Јуче и данас

Међу најстаријим светским песникињама, дипломатама и уметницама блиста име монахиње Јефимије, изузетно значајне личности српског народа, у страшним временима после Косовске битке. Пре Јефимије, на Старом континенту само су античка Грчка и Византија имале списатељице!
Она је у својим делима опевала личну трагедију, која се као њен уметнички златовез, препрела са трагедијом њеног народа.
Рођена је у Душановом царству као Јелена, кћи српског племића и господара области Драме, носиоца високе титуле кесара (цезара). Образована у српским и византијским традицијама, удала се за деспота Угљешу Мрњавчевића, једног од најмоћнијих обласних господара јужног српског царства. Са њим је владала Сером, који византијски цар Јован Кантакузин назива "великим и дивним градом".
Владарка престонице у Србији, настале на развалинама царства, родила је сина Угљешу Деспотовића, коме је предвиђана светла будућност. Међутим, судбина је хтела другачије. Дечак је умро пре него што је навршио четврту годину, а над земљом се наднео тамни османски облак.

У Хашанима, родном месту Бранка Ћопића, данас је бити обележено 30 година од смрти овог великог писца.
У Основној школи "Бранко Ћопић" у Доњем Дубовику, административном центру општине Крупа на Уни, књижевни час одржао је Светозар Личина, председник Фондације "Бранко Ћопић" и књижевник Ранко Павловић.
После тога, делегације је положила венце и цвеће код Бранкове бисте у Хашанима, испред спомен-школе која носи име овог књижевника.
Традиционална манифестација "Ћопићевим стазама детињства" биће одржана последњег викенда у мају.
Бранко Ћопић рођен је 1. јануара, 1915. године у Хашанима, а на данашњи дан 1984. године извршио је самоубиство скоком са моста на Сави у Београду.
Прву књижевну награду добио је 1938. године од Академије седам уметности за кратку причу, 1939. године добио је Ракићеву награду, а затим и награду Српске краљевске академије 1940. године.
Његова антологијска збирка приповедака "Башта сљезове боје" освојила је Његошеву награду 1972. године, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман "Не тугуј, бронзана стражо". Од 1968. године био је члан Српске академије наука и уметности.

Пре 15 година почело је НАТО бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославије.
Одлука о ваздушним ударима на Србију, односно СРЈ донета је без одобрења Савета безбедности УН, што је био преседан. Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана. Кларк је касније у књизи "Модерно ратовање" написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ "средином јуна 1998. већ увелико било у току" и да је завршено крајем августа те године.
СРЈ је нападнута као кривац за хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији и неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу своје покрајине.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.
Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким оператерима који су полетели из база у западној Европи.

У спомен-капели на Старом Броду, код Вишеграда, свештеници вишеградске и рогатичке парохије служили су парастос за 6.000 Срба које су усташе Јуре Францетића у марту и априлу 1942. године сустигле у збегу и убиле на обали Дрине.
Збег од 10.000 српских цивила из општина Пале, Соколац, Хан Пијесак и Рогатица прогониле су усташе и сустигле га на Старом Броду, а било би и више убијених, да немачки војници нису спречили потпуни масакр.
Хроничари су забележени да је, бежећи пред усташком камом, у набујалу Дрину скочило 320 српских девојака.
Саветник ресорног министра генерал Милан Торбица рекао је у спомен-комплексу за 6.000 убијене српске нејачи у Другом светском рату у Старом Броду, да би обележавање овог страдања требало да добије републички значај и да уђе програм обележавања историјски значајних догађаја. Он је истакао да је ово светилиште на које би требало да долази омладина и учи се историји која је скривана, да зна шта се у марту и априлу 1942. овде догађало.

Политехничка школа у Крагујевцу, најстарија стручна школа у Србији, обележила је 160 година постојања. Свечаности, поводом јубилеја, поред многобројних гостију присуствовао је и председник Србије Томислав Николић.
Политехничка школа ствара другацију историју земље, ону просветну и образовну на коју је сваки грађанин изузетно поносан. Од занатске школе при Тополивници, преко Војноиндустријске до данашње Политехничке школе, прошло је 160 година. Она је зачетник образовања стручног кадра за потребе војне индустрије земље, рекао је председник Николић, приликом обиласка школе и истакао да нема развоја друштва без развоја и промена наших школа.
Председник је посетио музејску поставку, изложбу ученичких радова и старих фића, док је са директором Синишом Којићем у школском дворишту засадио дрво генерације, храст лужњак.
Иначе, за потребе одбране земље, у Крагујевцу је 1853. године, основана Тополивница, прво индустријско предузеће у Србији. Годину дана касније, декретом Кнеза Александра Карађорђевића, отворена је Војнозанатлијска школа, у којој се образује кадар за потребе војне фабрике.

Навршава се десет година од мартовског насиља 2004. године, када је 17. и 18. марта са Косова и Метохије протерано 4.012 Срба, а већина њих се није вратила у своје домове. У таласу насиља на Косову и Метохији тада је убијено је 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности.
Повређене су 954 особе, међу њима и десетине припадника међународних снага, а уништена су 72 возила Уједињених нација. У овом таласу насиља албанских екстремиста етнички је очишћено шест градова и девет села, спаљен је манастир Девич код Србице. Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и Црква Богородице Љевишке у Призрену. Тај храм, један од најрепрезентативнијих споменика средњовековне Србије, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио је у време Краља Милутина (1282-1321), мада је и раније био архијерејско средиште призренског епископа српске цркве.
Црква је унеколико обновљена, прва литургија у њој служена је шест година касније, али трагови девастације и пожара нису отклоњени.

У среду, 12. марта, навршава се 11 година од убиства премијера Србије и лидера Демократске странке (ДС) Зорана Ђинђића, који је убијен испред седишта Владе Србије 12. марта 2003. године. Политичка позадина убиства Ђинђића још није откривена.
Ђинђић је био први премијер Србије после пада режима Слободана Милошевића 2000. године и доласка на власт Демократске опозиције Србије (ДОС). Влада на чијем је челу био изабрана је 25. јануара 2001. године. За време његовог мандата покренут је процес демократизације друштва и коренитих економских и социјалних реформи у Србији. Према оцени западних дипломата, Ђинђић је допринео изградњи добрих односа са свим западним земљама, посебно са САД, након периода вишегодишње нестабилности. Ђинђићева влада се снажно залагала за сарадњу с Хашким трибуналом за ратне злочине и за време те владе ухапшено је и изручено том суду неколико хашких оптуженика, међу којима је и бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милсосевић.
Ђинђић је проблеме Косова и југа Србије видео и прихватао као "наслеђене", оне које је направила претходна власт која, како је оценио, "није умела да проблеме решава политичким средствима".

Данас се навршава осам година од смрти бившег председника Србије и Југославије, хашког оптуженика Слободана Милошевића.
Милошевић је умро од инфаркта у својој ћелији у притвору Хашког трибунала током суђења за ратне злочине и злочине против човечности на Косову и у Хрватској, и за геноцид у Босни и Херцеговини.
Пошто градске и државне власти нису дале дозволе које су тражили породица и високи функционери Социјалистичке партије Србије да се он сахрани у Београду уз државне почасти, сахрањен је у дворишту породичне куће своје супруге Мирјане Марковић у Пожаревцу.
После вишечасовног опроштаја и говора у Београду и Пожаревцу, сахрана је обављена у сумрак. Сахрани, која је обављена без верског обреда, није присуствовао нико од чланова најуже породице, јер, како су навели, нису добили довољне гаранције за своју безбедност.
Милошевићева супруга Мирјана Марковић напустила је земљу 23. фебруара 2003, а син Марко је отишао одмах пошто је Милошевић 5. октобра 2000. био принуђен да призна пораз на изборима за председника СР Југославије. Обоје данас живе у Русији, а кћерка Марија у Црној Гори.

На данашњи дан пре 23 године у Београду су одржане прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића.
Деветомартовске демонстрације извеле су на улице око 100.000 људи, по граду је размештено више од 10.000 полицајаца, а београдски асфалт су газили и војни тенкови. Сукоби су однели два живота.
Излазак грађана на улице организовао је Српски покрет обнове, чији је лидер Вук Драшковић 16. фебруара 1991. прогласом позвао на демонстрације "9. марта, тачно у подне, на Тргу републике" због хушкачког извештавања ТВ Београд, која је тада први пут прозвана ТВ Бастиљом.
Директан повод за позив да "ТВ Бастиља мора пасти" био је државни коментар који је прочитао уредник Славко Будихна у коме се наводи да СПО сарађује са проусташким и профашистичким режимом у Хрватској.
Главни захтеви демонстрација били су смене директора РТС Душана Митевића и још четворице уредника - Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Кривеца и Сергеја Шестакова, подсећа Б92.

На брду изнад Куршумлије оживео манастир Свети Никола, прва задужбина Стефана Немање. Житељи верују да оживљавање светиње старије од Хиландара даје наду у боље дане
После више од три века, на манастиру Светог Николе, задужбини Стефана Немање у Куршумлији, звоне звона. У години јубилеја, деветсто година од рођења светог Симеона Мироточивог, познатијег у народу као Стефана Немање, на брду изнад Куршумлије оживела је једна од првих задужбина овог светитеља.
- Имајући у виду значај овог манастира као прве Немањине задужбине, храм Светог Николе требало је обновити одмах после ослобађања ових крајева од Турака. Нажалост, обнова је уследила после 323 године, а недавни долазак монаха од великог је значаја за светињу која ће се тек развијати - каже за “Новости” Радован Танасковић, дипломирани туризмолог и хроничар куршумлијског краја.
По његовим речима, у светињи су монаси последњи пут боравили 1690. године. У великој сеоби Срба под Арсенијем Чарнојевићем са становништвом су кренули у збег.