Једног дана кроз капију тврђаве је ујахала Чучук Стана, обучена као мушкарац, држећи се у седлу као највештији јахача. Запутила се право према најпознатијем мегданџији и са презиром рекла:
“Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?”
Изненађеном Хајдук Вељку неко тада објасни да су његови момци сакупљајући порез опљачкали и дарове које је Станин отац, Радован Пљештић са планине Дели Јован, спремио за мираз својим ћерима. Вељко је наредио да се дарови одмах врате и при том је и сам богато даривао, а затим рекао:
“Сад сам те ја даровао, сад си моја!”
Чувени јунак, човек који је имао хиљаде жена, већ дуго ожењен, у четрдесетим годинама, заволео је петнаестогодишњу девојчицу на први поглед. Стана је била ситне, крхке грађе, па је зато и добила надимак Чучук. Имала је две сестре, док јој се брат родио много касније због чега је отац дуго терао да носи мушку одећу. О лепоти Чучук Стане народни песник је испевао стихове:
“Витка стаса к’о плаветна јела,
Бело лице к’о у горске виле,
Кошуте је росом задојиле,
Хајдук Вељка лепотом занела,
На њој шуште цариградске свиле,
Звече низе испод грла бјела,
Вране кике сплела на увојке,
Тесан јелек притегнуо дојке…”
Да би се оженио Станом, Вељко је потплатио свештенике, а првој жени поклонио велико имање у Јагодини. Следеће четири године Вељко и Стана су делили постељу, седло и кубуру. Број жена које су легле у постељу Хајдук Вељка вероватно је близак броју турских глава које је посекао, али му је Стана увек била најмилија. У бој су јахали заједно, једнаке храбрости. Стана је ратујући са Турцима задобила чак четири ране. У тренуцима одмора дворила је Вељка у одајама његове куле Баба Фанке у Неготину. Вељко је певао са свирачима и пио ракију коју му је Стана доносила не обазирући се на ђулад која су пролетала кроз зидове дрвене куле. Човек чију је храброст Вук Караџић поредио са Ахиловом нашао је жену себи равну.
Бајка није дуго потрајала. Године 1813. наступили су црни дани за Србију. Војвода Крајински, Хајдук Вељко, храбро се борио са надмоћним Турцима повлачећи се са војском до неготинске тврђаве. Ту је стао и одлучио да неће одступити ни корак даље. Чучук Стану је послао са женама и нејаким у збег на Пореч, али се она вратила после неколико дана, да буде уз свог мужа. Три хиљаде српских војника бранило је утврђени град од 16,000 Турака. Ситуација је сваким даном постајала све тежа, нестајало је хране и муниције. Вељко је наредио да се све металне ствари претопе у пушчану танад. Напослетку, топове је пунио металним новцем – талирима. Кад се смрачи, Вељко и Стана су изјахивали са најхрабријим момцима и ударали на турски табор уносећи страх и пометњу. После двадесетак дана одбране, једног јутра око 20. јула 1813. године, док је обилазио утврђење, Вељка је погодило турско ђуле у плећа. Успео је само да каже “Држ’!” и винуо се у легенду. У легенду су отишле и његове чувене речи:
“Главу дајем, Крајину не дајем!”
Прича даље казује да је неутешна Стана наставила да ратује са Вељковим друговима, пркосећи надмоћној турској војсци и светећи мужа. Повукла се тек када јој је то наредио Вељков брат Милутин и одјахала преко Дунава.
Њен даљи живот није био ништа мање занимљив. Жена најславнијег српског јунака није могла изабрати било кога за новог мужа. Њено срце је успео да освоји Грк, Георгакис Николау Олимпиос, код нас познат као капетан Јоргић. Борац у српском устанку, борбу против Турака наставио је као члан тајног завереничког грчког друштва, Хетерија, које је покушавало да организује општи устанак против Турака. Велику помоћ је имао у лепој жени Стани која је седло и кубуру заменила балским хаљинама, научила неколико језика, и на дворовима радила за ствар свог новог мужа. Живот ове необичне жене крије још многе зачуђујуће и невероватне приче, али о њима неком другом приликом… За сада, рећи ћу још само да је Стана умрла у Атини 1849. године, годинама после јуначке погибије другог мужа, као мајка два сина и кћерке. Лежи у необележеном гробу, негде испод сенки Акропоља.
Wannabe