Јуче и данас

На данашњи дан, пре 113 година, у Србији је, тачније у Ужицу, почела да ради прва хидроцентрала. Струја је била намењена ткачкој фабрици, али је заменила и лампе за уличну расвету, тада најсавременијим осветљењем на струју.
Само пет година од почетка рада прве хидроцентрале у свету, у тадашњој младој Краљевини Србији, савремено техничко чудо стигло је и у Ужице.
Загорка Милићевић, која је кустос ужичког Народног музеја, каже да је предлог пословних људи из Ужица остварио професор физике Ђорђе Станојевић са Високе пословне школе у Београду.
"Професор Ђорђе Станојевић имао је задатак у току градње ове хидроелектране да оде у Беч, набави ове генераторе од фирме "Сименс и Халске". Занимљива је прича како је опрема дошла у Ужице, с обзиром на то да Ужице у то време није имало пругу. Тако да је сва опрема дошла до Крагујевца из Беча возом, а од Крагујевца до Ужица специјалним запрежним колима, које је вукло шест пари волова, са великим дрвеним точковима. Тако да, док су пролазили кроз села, људи су мислили да се дешава нека сеоба народа", прича за Б92 Милићевићева.
У то доба чудима од савремене технике није било краја, а посебно када је најављено да ће са радом прве хидроелектране "Под градом" у Ужицу, струја осим фабричких машина, служити и да се осветли варош.

На данашњи дан пре 61 године рођен је некадашњи премијер Србије Зоран Ђинђић, који је убијен у атентату 12. марта 2003. године.
Ђинђић је био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије од 2001. до 2003, када је убијен.
Године 1994. је постао председник Демократске странке. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и у Већу република Скупштине СРЈ.
Након низа масовних протеста због тога што је републичка влада поништила изборе током 1996/97, Ђинђић је 21. фебруара 1997. постао председник Скупштине града Београда. Са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић створио је коалицију „Заједно“, која се распала само четири месеца након своје победе.
Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове.

У цркви Пиносави, у Кусатку, гроб Вујице Вулићевића, који је организовао Карађорђево смакнуће. Судбина и жртви и убици доделила да почивају у светињама. Казна стигла учеснике крвавог догађаја
Убиство Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка, изазвало је освету Божју, која је стигла све актере тог срамног чина: кнеза Милоша Обреновића - наредбодавца, Вујицу Вулићевића организатора, Николу Новаковића - извршиоца и Драгића Војкића на чијем се тлу десило ово језиво убиство.
Вожд Карађорђе, после четири сахране његових посмртних остатака, коначно је нашао мир у цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Мало је познато да и његов кум Вујица Вулићевић почива у једној светињи - у цркви манастира Пиносаве у селу Кусадак код Смедеревске Паланке.
Карађорђе је после пропасти Првог српског устанка четири године провео у емиграцији у Русији. Одржавао је везе са кумом Вујицом Вулићевићем, који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. Када се вожд 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом. У договору са њим, пребацио се са својим момком Наумом на тле Драгића Вујкића, у Радовањски луг код Велике Плане.
Кажу да је појава Карађорђа изненадила Вујицу. Вожд је то уочио и рекао:
„Куме, једна је глава на раменима, теби је поверавам“.

Ни после 14 година нису пронађене убице 14 жетелаца у селу Старо Грацко код Липљана. Данас се обележава помен на настадале који су 23. јула 1999. отишли на њиву, а са ње се никада нису вратили. Непознате особе из заседе су их убиле, а најмлађи од њих је имао 17 година.
Убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Боско Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић.
У селу су у петак почели Дани меморијала, под слоганом "Нигде мањег села, а толико жртава", којим се пет дана обележава 14 година од тог злочина. Убијеним жетеоцима парастос је служио владика рашко-призренски Теодосије, а затим је  одржан помен жртвама пред спомен плочом на школи у центру села. У име Канцеларије за КиМ, помену је присуствовати директор Александар Вулин, који је рекао да му кроз главу пролази "Плава гробница" Милутина Бојића, истакавши да је "ово је гробље моје браће и 14 година међународна заједница не може да каже ко је ово гробље направио".

Као изузетан уметник и истински интелектуалац, Зоран Радмиловић би данас углавном ћутао или можда понекад масно опсовао. Када би одлучио да говори, био би строг, духовит и прецизан, казали су за „Блиц“ Зоранови пријатељи и колеге.
Прошло је 28 година од када нас је напустио један од најзначајнијих стваралаца у историји нашег глумишта.
Зоран Радмиловић је рођен 11. маја 1933. године, а преминуо је 21. јула 1985. године
Привилеговани, који су га гледали на позоришној сцени, никада пре нису видели глумца који попут кормилара великог једрењака бриљантно води представу кроз различита искушења све до потпуног тријумфа награђеног дуготрајним овацијама.
Најшира публика га памти по улогама у представама „Радован ИИИ“ и „Краљ Иби“. Памти сјајне импровизације које су забављале све, и публику у позоришту и колеге на сцени.
Ваља нагласити да је убедљиво играо и Молијера у истоименом комаду М. А. Булгакова. Био је бриљантан и у филмовима „Маратонци трче почасни круг“, „Мајстори, Мајстори“... маестралан у серији „Мајсторска радионица“...

Међу српским војводама и јунацима Првог српског устанка често су избијали спорови око моћи, новца и жена. Плахи и жестоки, довољно храбри да преко оштрице сабље на мегдан изазову огромно турско царство, засело на четири континента, били су људи од боја, а не разговора.
Једина титула око које се нису спорили било је име највећег јунака. Хајдук Вељко Петровић, змај од Крајине, одлазио је у бој уз пратњу музиканата, правио хаос у турским редовима и потом се враћао свирачима да би у друштву лепих девојака наставио са пићем и весељем. Легенда каже да га је једном Карађорђе запитао како мисли да се супротстави Турцима, забринут њиховом бројношћу на бојном пољу. Вељко му је одговорио:
“Одјахаћу тамо и ј...ћу им матер!”
Вељко је био прек, никад није хајао за дисциплину, често је улазио у сукоб са надређенима, али храбрости тако гласовите да је сваки гуслар знао по неколико песама о чувеном хајдуку. Девојкама је горело у грудима кад би се појавио на коњу Кушљу, одевен у раскошну одећу и опасан позлаћеним оружјем.
Негде током 1809. године Вељко је боравио на Поречу, ади на Дунаву близу Ђердапа, утврђењу на ком је владао закон јатагана и кубуре. Војвода Миленко Стојковић овде је имао харем лепотица, па су му други виђенији устаници били чести гости у данима примирја. Време је највише проводио са војводом Добрњцем и Хајдук Вељком у коцки и пићу.

Руска православна црква је на свом сајту и Јутјубу објавила снимак уводне речи разговора српског и руског патријарха у Москви. Агенцијски извештај са овог сусрета, који су пренели сви медији, а патријарх оштро демантовао, наводећи да се ради о дезинформацији и злонамерној конструкцији, звучи идентично као и говор патријарха Иринеја - осим у једном детаљу. И то, рекло би се , кључном.
Агенције су известиле да су патријарх српски Иринеј и патријарх руски Кирил критиковали српску власт због става о Косову и Метохији, после чега је уследио оштар деманти самог патријарха.
На снимку, који је објавила Руска православна црква, јасно се чује да патријарх Иринеј каже да "одрећи се Косова значи одрећи се своје културе, своје духовности, највиших светиња наше историје". Потом додаје да је "садашње руководство под приличним утицајем Запада", а да "црква чини све да њихову свест веже за велику и моћну руску историју и руску цркву".
"Ја сам врло често употребљавао један израз, који је употребљавао Никола Пашић када је владику Николаја слао у Европу, да свој брод мали вежемо за велики руски брод руског народа и руске цркве", рекао је патријарх Иринеј.

Хашку одлуку да се ратном лидеру босанских Срба Радовану Караџићу не суди само за геноцид у Сребреници, већ и у још седам босанскохерцеговачких општина, председник овог суда Теодор Мерон објаснио је позивањем на изузетно тешку оптужбу анонимног извора која је нашој јавности до сада била непозната. Мерон се, наиме, позвао на „доказни материјал презентован током суђења“ који тобож показује да је „на састанцима са Караџићем“ наводно „донета одлука да се једна трећина Муслимана убије, једна трећина прекрсти у православље, а трећина ће сама отићи“.
Ова својеврсна инверзија познатог усташког плана о елиминацији Срба са подручја Независне државе Хрватске (усташки идеолог Миле Будак  јавно је прогласио да треба „трећину покрстити, трећину протерати и трећину побити“) шокирала је јавност у Србији. Иако је сребренички масакр у Хагу окарактерисан као геноцид, никада нисмо чули за наводну намеру босанских Срба да се „трећина Муслимана убије, а трећина прекрсти у православље“. Горан Петронијевић, београдски адвокат из тима Караџићевих бранилаца, за „Политику“ каже да је одбрана запрепашћена Мероновим образложењем: „Претресли смо све могуће доказе и документе из претреса пред судским већем и одговорно тврдимо да не постоји ни један доказ и ни један документ који би потврдио да је икада постојао у Републици Српској сличан план или одлука.“

Капела на Ловћену - од рушења до предлога за њено враћање на врх опеване црногорске планине. Да ли ће се црква владике, после четири деценије, поново наћи на истом месту
Идеја о враћању заветне Његошеве цркве на старо место потекла је ове, јубиларне године, када се навршавају два века од рођења ловћенског генија. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који седи у столици својих великих претходника Петровића, почетком маја се обратио писмом премијеру Милу Ђукановићу.
- Велики јубилеј је историјска прилика да се испоштује последња Његошева воља - казао је Амфилохије. - Обнова Његошеве задужбине представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе тоталитарног наслеђа и истинског повратка праву и правди. Ако је није могуће подићи на истом месту, онда то ваља учинити у близини Маузолеја, као сведока једног времена. Обновили бисмо цркву каква је била пре рушења 1916. године
Владика Амфилохије је у пропратном писму нагласио да „уколико влада не прихвати овај захтев, у шта не могу веровати, Митрополија ће бити приморана да судски процес покрене поново код домаћих и међународних судова“.
А како је и када страдала Његошева црква на Ловћену, која се налазила и у грбу НР Црне Горе у време СФРЈ, и где су њени „остаци“, питање је којим су се позабавили репортери „Новости“ протеклих дана.

Петровдан (12. јули - Свети Апостоли Петар и Павле), празник када се славе и Петар и Павле, јер су пострадали на исти дан. Осим тога, Светом Петру се држи помен и 29. јануара, када се славе Часне вериге - одавање поштовања оним оковима-ланцима, које је Св. Петар као сужањ носио у јерусалимској тамници. Неки Хришћани су сачували те ланце, и за време цара Константина пренели их у Цариград. Од Апостола Петра остале су две посланице, Прва и Друга саборна посланица, које су придружене књигама Новог Завета. По заповести цара Нерона страдао је мученичком смрћу, разапет на крсту, али по властитој жељи, окренут главом на доле, јер се сматрао недостојним да претрпи исту казну као и Спаситељ.
Народне приче о Апостолу Петру
Кад је Бог делио улоге, Св. Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од Небеског царства. Зато он седи на вратима Раја и испитује умрле. Св. Петар је такође поставио небеског ковача на Месец да га окује и сачува за земљу. Он шета Млечним путем и моли се пред небеским крстом; учвршћује гвозден стуб на коме лежи земља и који страшан црни пас стално гризе. Са Св. Савом је заменио вериге па се зато дешава да су на Савиндан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.