Пост је умне и мудре цркве установа. Такав је и Велики пост, Васкршњи или Часни, на пучини којег се драги моји, налазимо ево већ три недеље.
Пост није установљен ради самог поста, већ ради онога што постом постићи треба. Пост није сврха, он је само средство, а плодови поста су само његов циљ.
Умна је и мудра установа Великог поста; тако је уман пут и начин којим највећа и ненадмашна учитељица живота и света Христова црква, своју децу приводи и кроз њега уводи.
Мајка наша св. Црква износи и данас Крст Христов пред нас и позива нас, да се Крсту поклонимо, да га погледамо и целивамо душом чистом, са вером и љубави; да се и данас пред крстом сетимо најсветлије и највеће жртве на крсту принесене, да Господа прославимо и да се грешни Богу поклонимо, па да се окрепимо за даљи пут пучином Великог поста, како би удостојени могли да стигнемо и поклонимо се светломе Васкрсењу.
Али да све то учинимо и учинити узмогнемо, љубазни моји, требало је да и данас, пред Крстом Христовим и у светом храму учинимо један обрачун са савешћу својом, да положимо рачун душе своје, свога хришћанства.
О томе колико љубимо Христа, а колико се пута Христа одричемо, колико пута смо се Христа и постидели; не пред каквом силом и животном опасношћу, него пред високо мудрим умовањем неке учености недоучених научника, а у бојазни и сурењивости своје учености пред њима.
О томе колико поштујемо и светимо најсветлије име Христово, којег смо се удостојили у светој тајни крштења, а којега се имена неки учени људи, па и недоучена деца данашњe по неке школе, постиђују и можда и у страху за репутацију свога модернизма - своје савремености.
О томе колико смо благодарни Крсту Христовоме и најсветлијој жртви сина Божијег на крсту принесеној за цео род људски. Ми морамо да поднесемо рачун и обрачун о томе; колико смо ми Христови по вери, по љубави и по делима својим. Да ли ми крштени, ваистину идемо за Христом? Колико смо и какви смо Хришћани?
Тај рачун и обрачун дужни смо ми, драги моји да положимо и данас пред Крстом Христовим. Дужни смо јер нас Господ Христос наш Јеванђељем и данас зове да за њим идемо.
- Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и нека узме крст свој на себе и замном нека иде.
Који је то и какав крст наш? Господ не мисли на крст предметни (материјални), није то крст златни, бисерни, ни крст од драгог камења. Крстови су украси тела. Али да за Христом ићи можемо, мора нам душа бити украшена. А украс души даје крст вере, љубави и наде; крст духа и истине, крст доброте, крст дужности. А дужности имамо сви, заједничке и опште, а има и личне. Заједничке јесу: Љуби Господа Бога више од свега, и љуби ближњега свога као себе самога, љубити веру и цркву своју, народ и отаџбину, имати љубави за цело друштво људско.
Личне дужности јесу: породичне и брачне, родитељске и дечије, братске, кумовске и пријатељске. Дужности службе и звања и положаја, дужности посла и рада. Све ове дужности чине и јесу наш крст, испуњавање њих јесте: одрицање себе и идење за Христом. У испуњавању тих дужности трба да је наше хришћанство, трба да је наше српско православље.
Благо таквима који се одрекну себе и узмогну да понесу крст свој - који већ носе крст свој. Благо свима онима који дужности своје испуњавају, а то значи: носити крст, па ићи за Христом, бити Христов. Свака испуњена дужност значи бити корак ближе Христу, и обратно, неиспуњена дужност корак даље од Христа. Другим речима речено, испунити дужности своје јесте: служење народу и отаџбини својој и целом роду људском. Неиспуњавање дужности је истовремено чињење зла роду људском. Свако добро учињено, зрачак је среће и блаженства, без које не може да буде мира и задовољства у животу нашем.
Извршавањем већих и више дужности, зрачак наше среће и задовољства већи је и сјајнији, топлији и дуготрајнији. А велико је и слатко то задовољство, које не може да се купи новцем милионера, које се не изнуђује силом власти, а не може се вештачки ни насилно дати ни одузети.
Да, драги моји, после учињеног добра ми осећамо сладак мир савести своје, где се душа и срце радује и весели, а радост је у исто време срећа, а задовољство је блаженство.
Као што после учињеног зла ми губимо душевни мир и трује нас грижа савести, а истовемено ми штетимо душу своју. А сам Господ каже:
- Каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди.
Ово питање наша мајка света црква износи данас пред нас. Да драги моји, наша црква нас изазива и покреће на добро и ове недеље, а у томе је сва умност и мудрост, узвишена сврха и крајни и спасоносни циљ за нас. Без ње и ван ње нема спасења, нема среће човеку и човечанству, то је једини и прави пут - пут спасења и среће.
Колико толико упознали смо се са својим крстом, како се треба одрећи, како треба носити крст свој и ићи за Христом.
И данас смо дужни, када нам наша мајка света црква износи крст Христов, да подигнемо и очи и душу Крсту Христовом и преиспитамо, да ли носимо крст свој и да ли идемо за Христом. Овај обрачун је потребан нашој души, као што је телу потребан хлеб и вода, а животу још и сунце. А потребан је и нашој духовној економији, као што су други обрачуни потребни осталим економијама, а потребан је и малима и великима, сиромашним и богатима.
Овај обрачун је једна неминовност за све. Ко тај обрачун не обрачуна, тај живи без рачуна и као такав пропадне и пропасти мора. И ко од нас данас не обрачуна обрачун пред светињом Крста Христова, тај ће и данас да оштети душу своју и неће моћи да се достојно поклони Крсту Христовом - остаће далеко од Крста, далеко од Христа.
Али ко тај обрачун обрачуна и данас искрено, истински и покајнички, тај ће се Крсту Христовом поклонити и наћи ће се на путу који води Христу.
А ко не сиђе са тог пута, тај ће доказати своје Хтишћанство.
- Да се добрим подвигом подвизавамо, да ток поста завршимо, веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија размрскамо и да се победитељи греха јавимо и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом ВАСКРСЕЊУ!
Амин.
Мирољуб Тодоровић протојереј-ставрофор