Јуче и данас

Српска православна црква прославиће сутра Сабор Светог архангела Михаила - Аранђеловдан.
Празник, који је у црквеном календару уписан црвеним словом и увек се обележава 21. новембра по новом календару, спомен је на једног од анђела који су се, према предању, са војском свих анђела супротставили силама зла.
Свети архангел Михаило, симбол борбе против зла и сила небеска која прихвата душе умрлих мерећи им добра и зла дела, слика се на иконама и фрескама као небески ратник у војничкој опреми, са мачем, копљем и злим духом који, окован ланцима, лежи под његовим ногама.
Од давнина су људи празновали анђеле Божје, али се то често изметало у њихово обожавање. Јеретици су их сматрали боговима и створитељима света. На 4-5 година пре Првог васељенског сабора одржан је Лаодикијски помесни сабор и својим 35. правилом, установио исправно поштовање анђела.
У време римског папе Силвестра и александријског патријарха Александра установљен је овај празник архистратига Михаила у новембру јер је то, уствари девети месец од месеца марта који се сматра тренутком стварања света. Узет је због девет анђелских чинова који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, описао је ових девет чинова у књизи “О небесној Јерархији”.

Најпознатији јунак Волта Дизнија данас пуни 85 година.
Микија смо упознали 18. новембра 1928. године у цртаном филму Волта Дизнија "Пароброд Вили", који је уједно био и први цртани филм који је имао тон.
Од цртаних ликова којем је Волт Дизни дао глас први је био Мики, а 1935. године први пут се појавио у колору.
Дизни је инспирацију за лик нашао у правом мишу који је живео са њим у студију у Канзас Ситију, у коме су настали и први анимирани филмови. Годину дана пошто се појавио на телевизији, Мики је добио своје препознатљиве, беле рукавице, а његов утицај је непосредно довео до тога да се од 1932. године додељује награда Академије за најбољи анимирани филм. Исте године је "Дизни" освојио две позлаћене статуе, за "Silly Symphonies" и "Flowers and trees".
Другара Пају Патка је добио 1934. године.
Првобитно име лика требало је да буде Мортимер, али је супруга Волта Дизнија сматрала да име звучи препотентно. Мики ужива у друштву Шиље и Хорација, не одваја се од свог пса Плутона, а љубав његовог живота је Мини.
Агенције

Данас се навршавају четири године од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, који је у народу остао упамћен по свом монашком животу, благој нарави и смерној служби Богу.
Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља, а о малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка, наводи се у биографији патријарха Павла, објављеној на званичном сајту Српске православне цркве.
Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписао се на Богословски факултет у Београду, где је дипломирао 1942. године.
У време Другог светског рата био је вероучитељ у Дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, добио је туберкулозу, а лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота.
Излечио се молитвом у манастиру Вујан. Као знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру.
После искушеништва замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештење 1948. године када је добио монашко име Павле по апостолу љубави.

Најславнији Црногорац, Петар Други Петровић Његош, родио се на данашњи дан 1813. године, а јубилеј ће обележити и Скупштина Црне Горе свечаном седницом на Цетињу.
Његош се родио у селу Његуши, као и сви из династије Петровић. Његов државни и духовни претходник на престолу подловћенске Црне Горе Петар Први Петровић послао је младог Рада Томова, будућег свог наследника, на школовање у Херцег Нови.
После смрти свог стрица, Његош је преузео владичанску титулу и постао господар Црне Горе. Покренуо је државотворне и друге реформе у Црној Гори. Основао је прве органе државне власти, подигао зграду за смештај државних институција, основао прву основну школу, средио државне финансије и покренуо штампање школских уџбенка и часописа.
Његош је ипак већу славу стекао као песник и филозоф својим делима „Горски вијенац” и „Луча микрокозма”.
Рано се разболео, а са болешћу се носио до 31. октобра 1851. године када је умро на Цетињу, само који дан пошто су га болесног Црногорци на рукама изнели из Котора у престоницу Црне Горе.
Према запису о његовом последњем часу, Његош је окупљеним главатима препоручио да народу добро чине и да чувају Црну Гору.

Посмртни остаци ратне ветеранке Милунке Савић похрањени су данас у Алеји великана у Београду, 40 година након њене смрти, уз присуство државног врха Србије, чланова породице и више од стотину грађана.
Председник Србије Томислав Николић истакао је у свом говору да је Савићева била „јединствена појава, не само у историји Србије, већ и у историји човечанства”.
Милунка Савић борила се као добровољац у спрксој војсци у балканским и Првом светском рату. Она је најодликованија жена у историји ратовања, двострука добитница „Легије части”, ордена Карађорђеве звезде и једина жена носилац француског ордена „Ратни крст са златном палмом”
Прозвана „српском Јованком Орлеанком”, током службе је рањавана девет пута.
Умрла је 1973. године у 84. години у Београду.
Парастос је пред црквом Светог Николе на Новом гробљу служио патријарх спрски Иринеј који је казао да је „херојство Милунке Савић јединствено у нашем свету и времену”.
„Није мислила на свој живот, него на своју отаџбину. Славна Милунка жртвовла је себе без остатка и дочекала слободу Србије и српског народа”, казао је патријарх Иринеј.
Милункин унук Дејан Станков казао је да је добро због будућих генерација да знају шта је његова баба радила, чиме се бавила и кроз шта је прошла. „Она ми није причала пуно, али то што је причала звучало је као измишљено. Био сам клинац и нисам веровао у то”, рекао је он.

Митровдан - 8. новембар (26 октобар)
Свети великомученик Димитрије рођен је у Солуну. Овај славни и чудотворни светитељ био је једино дете добрих и благородних, али бездетних родитеља. Измољен од Бога, као једини и дуго чекани, с великом пажњом је однегован и васпитаван. Отац му је био војвода, а кад је он умро, христоборни цар Максимијан поставио је Димитрија уместо оца за солунског војводу, и том приликом му рече: Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана и убиј свакога који призива име Распетога... Димитрије се, примивши се тог положаја, трудио да на сваки начин помогне хришћанском живљу. Неко време успевао је тајно то да ради; међутим, како то није могао сакрити, он поче јавно да штити хришћане и да народ одвраћа од многобоштва и упућује их на Христов пут. Када је цар сазнао за дела Димитријева, разгневи се и одлучи да сам то провери. Једном враћајући се из рата са Самаритима цар посети Солун и одмах стаде проверавати да ли је истина оно што је чуо о Димитрију.
А Димитрије сазнавши унапред да ће цар посетити Солун предаде своме верном слузи Лупу своје имање и богатство и нареди му да све раздаде сиромасима. Сам се стаде молити и постити припремајући се за мученички венац.

Једна од најаутентичнијих фигура југословенског рока, фронтмен култног бенда ЕКВ Милан Младеновић умро је 5. новембра пре 19 година од рака панкреаса. О значају овог рок великана који је преминуо у 36. години довољно говори чињеница да чак три улице у главним градовима југословенских република носе његово име, баш као и плато испред Дома омладине (петицију да плато понесе Миланово име за свега 12 дана потписало је 15.000 грађана).
Младеновић је рођен 21. септембра 1958. године у Загребу. Било му је свега шест година када се са породицом сели у Сарајево, да би 1970. прешли у Београд. У југословенској престоници завршава 11. гимназију, за коју је у више наврата касније истицао да га вежу најлепше успомене.
Музичка каријера
Наиме, баш у гимназијским данима заједно са школским другом Драгомиром Михаиловићем Гагијем оснива свој први бенд “Лимуново дрво”.
Али, прави почетак онога што ће касније направити прекретницу у домаћем року заправо је оснивање састава “Шарло акробата” са Душаном Којићем Којом и бубњарем Иваном Вдовићем.

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?
Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.
И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.
Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.
Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Тачно пре три године Краљево је погодио разорни земљотрес, у коме су страдлае две особе. Потрес јачине 5,4 степени Рихтерове скале изазвао велике штете. Оштећено је близу 16.000 објеката, док непосредна материјална штета износила око 2.5 милијарде динара.
Уз помоћ Владе Србије, саграђено је око 500 монтажних кућа, обновљено око 13 хиљада домаћинстава, као и осам и по хиљада станова. Трагова земљотреса, међутим, још увек има. Испоставило се да је оштећење на неким објектима веће од оног које је предвиђено пројектном документацијом. Уз то, у Одељењу за санацију последица земљотреса кажу да су радове успорили избори, а угашен је и наменски рачун.
"До сада је о трошку града одрађена санација око 216 индивидуалних објеката, остала су још четири објекта, чија је реконструкција у завршној фази и очекујемо да, уз лепо време, и тај посао за који је потребно око 1.300.000 динара буде завршен за месец дана", наводи Дејан Карапанџић, надзорни орган за санацију породицних објеката.
Према његовим речима, санацију 15 зграда у Доситејевој улици још чека на кредит Европске инвестиционе банке. Санација сигурно неће почети ове године јер је Влада Србије одбила да да гаранцију због непотпуне пројектне документације за урбану регенерацију тог насеља", додаје Карапанџић.

Песник и бивши министар културе Црне Горе пише о насиљу над великим уметником после његове смрти
Прије 168 година, дојављивали су жбири царској Вијени да владика и пјесник, Петар I I Петровић Његош, вођен „ноћним визијама“, гради цркву, на Језерском врху. То се догађа 1845. године, кад је у Београду штампана „Луча микрокозма“, у чијој Посвети се Његош обраћа свом учитељу, Сими Милутиновићу, стиховима: „Судба ти је и моја позната; / мислим, нејма подобне на земљи: / до вратах сам изника тартара, / ад на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта; / ал на судбу викати не смијем - / надежда ми вољом творца блиста!“.
Посвећујући цркву на Ловћену свом стрицу, Светом Петру Цетињском, Његош је тај највисочији олтар назначио за мјесто гдје се служи небеска литургија.
На умрлом часу Његош оставља аманет: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учињет, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу“.
Његош црне слутње и суд онима који буду погазили његов аманет, изриче у пјесми „Ловћену“, која није објављена за пјесниковог живота, већ у књизи „Живот Петра I I Петровића Његоша“ (Матица српска, 1914. године), као препис Вука Врчевића.