Првог дана операције на небу изнад Пала, у окршају српске артиљерије и авиона Алијансе, који су мештани посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом “земља-земља” оборен је француски “Мираж 2000”. Авион је пао 20 километара југоисточно од Пала, а два пилота спасила су се катапултирањем.
НATO авијација је 9. септембра 1995. године почела да делује и на системе противваздушне одбране на северозападу Републике Српске.
Напади су прекинути 12. и 13. септембра због лошег времена, а 14. септембра постигнут је договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбедности што је и учињено закључно са 17. септембром.
“Намерна сила” уследила је двадесетака дана после пада Републике Српске Крајине. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у знатној борбеној предности у односу на непријатеља.
Истовремено са “Намерном силом” покренута је и НATO акција “Мртво око” чији је циљ био онеспособљавање противваздушног система одбране Војске Републике Српске. Том приликом бомбардован је радар на Јахорини.
У извештају независне комисије из тог периода наведено је да “не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја”, што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан. Тадашњи командант UNPROFOR-а генерал Мајкл Роуз изјавио је после инцидента да не може да се утврди одакле је граната испаљена. Руски пуковник Андреј Демуренко, који је био командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву и учествовао у истрази, изјавио је да су Срби “неправедно били оптужени само да би NATO имао повод за напад”. Он је истраживао случај “Маркале” на основу анализе коју су направили Французи. Непосредно после гранатирања пијаце у Сарајеву, обишао је и место одакле су наводно гађали српски минобацачи. На површини од сто метара, где је требало да буде закопан наводни минобацач, није било апсолутно никаквих трагова на трави.
Друго место, где су по француским прорачунима требало да буду српски минобацачи, било је шумовито. Добро је познато, објашњавао је тада Демуренко, да минобацачи не могу да гађају из шуме, јер гране могу да зауставе гранату. Такође, и због зграда које окружују Маркале, граната ни случајно није могла стићи са српских положаја.
Демуренко је и у октобру 2012. године, као први сведок одбране на суђењу Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, поновио да минобацачка граната на сарајевској пијаци Маркале није могла бити испаљена са положаја Војске Републике Српске.
“Маркале нису биле погођене минобацачком гранатом, то је био терористички акт на улицама Сарајева”, рекао је он на сведочењу.
Многи су још тада тврдили да су снаге Алије Изетбеговића инсценирале, односно саме извршиле напад на сопствене цивиле како би изазвале НATO бомбардовање Републике Српске.
Московски историчар Константин Никифоров дошао је до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавештајних служби, ту крваву акцију обавили муслимани, са једне од суседних вишеспратница.
Али, упркос свим доказима и сазнањима, међународна заједница је оптужила Војску Републике Српске и искористила то гранатирање као повод за бомбардовање.
РТРС