Јуче и данас

На данашњи дан 1876. године рођен је књижевник, политичар и драматург Милан Грол (Београд, 31. август/12. септембар 1876 — Београд, 3. децембар 1952), од оца Стевана и мајке Јулке, рођене Бурмаз. Дипломирао је 1899. године на Филолошко-литерарном одсеку Филозофског факултета у Београду, а затим две године студирао књижевност и позориште у Паризу.
Од 1903. до 1906. године ради као драматруг у Народном позоришту, потом предаје француски језик у Првој гимназији, а 1909. године бива постављен за управника Народног позоришта у Београду.
У току Првог светског рата обавља дужност шефа српског Прес бироа у Женеви.
После рата се враћа на место управника Народног позоришта, где остаје све до 1924. Тада је постављен на место подсекретара у Министарству иностраних дела, а затим и на место амбасадора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Турској. За посланика у Народној скупштини Краљевине је изабран 1925. на листи Демократске странке. Три године касније постао је и министар просвете, а на тој дужности остаје до јануара 1929. године.
По престанку министарског мандата организује оснивање Коларчевог народног универзитета, на чијем челу је био од оснивања до почетка Другог светског рата.

Усековање главе Светог Јована Крститеља је црквени празник који је уједно и једнодневни пост. Прославља се 29. августа, када се Црква сећа великог проповедника и претходника Исуса Христа — Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Историја
Догађај који је био повод за успостављање овог празника описан је у (Мт 14, 1-13); Ирод Антипа, син Ирода Идумејца (37. п. н. е.), оженио се (други брак) Иродијадом, женом свога брата Филипа. Због тог неморалног чина, Св. Јован га је без страха изобличавао пред свима.
На рођендан Ирода Антипе, Иродијадина кћи, пошто је претходно игром угодила Ироду, а по наговору њене зле мајке, тражила је од Ирода, и добила, главу Св. Јована Крститеља. Тако је страдао велики пророк Св. Јован Крститељ. Иродијада је закопала главу у свом дворцу, а тело су ученици Јованови сахранили у Севастији - стара Самарија, у Палестини.
Начин прослављања
Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога, презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.

Сједињене Америчке Државе обележавају 12. годишњицу терористичких напада у тренутку када су очи света упрте у председника Барака Обаму због његове намере да сиријску кризу реши војним путем.
Директна последица терористичког напада 11. септембра 2001. године била је одлука Беле куће на челу са Џорџом Бушом Млађим, да објави рат тероризму у свету, што је несумњиво суштински одредило тенденције у међународним односима првих деценија 21. века.
У Сједињеним Државама са изузетном посвећеношћу сваке године подсећају на жртве напада од пре 12 година.
Жртве терористичког напада су страдале пошто су два отета авиона ударила у куле "близнакиње" Светског трговинског центра у Њујорку, које су се потом срушиле, као и приликом удара трећег авиона на комплекс Пентагон у Вашингтону, и пада авиона у Пенсилванији. Живот је изгубило око 3.000 људи. Из кула "близнакиња" у Њујорку свега 20 људи успело је да напусти зграде пре него што су се урушиле.
Међу жртвама 11. септембра била су и 372 странца, укључујући и једног држављанина Србије.
Велике жртве су претрпели и припадници њујоршких градских служби, пре свих ватрогасци. Њих 343 је погинуло приликом пада кула "близнакиња", док су настојали да некако помогну.

Убиство деце и цивила у Сирији, ако се покаже да је извршено у циљу изазивања војне интервенције САД – у шта светска јавност више скоро и не сумња, требало би да буде повод за широку српску акцију утврђивања објективне историјске истине о догађајима који су искоришћени као поводи за бомбардовање СР Југославије и прекодринских Срба
Злочин у предграђу Дамаска, иако по обиму најмонструознији, изненађујуће „добро“ се уклапа у исто толико изненађујуће прост клише САД и њених савезника: непријатељ у критичном тренутку постаје толико дрзак или глуп, да сам сервира најубедљивији могући повод за војну акцију против себе. Тај модел није проналазак НАТО пакта. Ратно лукавство је занат стар колико и онај најстарији, али су му стратези из Вашингтона и Брисела подарили тренутну бруталност. Згражавање над свирепошћу, потпуно засењује моралну, политичку и економску позадину агресије.
„Даћу повод за почетак рата. Није важно да ли је веродостојан или не. Победника после не питају да ли је говорио истину. Када се започиње рат, није битно право, него победа,“ речи су Адолфа Хитлера уочи напада на радио станицу у Глајвицу, 31. августа 1939. године. Станица је нападнута и заузета, а њен програм прекинут говором на пољском језику против нациста.

Уставни суд у Немачкој одбио је тужбу коју су поднеле породице жртава ваздушног напада НАТО на мост у Варварину, уз образложење да обештећење могу захтевати државе, али не и приватна лица, јавио је Дојче Веле.
Тужба због бомбардовања моста у српском месту Варварин 30. маја 1999. године је прошла кроз све инстанце немачког правосуђа и сада је немачки Уставни суд ставио тачку на тај случај, навео је немачки радио. У образложењу суда наводи се да не постоји међународноправно заснована могућност за обештећење у оваквим случајевима. Суд додаје да није доказана ни повреда правила службе, како се наводи у тужби.
У образложењу се каже да не постоје "општа правила међународног права по којима појединци приликом кршења хуманитарног међународног права имају право на надокнаду штете". Међутим, судско веће је изричито нагласило да избор војних циљева може бити предмет судског разматрања.
Немачки авиони нису били директно укључени у напад на мост, али су немачки "Авакси" били укључени у осматрачку подршку акције.
У образложењу се такође додаје да немачки војници нису прекршили своја правила службе, јер није доказано да су надлежни официри били информисани о конкретним околностима планираног напада.

Нападом нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. године почео Други светски рат, највећи ратни сукоб у историји. Током шест година борби, погинуло око 50 милиона и рањено више од 35 милиона људи.
Првог септембра 1939. године почео је Други светски рат, највећи ратни сукоб у историји, окончан шест година касније сломом Немачке, Италије, Јапана и њихових савезника.
У рату у којем је учествовала 61 држава погинуло је око 50 милиона и рањено више од 35 милиона људи.
Само у Европи материјална штета је процењена на око 277,7 милијарди долара према ценама из 1938. године, а у Југославији на 46,9 милијарди долара.
Напад на Вестерплате, недалеко од Гдањска (немачки назив је био Данциг)
првог септембра у 4.45 ујутро, који је извела немачка крстарица "Шлезвиг Холштајн", сматра се званичним почетком Другог светског рата.
Паралелно, немачки "Луфтвафе" започео је бомбардовање варошице Веилун.
У то време то је била гранична зона. Само у том месту првог дана рата погинуло је скоро две хиљаде људи, а 70 одсто града је уништено.

На данашњи дан 1995. године почело је НАТО бомбардовање Републике Српске у коме је убијено више од сто цивила. На положаје Војске Републике Српске NATO авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених. Укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона.
Напади су трајали до 14. септембра. Повод за агресију НАТО пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале за коју су оптужени Срби. У извештају независне комисије из тог периода наведено је да “не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја”.
NATO је у акцији под називом “Намерна сила” користио радиоактивну муницију, уз “објашњење” да она треба Србе у БиХ да “доведе за преговарачки сто”. Напади су трајали до 14. септембра.
За бомбардовање Хаџића, Вогошће, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца, места која су била под контролом Војске Републике Српске, НATO је користио осиромашени уранијум, а од његових последица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи, који су се, после потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца. На братуначком гробљу, само четири године после бомбардовања, сахрањено је око 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома. И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и после бомбардовања, данас имају сличне здравствене проблеме.

Успење Пресвете Богородице или Велика Госпојина је један од 15 највећих хришћанских празника. Српска православна црква прославља га 28. августа као успомену на смрт Богородице и на дан када се она вазнела на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“.
Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника, коме претходи двонедељни пост. Предање каже да је Мајка Божија живела 60 година и да је била сведок многих славних догађања у вези са ширењем вере у Исуса Христа.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер су живот и смрт Богомајке део суштине хришћанске вере и молитве. Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира, а у српском манастиру Жича, задужбини краља Стефана Првовенчаног, са почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом, који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
Велика Госпојина се у многим породицама у Србији прославља као породична слава, а често је и црквена, или слава целог села.

Војни музеј Београд је музејска институција која сакупља, проучава и презентује различите предмете за војну употребу а пре свега оружје, униформе, ратне заставе, војна документа и уметничка дела са војном тематиком. Војни музеј у Београду смештен је на првом бастиону југоисточног фронта Београдске тврђаве у згради подигнутој 1924. године за намене Војногеографског института која је 1956. године уступљена Музеју. Окружен градским бедемима и највећим београдским парком Калемегданом представља један од симбола Београдске тврђаве.
Историја
Војни музеј је основан Указом кнеза Милана Обреновића 10/22. августа 1878. године, непосредно пошто је Србија на Берлинском конгресу добила независност.  Прва поставка отворена је поводом стогодишњице Првог српског устанка у једној скромној грађевини у Горњем граду Београдске тврђаве 1904. године. Пошто се готово читав век услед династичких борби недовољно радило на обради српске револуције, после Мајског преврата 1903. кренуло се на истраживање овог значајног догађаја у српској историји. Упоредо са прикупљањем и обрадом архивске грађе било је потребно прикупити и сачувати и остатке материјалне културе и спасити их од пропадања.

Данас се навршава 35 година од смрти Диане Будисављевић, хероине која је у Другом светском рату из усташких логора спасила 12 хиљада деце.
Деца коју је спасавала Дијана Будисављевић била су углавном српска са Кордуна, Козаре, хрватских и босанских села. Ова акција је била једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција везаних за концентрационе логоре у Другом светском рату. Ипак, од последица боравка у логорима, после спасавања је умрло око 3200 деце.
Милош Милиновић, публициста и новинар из Бањалуке , припрема књигу '' Дианина деца'. Каже да је осетио страхоте усташких прогона у Другом светском рату и као једанаестогодишњи дечак одведен је са мајком, сестром и братом у логор. Из логора је спасен баш у време акције спасавања деце коју је водила Диана Будисављевић. Он подржава иницијативу да једна од улица или тргова у Бањалуци добије име Диане Будисављевић.
''То је начин да покажемо колико нам је стало до некога ко је учинио такву услугу Србима, да га нисмо заборавили'', каже Милиновић. ''Диана Будисављевић је својим делом може да се сврста у једну од највећих српских добротворки'', сматра Милош Милиновић, новинар и публициста из Бањалуке.