишња прослава злочиначке акције "Олуја" у Книну и концерт Марка Перковића Томпсона у Имотском, потврдили неспорну истину да је Хрватска проусташка држава.

Линта је подсетио да се у Книну 5. августа поново узвикивао усташки поздрав "За дом спремни", док је у једном книнском кафићу на разлас пуштана усташка песма "Ево зоре, ево дана" која велича усташке злочинце односно, команданте "Црне легије" Францетића и Бобана.

- Више стотина Хрвата су у колони шетали улицама Книна и подизали десну руку у нацистички поздрав и певали, између осталог, `Због Анице и бокала вина, запалит ћу Крајину до Книна. Запалит ћу два, три српска штаба, да ја нисам долазио џаба` - указао је Линта. Он је навео да је концерт Томпсона у Имотском, на којем је било присутно више десетина хиљада Хрвата, протекао у уобичајној промоцији усташких обележја, симбола и песама, а владала је проусташка атмосфера.

- Виориле су се заставе ХОС-а на којима стоји усташки поздрав `За дом спремни`. Такође, певала се усташка будница `Ево зоре, ево дана`, док је споменик песника Тина Ујевића загрнут је заставом ХОС-а - додао је Линта. Он је истакао да је један од симбола данашње Хрватске проусташка песма Томпсона "Бојна Чавоглаве" чије извођење почиње са усташким поздравом "За дом спремни", који представља супротност цивилизацијским вредностима, демократији и људским правима које штити европска конвенција.

Први модерни бар-код скениран је на паковању од 10 жвакаћих гума у продавници у Троју, у америчкој држави Охајо пре 50 година. Не размишљамо о овим црно-белим линијама, упркос - или можда баш због - њихове свеприсутности, нисмо свесни колико је тај први бар-код на паковању жвака покренуо ланац догађаја који су трансформисали свет.

Педесет година за већину технологија је озбиљна старост, али бар-кодови се и даље не предају. Више од 10 милијарди бар кодова се скенира сваког дана широм света. А новији типови симбола бар-кодова, као што су кју-ар кодови, створили су још више простора за употребу ове технологије.

Иако бар-код није најавио крај историје, као што су теоретичари завере својевремено бринули, он је увео ново доба у глобалној трговини.

Бар кодови су били изум прехрамбене индустрије

Док се свет много променио од средине седамдесетих, Универзални код производа (UPC) - који познајемо као „бар-код“ - није. Код који је први пут скениран на паковању жвака 26. јуна 1974. године, у основи је идентичан милијардама бар кодова који се данас скенирају у продавницама широм света.

Када је скениран тај први UPC код, то је био врхунац вишегодишњег планирања америчке прехрамбене индустрије. Крајем шездесетих, трошкови рада су брзо расли у продавницама прехрамбених производа, а залихе је постајало све теже пратити. Руководиоци прехрамбених производа надали су се да би им бар-код могао помоћи да реше оба ова проблема, и на крају су били у праву.

Безбожни цареви и данас људима отимају хлеб

Предање о Светом пророку Илији подсећа нас каква је веза између човека, правде и природе, те како на неправедност моћног цара и његове царице, које је сиромаху хтела да одузме виноград, може да доведе до страшног одговора природе, подсетио је у данашњој беседи владика Григорије, диселдорфски и немачки.

Православни верници данас обележавају Светог пророка Илију, старозаветног пророка који је чинио многа чуда.

„Свети Илија је за верне људе једна од најфасцинантнијих личности у целој библијској историји. Он је фасцинантан по томе што је храбар и што је праведан. И нама би се сад учинило да су многи људи кроз историју били храбри и праведни, али ако се мало боље загледамо у историју, видећемо да су то увек јако ретки људи“, описао је током данашње службе владика Григорије. Али најправеднији, најхрабрији људи су они који се супростављају сили, који се супростављају онима који имају моћ да убију, да протерају, да понизе, да пониште чак и људски живот, навео је он.

„Интересантно је у тој причи о Светом пророку Илији како он штити немоћне пред моћним царем и његовом безбожном царицом. И увек је то било, до дана-данашњег је тако. Тешко је било супроставити се моћном цару и царици, моћним владарима и владарицама. Али кад стоји пред Господом човек као што је стајао Илија, он се не плаши да каже и неправедном цару да је неправедан“, навео је.

Објава рата Србији стигла је из Беча 28. јула отвореним телеграмом, чиме је отпочео Велики рат. Његов биланс је 50 месеци ратовања, око 70 милиона мобилисаних војника, 20 милиона рањених и 10 милиона погинулих. Србија је изгубила 62 одсто мушкараца од 18 до 55 година, 53 одсто је погинуло, а девет одсто су остали трајни инвалиди.

Почетку Великог рата претходио је Сарајевски атентат на престолонаследника Франца Фердинанда, који је, како историчари сматрају, био повод, а не узрок почетка Великог рата. Велике силе су се већ 15 година спремале за рат.

Месец дана после атентата уследио је ултиматум Аустроугарске, а за Србију је неприхватљива била тачка 6 у којој је Аустроугарска захтевала да се укључи у судску истрагу целокупног догађаја.

Аустроугарски ултиматум (Österreichisches Staatsarchiv)

Угрожавање независности било је неприхватљиво, иако је, ослабљена после Балканских ратова, Србија желела да избегне сукоб.

Аустроугарска објава рата је стигла на апсолутно неочекиван начин који се косио с тада важећим нормама међународног права. Објава рата је 28. јула стигла отвореним телеграмом писаним француским језиком као званичим језиком дипломатије тог доба, упућеним преко Букурешта.

Већ тим чином она је прекршила Конвенцију о отварању непријатељстава започевши рат након слања ултиматума уместо званичног образложења, и самом објавом рата отвореним телеграмом без претходног упозорења.

Манастир Тумане једна је од највећих и најпосећенијих православних светиња, коју годишње посети око милион људи. Данас је обележио славу - Сабор светог архангела Гаврила, коме је посвећена туманска црква. У манастиру је било посебно свечано јер се навршило тачно сто година од обнове и освећења цркве.

Манастир Тумане, недалеко од Голупца, датира из 14. века. По предању, задужбина је Милоша Обилића, а кроз векове делио је судбину свог народа. Манастирско братство, заједно са бројним верницима, прославило је храмовну славу и век од освећења туманске цркве.

- Црква је рушена у време Турака у два наврата и обнављана, ово је трећи храм на првобитним темељима и овога дана прослављамо стогодишњицу његовог освећења - каже архимандрит Димитрије, игуман овог манастира.

У овој цркви чувају се велике светиње, међу њима чудотворна икона Богородице Курске, део моштију светог Нектарија Егинског и мошти туманских чудотвораца Зосима и Јакова.

- У манастирској цркви чувају се мошти Светог Зосима Синаита Чудотворца, монаха-исихасте из времена светог кнеза Лазара, прослављеног као великог помоћника народа Божјега, и мошти Светог Јакова Новог, ученика Светог владике Николаја, великог мисионара и подвижника нашега времена - наводи архимандрит Димитрије.

Свакодневна су сведочења о чудима и чудесним исцељењима у манастиру Тумане, у који људи долазе тражећи духовни мир, утеху или изљечење. Многи стижу и из Републике Српске.

Србија је први пут учествовала на Олимпијским играма 1912. у Стокхолму, када је примљена у Међународни олимпијски комитет, као и директор њеног Олимпијског комитета капетан Светомир Ђукић (пензионисан 1940. с чином дивизијског генерала, у Другом светском рату приступио Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића, а оставку на чланство у МОК поднео 1948, јер је био у емиграцији, па није могао да заступа своју земљу).

Уочи одласка наше делегације с двојицом такмичара (спринтер Душан Милошевић и маратонац Драгутин Томашевић) у име председника Српског олимпијског комитета (СОК) генерала у пензији Никодија Стефановића, први потпредседник потпуковник Михаило Зисић упутио је Министарству просвете писмо о приликама у нашем спорту, које је сачувао Доброслав Д. Ружић, братанац Јована Ружића, првог Србина „олимпијца” после Првог светског рата (фудбалски репрезентативац), који је тада био секретар београдског Олимпијског клуба.

За настанак олимпијске организације код нас лавовски посао су обавили официри, који су схватили значај спорта за здравље народа, а и да се буде на висини историјских догађаја што су следили. Рат за потпуно ослобођење балканских народа од вишевековне турске владавине био је неизбежан, па је и из војних разлога било неопходно да народ, а поготово омладина, буде кадар за ту тешку борбу, која се одужила, па самим тим постала још тежа. Први балкански рат су, три месеца после Олимпијских игара 1912, повеле Србија, Грчка, Црна Гора и Бугарска против Турске, он се 1913. преобратио у рат Бугарске против бивших савезника, којима су се придружиле Турска и Румунија, а 1914. је избио Први светски рат.

Ве­ли­ка бит­ка код Бе­о­гра­да ко­ја се од­и­гра­ла пре тач­но 568 го­ди­на од 14. до 22. ју­ла 1456. го­ди­не, ка­да су хри­шћа­ни пред­во­ђе­ни ве­ли­ким угар­ским, срп­ским и ру­мун­ским вој­ско­во­ђом Ја­но­шем Ху­ња­ди­јем или Си­би­ња­нин Јан­ком ус­пе­ли да од­бра­не Бе­о­град од на­па­да тур­ских осва­ја­ча, обе­ле­же­на је тра­ди­ци­о­нал­но ју­че ис­пред спо­ме­ни­ка овом ју­на­ку на Зе­мун­ском ке­ју. Овај да­тум је­дан је од нај­ва­жни­јих ко­ји по­ка­зу­ју сна­жне ве­зе срп­ског и ма­ђар­ског на­ро­да и до­каз је да је Бе­о­град био хри­шћан­ски бе­дем осман­лиј­ским осва­ја­њи­ма.  

- Спо­ме­ник је по­ста­вљен 2019. го­ди­не и ми смо 2020, упр­кос ко­ро­ни, по­че­ли да обе­ле­жа­ва­мо овај зна­ча­јан да­тум. У не­де­љу су пред­став­ни­ци ма­ђар­ске ам­ба­са­де на Ка­ле­мег­да­ну ис­пред спо­мен-обе­леж­ја под­се­ти­ли на овај до­га­ђај. А ми то ра­ди­мо ис­пред овог спо­ме­ни­ка и то у са­рад­њи са ам­ба­са­дом Ма­ђар­ске, оп­шти­ном Зе­мун, гра­дом, Ми­ни­стар­ством за рад, за­по­шља­ва­ње, со­ци­јал­на и бо­рач­ка пи­та­ња, као и удру­же­њи­ма ко­ја се ба­ве не­го­ва­њем срп­ско-ма­ђар­ских од­но­са - ре­као је Не­бој­ша Мар­ја­но­вић, пред­сед­ник бе­о­град­ског од­бо­ра Са­ве­за вој­во­ђан­ских Ма­ђа­ра и од­бор­ник у Скуп­шти­ни гра­да. Он је на­гла­сио да је за ве­зе на­ша два на­ро­да, срп­ског и ма­ђар­ског, ва­жно то што је на че­лу вој­ске био Ја­нош Ху­ња­ди, од­но­сно Јан­ко Си­би­ња­нин.

- У на­шој исто­ри­ји не­ма пре­ви­ше да­ту­ма ко­ји на ова­ко мо­ћан на­чин сим­бо­ли­шу ве­зе из­ме­ђу два на­ро­да као што је овај. Због то­га за сле­де­ћу го­ди­ну већ пла­ни­ра­мо да на­пра­ви­мо дру­га­чи­ји фор­мат обе­ле­жа­ва­ња овог до­га­ђа­ја и да све тра­је не­ко­ли­ко да­на - на­гла­сио је Мар­ја­но­вић, ко­ји је ис­пред Са­ве­за вој­во­ђан­ских Ма­ђа­ра и Гра­да Бе­о­гра­да по­ло­жио вен­це Ху­ња­ди­ју.