Јуче и данас

Један од најстаријих и најугледнијих Срба у Канади, унук-имењак знаменутог државника Николе Пашића умро је у Торонту.

Опроштајна посета и молитва биће одржана сутра у једној канадској погребној институцији, а опело у уторак у цркви „Свети Сава” у Торонту.

„Никола Пашић је био образован интелектуалац и оштроуман саговорник. Живећи скоро читав век био је сведок и учесник многих збивања из српске и светске историје. Здушно је подржавао рад пензионерске организације 'Срби грађани света' у Торонту на чијем сам челу”, изјавила је за Бету Снежана Бошковић, која је, уз најближу Пашићеву родбину (породице сина и кћерке) често била у болесничкој соби до његове смрти.

Никола Пашић (1918-2015) један је од двојице Пашићевих унука, други, архитекта Владислав био је емигрант у Швајцарској и умро је у Женеви 1978.

„Били смо деца да бих се сећао детаља из сусрета са славним дедом. Једном смо га упитали да ли своју дугу браду држи испод или изнад покривача. Читаву седмицу се 'нервирао' јер 'није знао' тачан одговор. Био сам тек осмогишњак кад је деда умро 1926. Брат и ја корачали смо поред ковчега”, изнео је својевремено за Бету своја сећања Никола Пашић унук. Он је наглашавао да дедино име носи с највећом љубављу не само као његов унук већ и зато што је он био највећи српски државник.

“Ширите љубав и слогу. Са народом – за народ”, мото је и порука са којом најстарије српске исељеничке новине “Глас канадских Срба” излазе пуних 80 година.

Први број, под називом “Глас Канаде”, појавио се пред читаоцима 27. децембра 1934. године у Торонту, у тиражу од 15 хиљада примерака. Новине српских досељеника у Канади истрајале су у очувању националне традиције, језика и писма, иницирању окупљања, одржавању веза са отаџбином…

Треће најстарије новине на свету на српском језику

Интересантан је и мало познат податак да су од “Гласа канадских Срба” старији само дневни лист “Политика” који излази од 1904. године и “Американски Србобран”, чији се први број појавио 1918. године.

Првих једанаест година “Глас Канаде” је уређивао и издавао Божидар М. Марковић из Торонта. У јануару 1944. године новине мењају име у “Глас канадских Срба”, а од новембра 1945. године постају званично гласило Српске народне одбране, патриотске организације која од 1914. године окупља Србе на америчком континенту.

Српска православна црква, Архиепископија београдско-карловачка, од Божића је почела емитовање телевизијског програма. Прва православна телевизија у Србији – ТВ Храм, моћи ће да се прати само путем интернета. 
Програм ТВ Храм заинтересовани могу да прате ОВДЕ.

У изјави коју је дао протојереј ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и одговорни уредник ТВ продукције, наглашава се да ће се програм после Божића наставити интензивно, уз сарадњу са другим епархијама Српске православне цркве, електронским и штампаним медијима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, руским ТВ станицама Сољуз и Спас и телевизијама архиепископије Грчке православне цркве.

“Намера нам је да, осим црквених тема, јавности у земљи и расејању представимо у најбољем светлу догађања у главном граду Србије, која се тичу готово свих области, од културе, здравства, просвете, образовања, па ћемо с тим у вези остварити сарадњу са свим државним институцијама, како би наши садржаји били што богатији, разноврснији и занимљивији”, каже у својој изјави за “Новости” Стојадин Павловић. 

Средином децембра завршен је курс српског језика преко Скајпа, који је за омладину из дијаспоре организовала Канцеларија за сарадњу са дијаспором града Ниша, у сарадњи са Филозофским факултетом, Канцеларијом за младе и невладином организацијом Проактив у Нишу. Курс је показао одличне резултате и нови ће бити организован већ почетком 2015. године, најављује у разговору за наш радио шефовица нишке Канцеларије за дијаспору Тамара Ћирић.

У оквиру курса 20 студената нишког Филозофског факултета држало је наставу српског језика преко Скајпа за 23 ученика из дијаспоре – САД-а, Канаде, десет европских земаља, Уједињених Арапских Емирата. На крају овог тромесечног пилот пројекта спроведена је анкета са учесницима, која је показала да су обе стране изузетно задовољне његовим резултатима. Ученици су истакли да су побољшали своје знање српског језика, а посебан успех је у томе што су савладали ћирилично писмо, истиче Тамара Ћирић. 
“Показало се да ова специфична настава српског језика по принципу “један на један” има више предности. Пружа могућност посебног приступа сваком ученику, зависно од његовог нивоа знања и интересовања. Предност је и што омогућава рад од куће и прилагођавање термина одржавања часова, у складу са обавезама и могућностима предавача и ученика”, каже наша саговорница, напомињући да су многи од полазника курса изјавили да у њиховом месту нема организоване наставе на српском језику.

Скоро да нема приче из рата а да се у Црној Гори не помене ћерка јединица чувеног сердара Јанка Вукотића, баш као што се ранама поносила и српска хероина Милунка Савић

Међу народима, поносним памтишама, никада не бледи светлост славне историје која је обасјала пут на земљи онима који ће њиме наставити славно да корачају. А таква светлост блеснула је са једне од најкрвавијих битака Великог рата, она која је телима црногорских ратника зауставила плаховиту реку Тару и до тада незадрживу и крвожедну војску Аустроугарске, чувена Мојковачка битка (1915.)

У тој најсветлијој бици у историји Србије и Црне Горе, једина жена, пушконоша, хајдук, сведок страдања, херој и јунак била је ћерка стратега и јунака сердара Јанка Вукотића.

Скоро да нема приче из рата а да се у Црној Гори не помене Василија Вукотић, ћерка јединица гласовитог сердара Јанка, баш као што се ранама поносила и српска хероина Милунка Савић. Причу о њој додатно је актуелизовао јубилеј Великог рата, односно Вељег, како су га називале горштаци из црногорских племена.

Док је Јанков син Вукашин још увежбавао сигурне кораке, дете које је тек срицало реченице, сестра Василија одлучи да га замени и раме уз раме стане са оцем пред бајонете аустроугарске војне армаде, до тада скоро непоражене и незаустављиве. Храбро је корачала на Мојковцу између земље и неба у пламену.

Најрадоснији хришћански празник је важан за сваку породицу, јер је то време зближавања, праштања и весеља.

Претходи му божићни пост, који траје од 28. новембра, међутим и они који нису постили могу, као што је записао Свети Јован Залотоусти “да седну заједно за трпезу и наслађују се Божјим даровима”.

У народу се на Бадњи дан и Божић гледа готово као на исти празник – нешто нераздвојно. За овај период је везано мноштво обичаја и разликују се не само међу православним верницима широм света, него и по поднебљима за оне који славе по Јулијанском календару.

Рецимо, у Русији се служи посебна вечера без меса, где доминирају јела од разних врста житарица, у Грузији вечера не почиње док сат не откуца 12 пута; у Украјини на Бадње вече уносе сноп пшенице…

У већини крајева многи обичаји су везани за паганске дане, који су касније добили хришћанско обележје. Код Срба много обичаја је остало још од давних предака и то је посебно изражено на Бадњи дан. 
Бадњи дан

Дан пред Божић сече се грана храста (свето дрво код Словена) – бадњак, које се у неким крајевима уноси у кућу, а које неки каче и на аутомобиле верујући да ће их штити. Основа Бадњег дана је породични култ и окупљање око огњишта, праштање, повезивање…

Поглавар Српске православне цркве Иринеј позвао је у божићној посланици вернике да у миру и љубави прославе Божић.

Патријах је упозорио да је човек данас, више него икада, у опасности да замени Бога сатаном, лажним божанством и лажним знањем, а истинску љубав телесном похотом и надменошћу живљења.

"А кад је човечанство у историји кретало тим путем, неминовно се налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације", упозорио је Иринеј.

"Молимо се да у години која долази буде мање немира, а више мира, мање мржње, а више љубави, мање неслоге, а више слоге, и призивамо благослов Божји да сви, где год да су у свету, у миру и љубави прославе Божић поздрављајући једни друге радосним и древним поздравом", рекао је патријарх. Он је новинарима у Патријаршији рекао да се слављење Божића, као слављење Бога љубави и истинске човечје догађа у времену човекове употребе, али и злоупотребе Божјег давања и дарова. Та злоупотреба, како је рекао, неминовно изазива поремећај основног поретка и правила живљења, узрок је зла и многих болести, угрожава здравље, како човека, тако и природе и доводи до губљења смисла живота.

Изложбом "Ледена тишина" Културни центар Новог Сада данас ће започети тродневно обележавање годишњице Новосадске рације

Изложбом "Ледена тишина" Културни центар Новог Сада данас ће започети тродневно обележавање 72. годишњице Новосадске рације. Реч је о сећању на најтрагичнији догађај у савременој историји града, у којем је убијено или бачено под лед Дунава више од 1.300 Јевреја и Срба.

Рација у јужној Бачкој је назив за геноцид извршен од стране мађарских окупационих снага над Јеврејима, Србима и Ромима током Другог светског рата. У самом Новом Саду је спроведена од 21. до 23. јануара 1942. у насељима Шајкашке - Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, као и у градовима Бечеју, Србобрану и Темерину.

Мултимедијална поставка "Ледена тишина" биће отворена данас у подне. Посетиоци ће имати прилику да виде мапу града из 1942, на којој су обележена места егзекуције. Изложба садржи и фотографије аутентичних локација из периода Рације и њиховог данашњег изгледа, документацију и спискове жртава, уз аудио-запис њихових имена и података о месту и начину на који су страдали. 

Навршава се 100 година од рођења великог српског и југословенског књижевника Бранка Ћопића, чија су књижевна дела објављена на више од 30 језика широм света.

Рођен је, према службеним документима, 1. јануара 1915, али по неким другим подацима, претходне 1914. године. Његово родно село Хашани, данас је у општини Крупа на Уни, Република Српска.

Локално предање али и сам Бранко Ћопић тврдили су да је, наводно, био прво дете у Подгрмечком крају које је име добило по великом српском песнику Бранку Радичевићу. Мала општина Крупа на Уни је, уз подршку фондације „Башта сљезове боје” основане у Новом Саду и Задужбине Бранка Ћопића, која је саставни део Српске академије наука и уметности, решила да се приступи изградњи Спомен-подручја у Хашанима.

Предвиђено је да се у идућих десет година у Хашанима, на површини од скоро 40 хектара, изгради Сокак Бранка Ћопића, куће његових књижевних јунака, као и шест малих привредних објеката. Носиоци тог пројекта истичу да је целог живота својим стваралаштвом, писац стремио повратку у завичај који га је обележио. 
Реконструисана бронзана скулптура Ћопића, која је за време рата у БиХ знатно оштећена, је откривена пре осам година испред зграде Народне и универзитетске библиотеке РС у Бањалуци, граду у којем је извесно време похађао учитељску школу.

Природњачки музеј у Београду обележиће 200 година од рођења Јосифа Панчића, ботаничара и великана српске науке, изложбом коју отвара данас у својој галерији на Малом Калемегдану у Београду.

У априлу 2014. године навршило се 200 година од рођења ботаничара Јосифа Панчића, једног од великана српске науке. Изложба “Путовања“ представља омаж животу и раду овог великог природњака и изузетног човека, који је српски народ задужио великим научним достигнућима, „служећи својем отечеству“.

Кроз Панчићева путовања, од родног села Угрини преко Ријеке, Загреба, Будимпеште до Беча, у потрази за знањем из природних наука, а нарочито ботанике, а затим и од Беча преко Београда до Јагодине и Крагујевца где је радио као лекар, Панчић је трагао за биљкама по Србији и откривао њена природна блага. Изложба представља Панчићев допринос, значај и утицај у научној, образовној и друштвеној сфери Србије у 19. веку.

Био је је био први председник Српске краљевске академије, први управник Ботаничке баште, шест пута ректор Велике школе, државни саветник, народни посланик, потпредседник Народне скупштине…

У своје доба био је један од најшколованијих и најобразованијих људи у Србији - доктор медицине, који је говорио неколико језика. Отац српске ботанике, али и међународно познати и признати научник, остварио је у пионирско доба ботаничке науке у Србији највише домете.