Јуче и данас

Патријарх Павле је испунио сваку реч Христових апостола и усвојио сваки подвиг Христове цркве, рекао је патријарх Порфирије поводом 15 година од упокојења патријарха Павла. Током седнице Синода СПЦ, патријарх Порфирије истакао да је сигуран да се патријарх Павле и данас моли за свој народ.

У Патријаршијском двору у Београду одржана је седница Архијерејског Синода СПЦ којој је председавао патријарх Порфирије, а била је посвећена патријарху Павлу, који је умро на данашњи дан пре 15 година.

Поглавар СПЦ је том приликом рекао да је патријарх Павле испунио сваку реч апостола Христових и усвојио сваки подвиг Цркве Христове.

Седница Синода је почела служењем помена, током којег је патријарх Порфирије поручио да је патријарх Павле оставио за собом неизбрисив траг у срцу сваког човека који је имао прилику да се с њим сретне, да чује његову проповед, да прочита неку његову мисао.

"Сигуран сам да се патријарх Павле и данас моли за свој народ, а због његове скромности и смирења, зато што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок љубави Христове, дубоко верујем да Господ чује и прихвата његову молитву за свој народ", навео је патријарх Порфирије.

Патријарх Павеле је рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић, у славонском селу Кућанцима код Доњег Михољца.

Замонашен је 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештења, добивши монашко име Павле.

За епископа рашко-призренског изабран је маја 1957. године.

Узрок Првог светског рата налазио се у супротстављености две групе великих европских држава. На једној страни налазио се Тројни споразум или Антанта (Француска, Русија и Велика Британија), а на другој Тројни савез (Немачка, Аустроугарска и Италија). Међусобне размирице између блокова, инспирисане колонијалним или империјалним разлозима, изазвале су више криза почетком 20. века. Неке су биле непосредно у вези са Србијом, а главну улогу у њима играла је Аустроугарска.

Први чин аустроугарске политике продора на Балкан представљала је анексија Босне и Херцеговине (октобра 1908). Она је проузроковала оштар спор са званичним Београдом, али и Петроградом. Учешће Хабзбуршке монархије и Руске Империје увукло је обе групације великих сила у дипломатски сукоб. Криза је трајала скоро пола године, до краја марта 1909. године и завршена је повлачењем Русије и Србије, као и формалним признањем анексије.

Ток ствари изазван „губитком Босне” усмерио је српске националне напоре ка југу. Као што је држао тадашњи министар иностраних дела Милован Миловановић, без „задовољења” у македонском питању није могло „бити уистину живота Србији”. Формирање Балканског савеза (са Бугарском, Грчком и Црном Гором) омогућило је брзу победу над Османским царством у Првом балканском рату (1912–1913). Успеси српске војске представљали су прст у око Аустроугарској. Посебно је сметао њен продор на јадранску обалу. Уз аустроугарску подршку проглашено је стварање албанске државе, а из Беча је упућен ултиматум за повлачење српских трупа са територија нове творевине. Србија је, под притиском, попустила. 

Легат Милана Младеновића

Рок музичар Милан Младеновић, певач, гитариста, текстописац и композитор култног бенда „Екатарина Велика“, преминуо је на данашњи дан пре 30 година. Тим поводом у Народној библиотеци Србије свечано ће бити отворен Легат Милана Младеновића. Сталном поставком посвећеној Милану Младеновићу као песнику, најстарија установа културе у Србији додатно указује на уметничку вредност његовог дела и рокенрол песништво као културни феномен.

Објављен 1989. године албум Само пар година за нас представља најкомерцијалније издање бенда Екатарина Велика, а насловна песма, која је наслућивала тешка времена, рат и распад Југославије, проглашена је 2006. за најбољу југословенску песму свих времена. Била је омиљена и Милану Младеновићу, јер су у њеном стварању учествовали сви чланови бенда. Заједнички рад био је за њега најважнији.

„Договорамо се о свему, исто тако и радимо музику. Знаш, неке песме дођу готове на пробу, и онда их ми само уобличимо заједно, направимо неке аранжмане и то су те песме. Неке песме настају на самој проби, значи кад ми нешто... Добијемо неку одједном инспирацију и сви почнемо да свирамо исту ствар заједнички и то су најбоље песме. Наше најбоље песме као 'Пар година' или тако неке сличне, које у ствари ја највише волим“, говорио је Милан Младеновић у емисији 'ТВ Постер' 1992. године.

Рођен у Загребу, одрастао у Сарајеву, живео у Београду, Милан Младеновић важио је за озбиљног песника и композитора на рок сцени, али и великог шармера, за којим су уздисале даме широм Југославије. О његовом приватном животу мало се знало, а много полемисало.

У Народној библиотеци Требиње одржана је трибина "Још двије три ријечи о ћирилици, роде" на којој је било речи о статусу ћирилице у српској култури, књижевности и народу.

- Ћирилица је данас угрожена и покушавају да се открију узроци таквог стања и настанка проблема, али и да се нађу одговори како да се ћирилица заштити и сачува у српској култури и књижевности - истакао је професор доктор Зоран Аврамовић из Београда,

- Има више узрока, имате овај у југословенском наслеђу, онда наш народ се мешао са другим народима и верама и ту је дошао такође тај притисак на ћирилицу. Постоји и утицај забране, ћирилица је била забрањивана 1915. и 1941. године, па је сад био покушај венецијанске комисије да тражи један статус за латиницу и ћирилицу у Уставу Србије, тако да имамо разне притиске - рекао је Аврамовић. Он је истакао и немарност и нехај српске интелигенције што је допустила да се такво стање ћирилице успостави.

Професор доктор Марина Спасојевић рекла је да је основно решење за статус ћирилице промена законских оквира, будући да постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Она је рекла да службена употреба подразумева обавезну употребу ћирилице само у државној администрацији, док у медијима то уопште није обавезно, у обавези су само установе које финансира државни капитал, док сви остали нису у обавези.

- Променом закона где се изједначава службена и јавна употреба требало би да обезбеди пре свега да ћирилица буде обавезна у јавном простору - рекла је Спасојевићева. 

Некажњени 33 године

Навршиле су се 33 година од почетка акције хрватске паравојске "Откос 10", која је довела до масовног прогона и убиства Срба на подручју источне Билогоре, где је страдало 67 особа, већином Срба и оних који су били у родбинским везама са српским породицама, саопштио је Документационо-информациони центар "Веритас".

Прогон Срба из Источне Билогоре почео је 31. октобра хрватским нападом на Грубишно Поље, а у два наредна дана комплетно становништво из 23 села и одређен број житеља из још 15 села напустили су то подручје у избегличкој колони, у којој се нашло 4.000 људи и више од 600 возила. Они су прешли у БиХ, у којој још није било ратних сукоба, а у колони је било и 250 Хрвата, Чеха, Мађара и Рома.

Од укупног броја страдалих на подручју источне Билогоре, области која се налази у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, био је 41 цивил.

Од тога, 17 је убијено пре акције "Откос 10", као и 23 припадника Територијалне одбране, док су двојицу Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирали "саборци".

Хрватске снаге до темеља су запалиле дрвене цркве билогорског стила, јединствене споменике културе под заштитом Унеска, а реч је о храмовима Светог Димитрија у Растовцу и Успења Пресвете Богородице у Доњој Рашеници, изграђенима почетком 18. века.

Српска села у Пожешкој котлини

На данашњи дан пје 33 године хрватске власти су почеле евакуацију Срба из 26 села Пожешке котлине, после чега је извршено систематско пљачкање, паљење и минирање српских кућа, да се Срби више никада не врате, док је дио старијег становништва, које је остало у кућама, настрадао у тој акцији.

За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи после Другог светског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним нити пред домаћим судовима, саопштено је из Документационо-информативног центра "Веритас".

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватке почели су да спроводе наредбу о евакуацији свих мештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

У писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству председника кризног штаба, писало је да се евакуација спроводи са циљем "заштите њихових живота" и ради омогућавања успешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од "четничких терористичких снага и јединица Југословенске армије".

Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова у селима, у којима је живело, према попису становништва из 1991. године, 2.120 лица, па се већина становника тих села одазвала наредби и напустила своје куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Текст Милоша Црњанског написан поводом преноса Његошевих костију у обновљену капелу на Ловћену 1925. године, о томе како су и зашто аустроугарске власти раскопале Његошев гроб на Ловћену за вријеме окупације 1916. године:

„Време“, 20. IX 1925.

Данас, када се кости песника Горског вијенца - песме која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик, међу народима, за сва времена - преносе са Цетиња на страшни врх Ловћена, међу облаке муњобије над сињим и дебелим Јадранским морем, најлепшим морем на свету, ја сам у могућности да својим читаоцима откријем нове и веродостојне податке о оскрнављењу гроба Владике Рада, који су Аустријанци раскопали за време окупације године 1916.

Осамнаестог августа године 1916. Аустрија је хтела пошто-пото да прослави дан свога ћесара, величанствено, у поробљеној Србији и Црној Гори.

Гувернер са Цетиња био је наредио да се на Ловћену запале велике ватре, да огањ сине чак на море, да бљесне у страшна и сиромашна села веселих Цуца, најдивнијег хајдучког племена, које се икад у нашем народу смрти грохотом смејало, да обасја голи крш Кривошија, витких као борови на ветру, да севне чак до херцеговачких гудура, где нам је сачуван најлепши изговор старог језика и најчистија, највиткија телесна лепота.

Уочи царског дана велике ломаче обасјале су са висова Ловћена Јадранско море.

Али је звер, у аустријској униформи, желела још више. Хтела је да уништи и ону гробницу, муњама бијену, што је као неки анђео од камена клечала под небом, у облацима на врху Ловћена.

Хиљаде војника почело је, осам дана пре ћесаревог дана, да спрема ломаче на врховима Језерском, на Бабљаку, и Трештенику.

Масовно стрељање хиљада грађана Крагујевца од стране немачких окупатара које се догодило 21. октобра 1941. године био је један од најтрагичнијих догађаја у окупираној Србији и обележава се као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.

У граду Крагујевцу и околини, немачка казнена експедиција извршила је тада масакр, као вид одмазде, над више хиљада српских цивила. Према расположивима сазнањима, убијено је 2.796 особа, од којих 412 у селима, а остали у Крагујевцу.

Посебну димензију трагедији даје чињеница да су, поред бројних других, Немци тада привели и одвели на стрељање чак и ђаке виших разреда гимназије, од петог до осмог разреда.

У Спомен парку у Шумарицама од 1971. године одржава се "Велики школски час", манифестација којом се подсећа на масакр који се догодио.

Јесен 1941. године била је време замаха устанка у Србији, који је започео лета те године. Краљевина Југославија је нападнута и окупирана априла те 1941. Повод је био пуч који се догодио 27. марта у Београду, када је оборена Влада Цветковић Мачек, потписница Протокола о приступању Пакту два дана раније. Одмах је окупирана и Грчка која је и била главни разлог немачке инвазије, због присуства британских трупа у тој земљи.        

У Србији је лета те 1941. започео устанак против окупатора, пошто је нападнут Совјетски Савез. Уследиле су немачке одмазде, а онда и наредба да ће се надаље за једног погинулог Немца стрељати сто грађана Србије као одмазда.

Београд је у Другом светском рату ослобођен пре 80 година, 20. октобра 1944. после три године и седам месеци немачке окупације.

Главни град Југославије снаге совјетске армије уз помоћ снага НОВЈ ослободиле су током Београдске операције, а после вишедневних тешких борби и уз бројне жртве. Београдска операција била је једна од кључних, ако не и најважнија војна акција на простору окупиране Југославије у Другом светском рату.

Заузимањем Београда од стране Црвене армије, односно снага Народноослободилачке војске Југославије, у ствари је решено кључно питање потоње судбине Југославије и ко ће о њој даље одлучивати. Судбина Владе Kраљевине Југославије у Лондону, односно Kруне, била је тада запечаћена. Совјетска војска се тад још увек звала Црвена армија. Изворно, Радничко сељачка Црвена армија. Тај назив је задржан до фебруара 1946. када је преименована и формално правно у Совјетска армија. Улазак совјетске Црвене армије у Југославију Јосип Броз Тито договорио је претходно приликом сусрета са Стаљином у Москви септембра 1944.

Београд је под немачком окупацијом у Другом светском рату био почев од априла 1941. године. Немачка команда инсистирала је да се Београд има претворити у тврђаву, и да га треба бранити свим расположивим снагама.

Град је имао стратешки значај. Био је такође важан због извлачења немачких трупа са југа, од правца Солуна.

Београд је у Другом светском рату страдао, и великим делом је разорен, почев од  6. априла 1941. када су га тешко бомбрадовали Немци. Био је потом жртва бруталне окупације, посебно пошто је започео устанак.

На данашњи дан 19. октобра пре тачно 60 година на обронцима Авале догодила се тешка авионска несрећа у којој је трагично страдала цела совјетска делегација која је кренула на обележавање двадесетогодишњице ослобођења Београда од нацистичке окупације. У овој несрећи живот је изгубило 18 особа, од тога осам ветерана.

Међу њима били су маршал Сергеј Бирјузов, херој Совјетског Савеза, генерал Владимир Жданов, херој Совјетског Савеза и народни херој Југославије, генерал Иван Кравцов, начелник Војне академије тенковских јединица, генерал Николај Шкодунович, заменик начелника Војне академије „Фрунзе”, генерал Николај Миронов, генерал Леонид Бочаров и потпуковник Григориј Шелудко.

Делегација се налазила у авиону „иљушин Ил-18” који је према реду летења требало да слети у Београд око 9.30 часова. Али лет је каснио готово два сата. „Иљушин” се последњи пут на радару појавио у 11.34 часова. Посада је приликом последњег јављања затражила спуштање са висине 5.000 стопа на 3.000, што је одобрено. Веза је потом прекинута.

Убрзо се појавила информација да је на Авали уочена ватра.

Испоставило се да је летелица ударила у близини Споменика незнаном јунаку и том приликом покосила стотине метара шуме.

Шта је проузроковало ову авионску несрећу, није тачно утврђено.