Јуче и данас

Не може се правити паралела између Старог сајмишта и Омарске, каже Вељко Ђурић. – Није реч о ревизији историјских догађаја, објашњава уметница Милица Томић

Поводом најављене дебате „Живи логор смрти“ која ће бити одржана на предстојећем Октобарском салону, а на којој ће бити речи о повезаности два концентрациона логора – Старог сајмишта из Другог светског рата, у центру Београда, и логора Омарска у општини Приједор из деведесетих година 20. века, јуче се огласио Музеј жртава геноцида.

У саопштењу које је потписао вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида проф. др Вељко Ђ. Ђурић, између осталог пише, да се у овом случају прави паралела два логора који немају никаквих додирних елемената. Ђурић наглашава да тема изградње меморијалног комплекса на Старом сајмишту не може да буде тема једне манифестације као што је Октобарски салон.

Као директор установе која се зове „Музеј жтртава геноцида”, ја морам да реагујем, каже у изјави за „Политику” Вељко Ђурић и додаје:

–Проблем Старог сајмишта је деценијама свесно одлаган у највишим инстанцама града Београда, а поново га обнавља Музеј жртава геноцида предајом предлога Закона о меморијалном комплексу Старо сајмиште Министарству културе и Народној скупштини”.

Сматрамо да је наговештени пројекат проста политизација слободе уметности. Крајњи циљ могао би да буде још ’једна цигла у зиду’ ревизионистичког прекрајања историје у којој нема места за, на пример, Јасеновац, али мора да има за Омарску. Да смо у праву, потврђују неколике изјаве историчара из Хрватске, али и из Србије, као и филмско тумачење улоге генерала Милана Недића и Срба у уништењу Јевреја. Чини нам се да се у том контексту може посматрати и најављени пројекат ’Четири лица Омарске’.

На српском војничком гробљу Зејтинлик у Грчкој данас је поводом 95. годишњице пробоја Солунског фронта у Првом светском рату одржана комеморативна церемонија којој је присуствовао министар културе Србије Иван Тасовац. После полагања венаца, Тасовац је рекао да Србија мора да искористи своје потенцијале и да као друштво поново задобије поштовање и место које је у свету припада.Говорећи о учешћу Србије у Првом светском рату, Тасовац је пробој Солунског фронта описао као најславнији подвиг.

„Подсетићу да је пробој Солунског фронта један француски официр описао као 'невиђен маратон француске коњице и српског пешака, у коме је победио српски пешак'. Та усмереност ка циљу, тај тријумф потенцијала над проблемом, била је довољна да српски војник, враћајући се у отаџбину, буде бржи од француског коњаника”, рекао је он.Тасовац је рекао и да се од Србије данас не тражи такав подвиг какав је постигнут у Првом светском рату, али да се тражи усмереност ка циљу и ангажовање на решењу проблема.

„Друга ствар на коју бих желео да подсетим јесте поштовање које је тада Србији одавао свет. Пре свих Америка која тих година ступа на позорницу као светска сила, чији председник Вудро Вилсон је 28. јула 1918. године, истичући, поред америчке, и српску заставу на Белој кући и свим државним зградама рекао да 'се Србија витешки борила и пропатила за иста она начела за која се залажу Сједињене Државе' и у његовом каснијем заступању Србије у преговорима наша земља стекла је свог моћног заштитиника”, рекао је Тасовац.

У среду, 25. септембра у Малој галерији Дома Војске Србије председник Народне скупштине Републике Србије др Небојша Стефановић ће свечано отворити мултимедијалну изложбу „Милунка Савић – хероина Великог рата“, коју заједно реализују Министарство одбране Републике Србије, Радио телевизија Србије и Историјски музеј Србије.

Изложба, само један у низу догађаја којима ће бити обележено 40. година од смрти Милунке Савић, настоји да на веродостојан и атрактиван начин представи живот ове велике хероине. До данас ниједан историчар није написао њену биографију, а недовољно је заступљена и у музејима и уџбеницима историје. Деведестих година у Јошаничкој Бањи јој је подигнут споменик, а поред тога само још неколико улица у Србији је добило њено име. То је све што је Србија урадила за Милунку Савић четири пута рањавану у борбама за слободу своје отаџбине и најодликованију жену Великог рата - носилац је 7 одликовања - војничке златне Карађорђеве зевезде са мачевима, Златне медаље за храброст „Милош Обилић“, Легије части IV степена, Легије части V степена, француског Ратног крста као и Албанске споменице и Јубиларне спомен медаље Солунског фронта. Треба истаћи да је присуство жена бораца тада било револуционарно и веомо битно за еманципацију жена. Србија је једна од ретких земаља, које су у саставу армије имале и жене.

Изложба “Милунка Савић – хероина Великог рата“ обухвата претежно репродукције Милункиних породичних, личних и ратних фотографија, насталих углавном у Тунису, Солуну и Паризу од којих многе до сада никада нису презентоване.

Пре тачно сто година, септембра 1913. на тадашњој српско-албанској граници избио је велики оружани сукоб, о којем је „Политика” детаљно извештавала

„Организоване арнаутске чете настављају свој рад на ремећењу државног живота у српским новим крајевима и уништавању хришћанског становништва. Главни напад разбојника управљен је на Дебар и јужни део западне српске границе, на места која су од главних војничких центара одвојена тешко проходним планинама исто колико и километарском раздаљином.”

Из овог чланка објављеног у „Политици” пре тачно једног века, 22. септембра  (9. по јулијанском календару) 1913. године, лако се може закључити да се у новоприпојеним крајевима Краљевине Србије нешто крупно дешавало.

И, заиста, само две недеље од прогласа краља Петра о присаједињењу нових крајева Србији, у њеним југозападним областима почели су немири, који су за српску државу представљали ново, озбиљно искушење. Они су били последица замршених српско-албанских односа, које су и тада оптерећивали многобројни проблеми, али и интереса великих сила, пре свих Аустроугарске да дестабилизује ово подручје. О чему је у ствари била реч?

– Још пре краја балканских ратова, на конференцији у Лондону била је установљена североисточна граница Албаније. Али, она није била обележена на терену, због чега је Србија дуго оклевала да пре доласка контролне комисије с ње повуче трупе. 

Пре тачно сто година, септембра 1913. на тадашњој српско-албанској граници избио је велики оружани сукоб, о којем је „Политика” детаљно извештавала

„Организоване арнаутске чете настављају свој рад на ремећењу државног живота у српским новим крајевима и уништавању хришћанског становништва. Главни напад разбојника управљен је на Дебар и јужни део западне српске границе, на места која су од главних војничких центара одвојена тешко проходним планинама исто колико и километарском раздаљином.”

Из овог чланка објављеног у „Политици” пре тачно једног века, 22. септембра  (9. по јулијанском календару) 1913. године, лако се може закључити да се у новоприпојеним крајевима Краљевине Србије нешто крупно дешавало.

И, заиста, само две недеље од прогласа краља Петра о присаједињењу нових крајева Србији, у њеним југозападним областима почели су немири, који су за српску државу представљали ново, озбиљно искушење. Они су били последица замршених српско-албанских односа, које су и тада оптерећивали многобројни проблеми, али и интереса великих сила, пре свих Аустроугарске да дестабилизује ово подручје. О чему је у ствари била реч?

– Још пре краја балканских ратова, на конференцији у Лондону била је установљена североисточна граница Албаније. Али, она није била обележена на терену, због чега је Србија дуго оклевала да пре доласка контролне комисије с ње повуче трупе.

Група од двадесет руских верника кренула је из Москве на пут преко Украјине и Румуније, да би на време стигла у Србију на велику литију.
Велика литија планирана је да се одржи од 21. септембра до 14. октобра, а организује се за српско-руско јединство и у част 900 година династије Немањића.
Организатори, Православни патриотски покрет за руско-српско јединство, као и комитет из Србије, истичу да је литија кроз Србију одговор на више пута поновљене српске молбе и апеле да је животно потребно присуство руских православних верника, а посебно на подручју Косова и Метохије. Организатори кажу да ће литија проћи кроз целу Србију, укључујући српске енклаве на Космету, да би, како кажу, духовно подржали словенску браћу која се налази под јармом антихристових сила, преноси "Глас Русије".
У литији ће учествовати свештенство и верници из Русије, Украјине, Белорусије и Србије, које ће се кретати са молитвом да православни словенски народи буди јединствени у борби са злом. Благослов за то су добили од високих црквених великодостојника, попут бројних архимандрита руских манастира, као и од српских владика.

Десничари „преузели” контролу над хрватском Википедијом, па се тамо може прочитати да је Анте Павелић побољшао статус Срба
Хрватска верзија Википедије изазвала је праву драму тврдњама да „НДХ није била тоталитарна држава”, као и да су жртве у Јасеновцу „побили партизани”.
Усташки покрет није био свесно десничарски радикалан, расистички и тоталитаран, за појаву усташке иконографије у модерној Хрватској криви су масони, антифашизам је ограничавање свих основних људских слобода, партизанских злочина било је трипут више него усташких, а у Хрватској се редовно организују антифашистичко-четничке прославе на рачун пореских обвезника, може да се прочита на хрватској верзији Википедије, наводи „Јутарњи лист”.
Лист пише да је очигледно да постоје радикални десничарски оријентисани администратори који пропагирају такав садржај, као и да неки од сарадника не успевају да прогурају своју истину, јер им се забрањује уређивање и блокирају налози.
Недавно је на „Фејсбуку” отворена страница под називом „Разоткривање срамотне хр. Википедије”, а ту страницу, коју је покренуо један од „блокираних”, подржало је више од хиљаду корисника.

На опроштају од репрезентативног дреса најбољег фудбалера са ових простора икада, 16. септембра 1979, Југославија је савладала Аргентину са 4:2
Како сад сетно делују та времена... Дошла је Аргентина у Београд, овенчана титулом првака света, сударила се са у то доба моћном Југославијом и претрпела – катастрофу. Данас се навршава тачно 34 године откако је репрезенатација некадашње државе савладала "гаучосе" на београдској "Маракани" - 4:2.
Тог 16. септембра 1979. Драган Џајић је одиграо последњу од 85 утакмица у дресу са државним грбом. Званично најбољи фудбалер на овим просторима победом се опростио од 20.000 навијача, колико је дошло да поздрави ''плаве'' тог дана.
Ако је Џајић тад сишао са сцене, онда је на велика врата на њу крочио Сафет Сушић. У то време првотимац Сарајева је у тек десетом сусрету за Југославију постигао хет-трик и улепшао славље над Аргентинцима. До краја репрезентативне каријере, популарни Папе одиграо је 57 утакмица и уписао се у стрелце 21 пут, али су га ова три гола лансирала у орбиту.

На данашњи дан пре 95 година, 14. септембра 1918. године, на Солунском фронту започела је артиљеријска припрема за офанзиву и пробој тог фронта, који је био један од одлучујућих догађаја за окончање Првог светског рата.
Рано ујутро 14. септембра 1918. године, око 2.000 артиљеријских цеви огласило је почетак напада савезничких армија, при чему је ударни део пробоја изнела српска војска. Тај датум прихваћен је сада као Дан артиљерије и Дан Мешовите артиљеријске бригаде Војске Србије.
Солунски фронт је пробијен 15. септембра, а резултат тога била је капитулација Бугарске, убрзо Аустроугарске, а затим и Немачке, чиме је завршен Први светски рат.
Српска војска, после пробоја Солунског фронта, ослободила је Србију, а затим и све земље које су онда укључене у нову заједничку државу - Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, проглашену у Београду 1. децембра 1918. године, на чијем челу је био ренгент Александар Карађорђевић.
Српска војска је на Солунски фронт пребачена у пролеће 1916. године и то са грчког острва Крф, где се опорављала после голготе кроз коју је прошла током повлачења кроз Албанију у зиму 1915-1916.

На данашњи дан пре 205 година Доситеј Обрадовић, у присуству вожда Карађорђа, отворио Велику школу. На годишњицу Универзитета у Београду студенти траже бољи положај, професори већа улагања у истраживања.
Уручењем награда најбољим студентима, Универзитет у Београду обележава 205 година постојања, дан када је Доситеј Обрадовић, у присуству вожда Карађорђа, отворио Велику школу.
На нашем највећем и најстаријем универзитету, школује се готово трећина укупног броја студената у Србији. Кажу да са сваким почетком академске године има и малих турбуленција, али и да се поносе што се школују на универзитету који је међу 400 најбољих на свету.
Председник Студентског парламента Универзитета у Београду Владимир Смуђа каже да се они труде да константно унапређују положај студената, као "и да помогну професорима и универзитету да се наставни процес побољша".
Председник Студентске конференције Универзитета Србије Данило Јеремић сматра да ће овом прославом Универзитет ове године послати посебну поруку да ће бити са студентима више него икад пре.
Један од значајних успеха Универзитета је бољи пласман на Шангајској листи.