Као изузетан уметник и истински интелектуалац, Зоран Радмиловић би данас углавном ћутао или можда понекад масно опсовао. Када би одлучио да говори, био би строг, духовит и прецизан, казали су за „Блиц“ Зоранови пријатељи и колеге.
Прошло је 28 година од када нас је напустио један од најзначајнијих стваралаца у историји нашег глумишта.
Зоран Радмиловић је рођен 11. маја 1933. године, а преминуо је 21. јула 1985. године
Привилеговани, који су га гледали на позоришној сцени, никада пре нису видели глумца који попут кормилара великог једрењака бриљантно води представу кроз различита искушења све до потпуног тријумфа награђеног дуготрајним овацијама.
Најшира публика га памти по улогама у представама „Радован ИИИ“ и „Краљ Иби“. Памти сјајне импровизације које су забављале све, и публику у позоришту и колеге на сцени.
Ваља нагласити да је убедљиво играо и Молијера у истоименом комаду М. А. Булгакова. Био је бриљантан и у филмовима „Маратонци трче почасни круг“, „Мајстори, Мајстори“... маестралан у серији „Мајсторска радионица“...
Колеге и пријатељи који су га добро познавали истичу да им од свега највише фале Зоранов непоновљиви дух и истинољубивост.
Егон Савин: Опсовао би сочно
Када би Зоран Радмиловић могао данас да види шта се догађа у његовом Атељеу 212, вероватно би само ћутао. То ћутање би такође била прецизна порука свима који су за то одговорни. Само би саркастично климао главом. Када би одлучио да говори, верујем да би масно опсовао када би схватио на које све начине је актуелна власт понизила позориште у Србији. Био је правдољубив човек. Није подносио простоту и неваспитање и питање је да ли би уопште коментарисао ова вулгарна времена у којима нам власт шаље поруку да можемо без културе.
Дејан Мијач: Хтео је да отера зло
Радмиловић је био убедљив уметник и човек који се није премишљао да директно изрази свој став о било чему. Умео је у зачетку дивљања национализма на простору бивше Југославије да обилази све посластичарнице у Београду чији су власници били Албанци и да им говори како су они његове добре комшије. Био је то чин врхунског интелектуалца који је на свој начин хтео да отера надолазеће зло. На несрећу свих нас, није успео. Радмиловић би данас вероватно казао да ми нестајемо као људи. Изнутра и споља, и да су све остале играрије у нашем друштву само камуфлажа те страшне истине.
Горица Поповић: Духовит, а строг
Мој дивни колега Зоран Радмиловић је био тежак човек, али смо га много волели и уживали у његовом друштву. Сећам се како би наслоњен на шанк у бифеу Атељеа 212 успевао у две реченице да опише суштину догађања свега што се тада око нас догађало. Био је непоновљиво духовит, али и строги професионалац. Веровао је у своју професију и очекивао од свих који су се нашли са њим на сцени да у том моменту пруже све од себе. Зоран би и данас умео на оригиналан начин да дефинише шта нас је снашло. Веровао је да је позориште место из којег људи излазе племенитији и срећнији.
Јован Ћирилов: Рат неправди
Нисам сигуран шта би данас казао Зоран Радмиловић, али знам да би био духовитији и прецизнији од мене. Он је био глумац који је разумео и осећао време у којем је уметнички стварао. Својом игром на сцени Атељеа 212 отворио је нову епоху историје позоришта код нас јер је створио сопствени стил. Оживео је урбану комедију пред позоришном публиком. Истина је да је био захтеван колега према свим глумцима са којима је сарађивао, али је знао да га сви који се баве позориштем много цене и да не могу без њега. Био је изузетан интелектуалац и зато му је неправда увек тешко падала.
Александар Николић, Блиц
Ауторска права Радио Оаза 2026