Јуче и данас

Један од омиљених анимираних јунака свих генерација Паја Патак прославио је јуче свој јубиларни деведесети рођендан. Ова бела патка са жуто-наранџастим кљуном, ногама и стопалима, обучена у морнарску блузу и капу, први пут се појавила 9. јуна 1934. године у седмоминутном анимираном филму „Мудра мала кокошка” Волта Дизнија. Било је то његово прво филмско појављивање иако је у штампаном издању, у књизи прича „Авантуре Микија Мауса”, дебитовао три године раније. Ипак, први датум се узима када се рачуна његов „рођендан”.

Освајач срца публике

Пошто је освојио срца публике, Паја се наредних деценија појављивао у бројним краткометражним и дугометражним филмовима, телевизијским серијама, стриповима, видео-игрицама и књигама. Добитник је награде „Оскар” и звезде на Булевару славних у Холивуду. Око њега је изграђена читава породица Патак са члановима као што су Деда Баја, Раја, Гаја, Влаја... Његова вечна романса је Пата, најбољи пријатељи Мики Маус и Шиља.

Паја Патак је српски превод његовог оригиналног имена Доналд Дак (Donald Duck), који је измислио преводилац у издавачкој кући „Политика”, у којој се Пајин лик први пут појавио на нашим просторима. У Србији глас му је први позајмио Мића Татић, а затим Лако Николић.

Политика, Јована Миловановић

Удружење „Ваљевски покрет отпора” у петак је на паркингу иза Привредног суда, у строгом центру града, поставило спомен-таблу посвећену мајорима Војске Краљевине Југославије Александру Мишићу и Ивану Фреглу. На месту где је табла постављена налазио се стари ваљевски затвор у којем су мајори Мишић и Фрегл провели своје последње дане, пре него што су их у децембру 1941. Немци стрељали, највероватније у самом дворишту затвора.

- Ваљево се увек одуживало својим устаницима, али селективно. Историјски заборав је био циљан и намеран, послератна идеологија није признавала да су постојали и неки други антифашисти, који су такође страдали као жртве окупаторског терора - рекао је историчар проф. др Владимир Кривошејев, приликом откривања спомен-табле. Он је подсетио да је немачка офанзива у новембру 1941. кренула у два правца - ка Ужичкој републици и Кадињачи и према Равној гори. Пуковник Драгољуб Михаиловић је тада успео да се склони захваљујући мајорима Ивану Фреглу и Александру Мишићу, навео је Кривошејев, додавши да се Александар Мишић представио као Михаиловић, након чега су Немци обуставили потеру.

Када се по привођењу у Ваљево испоставило да Мишић није ђенерал Дража, он и Фрегл су осуђени на вишегодишњу робију, али је врло брзо та пресуда преиначена у смртну казну, наставио је Кривошејев.

- Те жртве су неправедно заборављене, као што су неправедно заборављени и они невољници који су страдали као жртве револуционарног терора после 1944. године. „Ваљевски покрет отпора” се противи селективном сећању, жели да се сачува успомена на све жртве - поручио је Кривошејев.

У Ристића Гају код Добоја обележене су 32 године од почетка борби за пробој "Коридора живота". Са тог места кренуло се у одбрану српских домова што је био увод у велику операцију пробијања коридора кроз Посавину. Непосредни мотив за операцију "Коридор живота" била је смрт 12 беба у породилишту у Бањалуци, које су преминуле због недостатка кисеоника и немогућности његове доставе усљед блокаде Уједињених нација. Овом операцијом прекинута је 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада Срба у западном делу Републике Српске и Републици Српској Крајини.

Када су нам дошли до кућа, другог излаза нисмо имали.

Као један сви смо стали у одбрану наших огњишта, присећа се борац Крњинске бригаде Недељко Џабић из Ритешића. На ратишту је био од првог до задњег дана рата, од Церовице, где је све почело, па до Брода.

- Ишли смо за Републику, није се у том времену размишљало ни о чему. Била је то младост, где си само размишљао да одбраниш отаџбину - каже Џабић.

Недељко је рањен на Вијенцу, али је преживо. Многи његови саборци нису.

Момчило Грујић из Станара погинуо је у борбама, а мајка Веселинка остала је сама.

Погинуо је и супруг Љубице Ковачевић, којег су непријатељске снаге убиле после заробљавања.

- Нисам одмах добила кости. Одвезли су их у Јелах и Тешањ, па смо касније, после шест месеци ишли на препознавање - присјећа се Ковачевићева.

Осмог јуна 1992. године, на коначан обрачун са непријатељем према Броду и реци Сави, са Ристића Гаја кренула је Крњинска бригада, потпомогнута другим јединицима.

Ка­ко се при­бли­жа­ва 215. го­ди­шњи­ца јед­не од нај­ве­ћих би­та­ка у Пр­вом срп­ском устан­ку - Бо­ја на Че­гру, ко­ја се од­и­гра­ла 31. ма­ја 1809. го­ди­не, уве­ли­ко тра­ју при­пре­ме за све­ча­но отва­ра­ње спо­мен-ком­плек­са, ко­ји је у пот­пу­но­сти ре­кон­стру­и­сан. Осим спо­ме­ни­ка ле­ген­дар­ном ре­сав­ском вој­во­ди Сте­ва­ну Син­ђе­ли­ћу и ње­го­вим ју­на­ци­ма на Че­гру, из­ме­ђу Ни­ша и се­ла Ка­ме­ни­це, ком­плет­но су об­но­вље­ни и сви оста­ли са­др­жа­ји у ком­плек­су. У ре­кон­струк­ци­ју и об­но­ву спо­мен-ком­плек­са уло­же­но је ви­ше од пет ми­ли­о­на ди­на­ра. За уре­ђе­ње ста­рог и зу­бом вре­ме­на уру­ше­ног спо­ме­ни­ка ре­сав­ским ју­на­ци­ма и би­сте њи­хо­вог во­ђе вој­во­де Сте­ва­на Син­ђе­ли­ћа из­дво­је­на су 4,3 ми­ли­о­на ди­на­ра, а око ми­ли­он ди­на­ра за парт­нер­но уре­ђе­ње ком­плек­са.

Ка­ко је не­дав­но ре­као до­ско­ра­шњи ми­ни­стар за рад, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња Ни­ко­ла Се­ла­ко­вић, ко­ји је са­да на че­лу Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре, циљ је био да се у окви­ру овог ком­плек­са по­диг­не мо­де­ран обје­кат са са­вре­ме­ним мул­ти­ме­ди­јал­ним са­др­жа­ји­ма ко­ји ће свим по­се­ти­о­ци­ма Че­гра, а нај­ви­ше нај­мла­ђи­ма ко­ји ов­де до­ла­зе у скло­пу ђач­ких екс­кур­зи­ја, до­ча­ра­ти са­му аутен­ти­чан ам­би­јент и ат­мос­фе­ру Че­гар­ске бит­ке од пре 215 го­ди­на. Са­вре­ме­ним ди­ги­тал­ним ефек­ти­ма ће се до­ча­ра­ти све што је би­ло на по­при­шту бо­ја у вре­ме ње­ног од­ви­ја­ња.

Па­ра­лел­но са при­пре­ма­ма за све­ча­но отва­ра­ње об­но­вље­ног ком­плек­са тра­је и из­у­зе­тан по­ду­хват на је­дин­стве­ном спо­ме­ни­ку у све­ту, Ће­ле-ку­ли, по­диг­ну­том са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле бит­ке на Че­гру. За­зи­да­не у спо­ме­ник ка­кав не по­сто­ји у све­ту, ло­ба­ње ко­је су при­па­да­ле по­ги­ну­лим ју­на­ци­ма из Пр­вог срп­ског устан­ка пр­о­тив Ту­ра­ка по­чет­ком 19. ве­ка, тач­но по­сле 215 го­ди­на за­хва­љу­ју­ћи на­уч­ни­ци­ма до­би­ће ре­кон­стру­и­са­не ли­ко­ве.

Tражи хитан прекид бриселског дијалога

Група десних интелектуалаца која делује кроз удружење Покрет за одбрану Косова и Метохије издала је проглас српској јавности у коме тражи хитан прекид бриселског дијалога.

Пошто га је најавио средином месеца, Покрет за одбрану Косова и Метохије, данас је објавио текст „Прогласа српској јавности“ са захтевом да се прекину бриселски разговори о нормализацији односа Београда и Приштине те последично, „преиспита“ европски пут Србије, пише Коссев.

Објавили су текст прогласа који је отворен за потписивање, уз поруку да је упућен „свим људима ове земље који виде провалију, велеиздају Косова и Метохије и у стању су да процене последице“.

Као разлог за позив на прекид разговора у Бриселу у Прогласу се наводи да дијалог води ка де јуре признају Косова.

Покрет за одбрану КиМ наводи да проглас није упућен режиму у Србији 'који ужива заштиту западних сила ради постепене предаје ‘Косова’', ни било којој политичкој групи.

„Он је упућен српској јавности - оним грађанима који су отворени и способни да прихвате разумне кораке у спасавању земље од даљег убрзаног пропадања“, навели су уз позив грађанима да се потпишу.

У наставку преносимо текст прогласа и листу првих потписника:

Проглас српској јавности: Прекинути разговоре о нормализацији односа Србије и „Косова“

КБЦ „Драгиша Мишовић”

Током НАТО бомбардовања 20. маја 1999. године, у 00.50, погођен је Клинички болнички центар „Др Драгиша Мишовић”, када су погинули седам гардиста, три пацијента и чувар. Уништена је зграда неурологије, а оштећене су зграде Дечје и Гинеколошко-акушерске клинике, као и просторије правне службе ове здравствене установе и рачуноводство. Живот су изгубили неуролошки пацијенти који су били непокретни, Бранка Бошковић, Зора Бркић и Радосав Новаковић.

Лекари и медицинске сестре ове болнице стално су били уз пацијенте, а како је било тешко радити у овој установи током агресије НАТО-а за „Политику” открива професор др Драган Радовановић, хирург ове болнице. Он истиче да су они у то време радили по неком специјалном режиму, односно у почетку је пола екипе медицинара болнице радило једног дана, а друга половина другог дана.

- Када се десило бомбардовање нашег центра, ја сам био у тој другој групи, која тог дана није радила, али су, чим је дошло до првих погодака пројектила у нашој болници, првих ракета, позвали да учествујемо у ономе што се после дешавало. То је био застрашујући моменат, јер сећам се када сам долазио у болницу и улазио колима ка установи - још се није слегла прашина од ударца последњег пројектила. Та прашина је долетела из нашег круга такозване Железничке болнице у круг А, тј. у други део наше болнице. Заиста је била застрашујућа слика која остаје у сећању. Део је био у пламену, испред болнице такође је био пламен… То је једна слика која је заиста била драстична и упечатљива - истакао је др Радовановић.

У тексту резолуције о геноциду у концентрационом логору Јасеновцу, који је данас упућен у процедуру парламента Црне Горе, предложено је да 22. април буде званично признат као Дан сећања на геноцид у Јасеновцу, који ће се обележавати сваке године, и осуђује свако порицање тог геноцида и позива се на очување сећања на те трагичне догађаје кроз образовне програме и активности које ће спречити било какав облик ревизионизма.

Срна је пренела интегрални текст Предлога резолуције, који су објавиле подгоричке 'Вијести':

Полазећи од највиших вриједности уставног поретка и опште прихваћених правила међународног права;

Увјерени да су знање и свијест грађана о масовним страдањима предуслов за борбу демократског свијета против тоталитарних идеја и сличних пројеката, прогона на етничкој или вјерској основи као и кршења људских права;

Имајући у виду да је према непобитним доказима, основан концентрациони логор смрти у Јасеновцу, у ком су у периоду од 1941 - 1945. године мучени и убијани Срби, Јевреји, Роми, Хрвати као и други народи;

Јединствени у осуди свих злочина на тлу наше државе и бивше Југославије, у изражавању пијетета према свим жртвама тих злочина, као и у саосјећању са патњама њихових породица;

Потврђујући принципијелан став заснован на домаћем и међународном праву, да одговорност може бити искључиво индивидуална, као и да ниједан народ не може бити означен као геноцидан или злочиначки;

Снажно опредијељени да учинимо све како се трагична страдања људи етничких, вјерских и других група никад и нигдје више не би поновила;

Напад на јединице Југословенске народне амије које су се споразумно повлачиле из Тузле догодио се 15. маја 1992. године, а према наводима оптужнице у колони је погинуло 59 припадника ЈНА и цивила. Мучки напад, упамћен под називом Тузланска колона, догодио се упркос претходно постигнутом договору муслиманских власти у Тузли са представницима ЈНА о мирном одласку војске. Колона ЈНА, 92. моторизована бригада, повлачила се тог 15. маја 1992. године из касарне „Хусинска буна” сасвим мирно, да би била дочекана у заседи и нападнута.

Постигнут је претходно споразум представника новообразоване СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву којим је предвиђено повлачењу ЈНА са простора Босне и Херцеговине, што је требало да буде окончано 19. маја 1992. године. Приликом повлачења из Тузле, у колони се налазило приближно 600 људи, војника ЈНА, њихових претпостављених, цивилних лица, са око 200 возила. На раскрсници Брчанска Малта, куда је колона у повлачењу пролазила, припадници локалне муслиманске Територијалне одбране, полиције, формација „Патриотске лиге” изненада су напали.

Договор команданта касарне пуковника Милета Дубајића и властодржаца у Тузли, подразумевао је извлачење војске с почетком у 15:00. Одређена је притом прецизна рута повлачења кроз град. Појавио се међутим спор, пошто је тражено да део наоружња војска остави. Условљавање је, изгледа, било начин да се договор преиначи како би се одлазак колоне ЈНА одложио.

Паралелно је припремљена заседа. Евакуација је тако коначно усаглашена на 19.00. Напад се догодио пошто је последња трећина колоне, која се кретала од Скојевске улице, пролазила раскрсницу Брчанска Малта. Ватра је отворена из околних зграда, односно заклона, како стрељачким наоружањем тако и „зољама” уз употребу запаљивих средстава. Дуж раније одређене руте проласка колоне ЈНА, биле су постављене мине, препреке.

После Аја Софије у Истанбулу још једно хришћанско светилиште, Црква Христа Спаситеља, претворено је у џамију. Председник Реџеп Тајип Ердоган је одлучио да исправи „грешке” оснивача секуларне републике, који су покушали да заштите хришћанке споменике тако што су једно време били претворени у музеје - дакле, ни цркве, нити исламске богомоље. То им радикални исламисти никада нису опростили.

Црква Христа Спаситеља у Истанбулу је сада поново претворена у џамију. Она је једанаест векова била оно што јесте - црква, пет столећа је била џамија, а последњих 79 година музеј. Тај потез је преко видео-снимка здушно поздравио председник Реџеп Тајип Ердоган из Анкаре.

„Ово је био наш велики сан док смо били млади. На велико задовољство то је сада постала стварност”, изјавио је Ердоган поводом пресуде Административног суда да се Аја Софија и Црква Христа Спаситеља поново претворе у џамије. Он је потписао декрет о тој промени, што је наишло на аплаузе радикалних исламиста који још увек пате за славном османском прошлошћу.

„Ово смо чекали деценијама, Алаху екбер, хвала Ердогану”, узвикивале су хиљаде окупљених грађана испред Аја (Свете) Софије када је 24. јула 2020. године Ердоган, као некад султан Мехмед Други Освајач, у Аја Софији великој џамији - како се од тада званично назива - присуствовао првој молитви.

Историја се немилосрдно поиграла и са Црквом Христа Спаситеља (или Хора, црква ван зидина града, у пољу), која је подигнута у четвртом веку на периферији Константинопоља. Она је претворена у џамију 1511. године. Тај потез је повукао један од великих везира султана Бајазита - Атик Али-паша. 

Навијача "Хајдука"

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оценио је да ћутање хрватске државе и јавности на срамне поруке, увреде и говор мржње навијача "Хајдука" према Србима, на недавној фудбаској утакмици са "Вартексом" из Вараждина у Сплиту, показује да Хрватска није ни правна, а ни демократска држава.

Линта сматра да би, да је Хрватска правна и демократска држава, навијачи били оптужени за злочиначко удруживање и адекватно кажњени, док би хрватски медији осудили ширење мржње, што није случај, саопштено је из Савеза Срба из региона.

Истичући да се у Сплиту у присуству око 20.000 окупљених десио један у низу многобројних злочина из мржње, Линта је навео да је "Торцида", навијачка група "Хајдука", у првом полувремену меча са "Вартексом" развила срамни транспарент поводом 29 година од злочиначке акције "Бљесак".

- На транспаренту је писало "Под тмурним небом Хрватске засјао је бљесак слободе", којим се велича протеривање Срба. Навијачи "Хајдука" су узвикивали србомрзачке слогане "Киша пада, Србија пропада. Ветар пири, Хрватска се шири" и "Ми Хрвати не пијемо вина, само крви четника из Книна" - подсетио је Линта.

Према његовој оцени, то још један доказ да у у Хрватској владају шовинистичка атмосфера и историјски ревизионизам, па се Срби сматрају "непријатељима, агресорима и реметилачким фактором".

- Срби су као такви изложени бруталном говору мржње у свакодневном животу, у медијима, порталима, друштвеним мрежама, на концерима и спортским догађајима - објаснио је Линта.