Према Јеванђелистима Исус је на капију Јерусалима дочекан са цвећем и листовима палме, које су му људи бацали под ноге. У част сећања на тај чин верници европских земљаа са хладнијом климом у којима не расте палма у цркву носе шимшир, тису, врбу, маслине.
Сматра се да је Христос кренуо из села Витаније и да је дошавши пред Јерусалим застао. Народ је чуо да долази Спаситељ који је васкрсао Лазара и многи су изашли да га дочекају са палминим гранчицама. Дан по васкрсењу Лазара, у недељу, Господ Исус Христос пошао је са ученицима у Јерусалим јер се приближавао јеврејски празник Пасха. 
У шеснаестом и седамнаестом веку, у западној Европи су на Цвети спаљиване мале људске фигурине прављене су од сламе, које би затим каменовали или искидали на делове. Симболика овог обичаја је освета Јуди Иксариотском, који је римским војницима проказао Исуса.
Неки историчари сматрају да је ово ритуални прогон зиме, и поздрав пролећу.
У српској историји, на овај дан, народ се увек окупљао у радости, али без весеља. Иако је пост, допуштено је, као што је било и на Благовести, да се једе риба.
У Такову је на Цвети 1815. године кнез Милош Обреновић позвао Србе на устанак против Турака речима "Ево мене, а ево вама рата са Турцима". Веома мали број породица данас слави крсну славу. Понегде се слави као заветина.
У неким крајевима уочи овога празника жене одлазе на ливаде, да наберу цвеће које ставе у воду да преноћи, а ујутру се укућани умивају овом водом. Ставља се и врбова гранчица "за брз напредак", понегде дрен "за здравље", а девојке стављају и љубичице, ако их има.