Јуче и данас

Данас православна црква и њени верници славе празник Цвети, дан уласка Исуса Христа у Јерусалим.
Цвети су покретни празник који се слави дан после Лазареве суботе, Врбице.
У православљу се данас, недељу дана пре Васкрса, подсећа се на свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Како бележе јеванђеља, његови ученици су му довели магарицу на којој је ушао у град. Тиме се испунило старо пророчанство "Ево цар кротки иде и јаше на магарици". Овај долазак у свети град поздравио је народ простирући своје огртаче на пут, носећи палмове гранчице и говорећи "Благословен онај који иде у име Господње".
Христос се данас слави као Бог, Цар и Спаситељ, богослужење је врло свечано, а храм украшен.
Народ га одушевљено дочека, али се на лицу Христовом видела туга, јер је знао да ће сву песму ускоро да замене урлици "распни Га, распни". Праћен народом, Господ се упутио ка храму. Из њега је истерао све трговце, али је у храму било и много болесних, слепих и хромих. Све те тужне и немоћне људе Спаситељ је излечио. Света црква је одредила да се овај догађај прославља у недељу пред Васкрсење Христово.

Данас је празник Лазарева субота или Врбица. Чудо васкрсења Лазара десило се у суботу, осам дана пре Христовог васкрсења. Код нас се на овај празник освећују гранчице врбе и деле се народу. Ту освећену врбу народ носи кући и оставља је поред славске иконе и кандила. Литија око храма, у којој има много деце са гранчицама врбе у рукама, преноси нас у дан када су се деца показала као најбољи верници Христови. Он је њихов Пастир, и зато деца, као Христове овце, носе о врату звонце.
Верници и Српска православна црква славе Лазареву суботу или Врбицу, припремајући се, у последњој седмици поста, за највећи хришћански празник - Ускрс.
Лазарева субота се у хришћанству слави јер се сматра да је на тај дан Исус васкрсао Лазара из гроба и зато Црква тај празник рачуна као највеће чудо које је Христ учинио.
Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети, који код православних верника пада недељу дана пред Ускрс.
На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе и тиме симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим, када су га дочекали поштоваоци и следбеници.

У Грделичкој клисури, поред железничког моста преко Јужне Мораве, комеморативним скупом и полагањем венаца обележено је 15 година од НАТО ракетирања путничког воза.
Путнички воз број 393 на релацији Ниш - Прешево, гађан је са две ракете из авиона 12. априла 1999. године, док је прелазио преко моста. Тада је идентификовано 15 погинулих цивила, међу којима је било и деце. Међутим, тачан број ни деценију и по касније није утврђен.
Комеморативни скуп почео је доласком путничког воза који се тачно у 12 сати и 10 минута зауставио на 100 метара пре моста.
Док је воз стајао, венце и цвеће на спомен обележје положили су представници ЈП Железница Србије, лесковачке локалне самоуправе, политичких странака, удружења ветерана ратова, родбина и пријатељи настрадалих.
„Био је то један од најгнуснијих напада на цивилно становништво током 78 дана бомбардовања Србије. Укупан број страдалих у возу никада није прецизно утврђен. Идентификовано је 15 жртава, 50 рањених, велики број се води као нестали. У претходних 15 година подигли смо нове мостове, изградили саобраћајнице, сазидали нове зграде. Жртве на жалост не можемо да повратимо”, рекао је градоначелник Лесковца Горан Цветановић.

На данашњи дан пре седамдесет три године проглашена је Независна Држава Хрватска. Ова творевина остаће упамћена као једна од најмонструзнијих парадржава. Малобројни преживели још памте страхоте тог времена.
Иако се у историји човечанства зло појављивало у различитим облицима и временским интервалима тешко је пронаћи пример који по својој концентрацији може надмашити постојање НДХ. Људском уму несхатљива је мржња према свему српском, ромском и јеврејском у четворогодишњем усташком мандату са лица земље збрисала је што је могла.
Уз политику братства и једниства геноцид над Србима у НДХ је годинама гуран под тепих па Хрватска ни до данас није одговарала ни пред једним међународним или националним судом. Решавање српског питања под девизом убити, протерати, прекрстити - историчари добрим делом приписују католичком клеру.
"Наравно да је то политика коју је спроводила католичка црква на разне начине. Како другачије тумачити чињеницу да су припадници њиховог клера били заповедници у Јасеновцу. То су чињенице, али је питање да ли желимо да их истичемо или заборавимо", каже Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида Београд.

Историчари и поштоваоци династије Обреновић траже да се у Горњем Милановцу отвори музеј посвећен овој српској династији, пишу Новости.
Династија Обреновић, која је својом историјском улогом задужила и Србију и Европу, заслужила је да у Горњем Милановцу, њеном завичају, у скоријем времену добије музеј посвећен искључиво њеној драгоценој заоставштини - закључак је и захтев учесника и публике на промоцији вредног зборника „Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије“. Тај захтев ће, као и зборник, обићи Србију, пишу Новости.
Незванично, за сада се само мерка место где би музеј био смештен. Градити за то нову зграду прескупо је, па је извеснија варијанта да музејски простор буде у некој постојећој згради која се финансира из милановачког буџета. Помиње се и варијанта преуређења једне од четири градске основне школе, у којима, нажалост, има све мање ђака.
Стална, али скромна изложбена поставка посвећена Обреновићима, годинама стоји у галеријском поткровљу Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу. Друга је у Музеју Другог српског устанка у Такову, али су обе некомплетне. Разлог је што су изложбени предмети о Обреновићима разасути по музејима широм Србије, или су у приватном власништву.

У име Оца и Сина и Светога Духа
Свети Јован Златоусти каже: да је Свето Писмо дато људима по Божанском снисхођењу. У почетку Бог је директно говорио и саопштавао им себе и истину о себи Духом Светим, а наравно самим тим и истину о свету и човеку. Знамо да је Господ говорио Ноју, Авраму, Мојсију, а после Христа светим апостолима.
Трбало је, како каже Златоусти, да човек и нема потребе за писмима, већ је било довољно да пружи биће своје и чисто срце да би у њему била благодет Божија - благодет Духа. Али због опадања квалитета нашег људског живота, дато нам је Свето Писмо да се њиме приближавамо Богу и упознајемо га.
Свето Писмо и у Св. Писму Јеванђеље Христово, велика је и највеђа ризница мудрости и науке за духовни живот сваког човека и свих народа; таква је и ризница свете и најсветлије православне цркве Христове.
Заповести Божије и заповести црквене, непроменљиви Симбол вере и свакодневне молитве, св. Литургије и св. Тајне, свако богослужење и сви обреди црквени са молитвама и песмама својим, пуни су умности и мудрости, препуни животне филозофије ненадмудрене а богате, слатке и духовитије поезије ненатпеване.
Све то има своју темељну смишљеност, дубоку умност и мудрост, високи разлог, стално оправдање, узвишену сврху, спасоносни циљ.

Сутра се навршава 73 године од избијања Другог светског рата на тлу некадашње Југославије, који је Немачка отпочела изненадним бомбардовањем градова 6. априла 1941. године.
Током такозваног Априлског рата, који је завршен потписивањем капитулације Војске Краљевине Југославије 17. априла исте године, страдало је више хиљада цивила.
У масовним и вишедневним бомбардовањима уништено је више хиљада стамбених и других објеката.
Бомбардовање Београда, који је неколико дана раније влада прогласила небрањеним градом, обухватило је и уништавање болница, густо насељених градских четврти, али и потпуно разарање здања Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу.
Народна библиотека Србије била је једина национална библиотека коју су нацисти свесно напали и уништили у Другом светском рату.
Током бомбардовања Београда убијено је више стотина људи у склоништу у порти београдске Вазнесењске цркве, као и у великом склоништу у Карађорђевом парку које је директно погођено 6. априла 1941. године.

Агенција за избеглице Уједињених нација данас је издала препоруку да започне процес престанка статуса избеглица расељених из Хрватске током 1990-их година.
Како је наведено у саопштењу, скоро 20 година након престанка сукоба у бившој Југославији, околности које су довеле до расељевања су се из темеља промениле.
Регионална сарадња је интензивирана, дошло је до добровољног повратка, различите етничке групе показале су како је миран суживот могућ, а све је очитији и напредак на економском и политичком плану.
Клаузуле о престанку избегличког статуса интегрални су део Конвенције о статусу избеглица из 1951. године. Њима је предвиђен престанак избегличког статуса онда када настану суштинске и трајне промене у земљи порекла и када више не постоје околности које су довеле до расељавања.
Многе земље које су примиле избеглице, такође, су великодушно одобриле пријем у своја држављанства избеглицама из Хрватске, наведено је саопштењу уз напомену да "заштита коју предвиђа међународно избегличко право стога више није потребна". Неки од изузетака предвиђених препоруком УНХЦРа односи се на сведоке ратних злочина.

Данас се навршава 125 година откада је, 1889. године, у Паризу завршен Ајфелов торањ, тада највиша грађевина на свету.
Метални торањ висине 300 метара планиран је у прво време само као експонат, уједно и главна капија за улаз на Светску изложбу којом је обележена 100-годишњица Француске револуције.
Када је торањ саграђен, многи Парижани сматрали га руглом које треба уклонити. Стицајем околности он је већ дуго један од симбола тог града, а у старту је сматран за својеврсно ремек дело.
После двогодишње градње, инаугурисан је 31. марта, а свечано је отворен 6. маја, 1889. Од те године до данас је вероватно најпознатији симбол Париза. Годишње га посети више од пет милиона људи.
Име је добио по инжењеру Гиставу Ајфелу (1832-1923) који је предводио тим стручњака, а претходно се истакао као градитељ мостова и вијадукта на железницама, али и металне конструкције за Кип слободе.
По предању, Ајфелов атеље је (почетком 20. века) био и аутор једног објекта у Србији. Реч је бродској преводници у Бечеју на Тиси, која је позната под називом Шлајз.

Објављени амерички документи и депеше дипломата расветлили су методе САД приликом обарања власти у Србији, пишу Новости. Милиони долара уложени у опозицију.
Председник САД Бил Клинтон преузео је на самиту Пакта за стабилност Југоисточне Европе одржаном јула 1999. године у Сарајеву обавезу да са 12 милиона долара помогне опозициони покрет у Србији.
Тај износ био је намењен странкама, невладиним организацијама, синдикатима, студентским удружењима и независним медијима, како би се створило јединство у рушењу режима Слободана Милошевића.
Да је тадашња СРЈ у другој половини 1999. године била у фокусу америчке спољне политике сведоче документи које је објавио Национални архив САД. Реч је о актима које је користио Бил Клинтон у време када је био председник Америке, као и преписка његових саветника и сарадника. У документацији који су први пут изашли на светло дана налази се и збирка депеша названих "Круг око Србије“, које говоре о мрежи радио-предајника распоређених у суседним земљама. Рад ових медија Америка је издашно помагала, како би се смањио утицај државних медија у ратом растрзаној СР Југославији.