Јуче и данас

Божић, дан када се верује да је рођен Исус, 7. јануара, обележавају православне цркве које се држе старог, јулијанског календара. То су Јерусалимска патријаршија, Српска православна црква, јерусалимска, руска, македонска, грузијска црква и Света Гора.
Већина православних цркава (цариградска, антиохијска, александријска, грчка, кипарска, румунска, бугарска, албанска) славила су Божић заједно са осталим хришћанима, католицима и протестантима, 25. децембра. По јулијанском је 7. јануар је 25. децембар.
Заједно са Васкрсом и Духовима (Света тројица), Божић спада у три највећа хришћанска празника.
Божићно славље у црквама траје од данас, Бадњег дана, па наредна три дана. Другог дана је спомен Сабора Богородице а трећег - свети архиђакон Стефан, који је неким породицама и крсна слава. Божић је у Србији (заједно са Васкрсом) од јула 2001. једнодневни државни празник.
Према Библији, Исус Христос је Син Божји, којег је родила девица Марија, безгрешним зачећем путем Светог духа, у граду Витлејему.

У Чуругу је обележена 72. годишњица рације у јужној Бачкој у Другом светском рату. Председник Скупштине Војводине Иштван Пастор рекао је да је немогуће градити заједничку будућност на овим просторима, уколико не затворимо заједничке странице историје.
"Помирење међу народима је процес који траје, али да би тај процес био успешан, неопходно је да се суочимо са реалношћу и са историјским чињеницама", рекао је Пастор на обележавању годишњице од почетка рације у јужној Бачкој, злочиначке акције мађарске војске и жандармерије, у којој је за непун месец дана побијено више хиљада цивила, углавном Срба, Јевреја и Рома.
Полажући венац у чурушком Музеју жртава рације, Пастор је истакао да суочавање са историјским чињеницама не би требало да буде само "од шаке људи", него друштво мора да се суочи са свим оним што се дешавало на овим просторима 40-их година прошлог века.
Парастосу и помену жртвама рације присуствовао је, четврту годину за редом, и амбасадор Мађарске у Србији Оскар Никовиц.
Никовиц је подсетио да је средином протекле године у Чуругу, у присуству председника двеју држава Томислава Николића и Јаноша Адера, дошло до историјског помирења мађарског и српског народа и, како је рекао, "до признавања заједничких недела" које су починили појединци из та два народа.

Патријарх Иринеј нагласио је у Божићној посланици да на Косову и Метохији страдања и неправда не престају и да вековима трају покушаји да се оно отме.
Истовремено, поглавар Српске православне цркве је поручио Србима који тамо живе да нису сами и заборављени већ да је са њима цео српски род и сав правдољубиви свет.
"Наше Косово и Метохија су страшно место постојања јер на њему страдања не престају, а неправда се из дана у дан увећава. Немир и насиље владају Косовом и Метохијом. Деценијама и вековима отимају ту покрајину, историјску Стару Србију, из наших недара, из нашег бића", каже патријарх Иринеј у посланици, прочитаној у Патријаршији, коју је упутио у име свих архијереја СПЦ.
Али, напомиње патријарх, не успевају да га истргну, јер Косово и Метохија је више од територије - оно је наш завет.
"Нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији поручујемо: знајте да нисте сами и нисте заборављени, са вама је сав српски род, али и сав правдољубиви свет, који са вама састрадава, пати и моли се", каже патријарх Иринеј, и поручује Србима на Косову и Метохији да буду у миру, слози и љубави међусобној, као и са свима људима.

Први концентрациони логори у Европи основани су за Србе још у Аустро-Угарској током 1915. и 1916. године, али се о томе мало зна, између осталог због аустријске политике умањивања сопствене одговорности за злочине нацизма, изјавио је Срни историчар из Београда Предраг Марковић
"Аустријанци све време воде покварену политику - да су они другачији, да нису они криви, него су криви нацисти, а заправо многе тековине каснијег, нацистичког режима, заправо су аустроугарски изум. Многи руководиоци нациста били су Аустријанци, укључујући и самог Хитлера", навео је Марковић.
Према његовим речима, разлог је и тај што ти логори нису били тако ужасни као концентрациони логори у Другом светском рату и у њима су људи умирали углавном од глади и болести, а нису истребљивани, тако да је ова, много драматичнија прича, покрила прву.
Марковић подсећа да је чувени логор из Другог светског рата Маутхаузен основан у Првом светском рату и да су његови први затвореници били Срби, цивили "тако да коришћење концентрационих логора заправо није нацистички изум, коришћен је у Аустро-Угарској против Срба".

Данас се навршава 150 година од рођења Љубомира Љубе Давидовића, који је у два наврата био председник Владе Краљевине СХС, а једном председник српске Скупштине и градоначелник Београда.
После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, он је фебруара 1919. године, на оснивачком скупу у Сарајеву, постао председник новоформиране Југословенске демократске странке.
Нова странка створена је од Самосталне радикалне странке, Националне странке и Напредне странке из Србије, као и из Српско-хрватске коалиције, тада владајуће коалиције у Хрватској и Славонији, бројних југословенских демократских група, претежно из Хрватске и Далмације, као и словеначких либерала.
У младости је био један од првака Радикалне странке Србије, а са Јашом Продановићем је основао Самосталну радикалну странку. Самостална радикална странка којој је био председник од 1912, је седам година касније ушла у новоформирану Демократску странку, а он је био на челу нове странке.
За председника Народне скупштине изабран је 1905. године, а 1910. године за председника београдске Општине.
Први пут постао је премијер Краљевине СХС августа 1919. године. Демократска странка освојила је на изборима 1920. године највише гласова појединачно и у коалицији са другим странкама формирала владу.

На данашњи датум, пре 125 година, Србија је добила један од најмодернијих устава у тадашњој Европи
Правници су готово јединствени у томе да је међу свим српским уставима Устав од 1888, како у изворном облику, тако и у измењеном издању од 1903, најнапреднији и најдемократскији. У тим похвалама има и претеривања и то баш од оних који га цела нису честито ни прочитали.
Његова примена је показала да је, за прилике у ондашњој Србији, био преурањен, да није био израђен по мери српског друштва.
Устав је настао као политички пазар између краља Милана Обреновића и Радикалне странке, у народу тада најјаче политичке странке. По краљевој замисли, требало је да буде „двострани уговор између круне и народа”.
Погодба се састојала у томе да престо остане Обреновићима (с обзиром на Миланов план о абдикацији), а да краљ Милан прихвати парламентарни систем, који би омогућио да радикална већина у народу постане влада у држави.
Радикали су, ослабљени неуспелом Тимочком буном (октобар 1883), платили доношење Устава пристанком на продужење монархије под Обреновићима и одустајањем од свог програмског идеала – да је народ „извор и утока власти”, своје „дефиниције” народне суверености и самоуправе.

Оно што је владика Николај Велимировић још за живота написао, један од најзначајнијих српских теолога, објављено је тек 1991. године, а данас се обистињује.
Једно од дела владике Николаја Велимировића је “Небеска литургија” у којој кроз разговор Светог Саве и Бога предсказује шта ће бити са Србима. И скоро све је погодио!
Иако је умро 1956.године, канонизован је тек 2003.године. Током свог живота, изазивао је контроверзе, неки су га оптуживали за антисемитизам, а многи тврде да је нагињао нацизму, јер је својевремено и добио орден од Адолфа Хитлера због обнављања војног гробља у Битољу.
Оно што је написао у “Небеској литургији” писано је као да је Николај гледао данашње време.
У песми владике Николаја коју је отпевао свештеник Војислав Билбија, на себи својствен начин, може да се примети потресна и сурова истина која је захватила наш народ.
Изгледа да су стварно “свештеници вером ослабили, а калуђери посте оставили”, као што пише владика Николај. Да ли је тако?

Филмска, позоришна и телевизијска глумица Ружица Сокић умрла је у 80. години живота, после дуже болести.
Ружица Сокић је рођена 14. децембра 1934. у Београду као ћерка трговца и сувласника листа Правда Петра Сокића.
Још као девојчица учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио Београда, а 1958. је дипломирала глуму на Академији за позоришну уметност у Београду.
Краће време била је чланица Савременог позоришта. Убрзо прелази у Атеље 212, где ће бројним улогама открити и потврдити дар за глуму.
Глумила је у више од 180 филмова и телевизијских серија, а њена најпознатија остварења су "Боксери иду у рај" и "Ужичка република".
Комедија "Тесна кожа" донела јој је највећу популарност, а неке од њених познијих великих улога су Таска у филму "Зона Замфирова" и кума Аница у популарној серији "Грех њене мајке".
Највеће успехе остварила је главним улогама певачице у филму "Кад будем мртав и бео" и уличарке у филму "Жута".
Упечатљиве су остале и улоге снаје Руже у "Другој Жикиној династији" и Велиборке у "Срећним људима". 

Обележавање славе у ресторану, а не у породичном дому, трпеза препуна хране наручене путем кетеринга која замењује чувене домаћинске специјалитете, славски колачи из продавнице уместо посластица које су некада правиле домаћице... На неки од ових начина многи ће за два дана обележити једну од највећих слава у верском календару – Светог Николу. Да ли је променом обичаја слава изгубила смисао и како на неке од ових новина гледа црква?
– Најприкладније је крсну славу организовати у свом дому. Али као парохијски свештеник знам да има наших суграђана који немају услова за то – живе у малом стану и не могу да угосте све које би желели да позову. Зато не треба осуђивати оне који славе у ресторану, јер можда немају другу могућност, то јест немају где да приме већи број гостију. Ипак, моје искуство говори да таквих нема много – објашњава презвитер мр Александар Ђаковац, асистент на Православном богословском факултету.
Не постоје црквена правила која би одредила место за обележавање славе, нити Црква брани свештенику да присуствује прослави у ресторану, док колач ваља пререзати у храму или у дому. Да ли ће се гости примати у породичном дому, ресторану или неком другом прикладном месту није толико важно, колико да славље прође у умерености – каже Ђаковац.

Навршило се петнаест година од убиства шесторице српских младића у кафићу "Панда" у Пећи. Убица није пронађен, а истрага поводом овог убиства након рата на Косову није покретана.
Животе су изгубили Иван Обрадовић, Зоран Станојевић, Светислав Ристић, Драган Трифовић и Вукосав Гвозденовић, сви одлични ученици пећке гимназије "Свети Сава" и студент Иван Радевић.
Срби су напустили Пећ у јуну 1999. године. Прошло је више година, када су малобројни почели да се враћају.
Један од њих је Ранко Јокић, чији је син био школски друг двојице од шесторице младића убијених у кафићу Панда. Деценију и по после убиства, каже да се још не зна мотив.
"То није добро, не знам ко је ту урадио, али има последице да трпимо због тих младих душа, које је требало да буду очеви", прича Ранко Јокић.
Локал "Панда" налази се преко пута пећке гимназије. Близина те школе вероватно је одредила и место окупљања настрадлих младића. Одмах после напада власник локала и куће их је огласио на продају, а 15 година од напада нико се не усуђује да их купи.
Тела Ивана Обрадовића и Светислава Ристића су родитељи пренели у Беогард и Бар. Тела четворице младића су још на православном гробљу у Пећи, али локални свештеник не може да их пронађе.