Јуче и данас

У црквеним Службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља Отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке, који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу отаца  (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, Српски народ и Српска црква у три недеље пред овај Празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и Крсна слава типична српска светковина.

У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: 

"Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан. 

Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац упозорио је да Хрвати на различите начине, па и посредством своје кинематографије, настављају да пружају лажну слику о рату у Хрватској. Он је напоменуо да у новом филму хрватског режисера Кристијана Милића "Број 55", који је наводно снимљен по истинитом догађају, уствари "истина има другачије лице" и да су прави браниоци били Срби, а не Хрвати, како је то у фиму приказано.

"Много година пре него што је филм снимљен разговарао сам са Радом Комленцем, власником куће број 55 у Кусоњама код Пакраца, у којој се у јесен 1991. године одиграо догађај и по којој је назван филм, и који ми је посведочио да је током сукоба припадника Збора народне гарде /ЗЕНГЕ/ и Територијалне одбране Кусоње погинуло 18 Хрвата, али и пет Срба", навео је Штрбац.

Он је у рубрици писма "Вечерњих новости" нагласио да му је Комленц сведочио да су се Хрвати, који су у село упали са оклопним возилом "србождером" да би попалили и побили све српско, склонили у његову кућу када су их Срби погодили и тамо сви изгинули, јер се током 25 часова преговора нису хтели да предају.

"У тој акцији погинули су и Срби Драган Анђелић и Момир Радуловић који су се, када је, запуцало склонили у Комленчеву кућу, не знајући да су у њој Зенге и обојица су задављени жицом. У пуцњави су настрадали и Игњатије Миличевић, Ђорђе Лалић и Лука Вукосављевић", додао је Штрбац. 

Божић, дан када се верује да је рођен Исус, 25. децембра, обележавају Римокатоличка, протестантска, и англиканска црква, као и неке православне цркве, које су прихватиле грегоријански календар

Заједно са Васкрсом и Духовима, Божић спада у три највећа хришћанска празника.

Јерусалимска патријаршија, руска, српска, македонска, грузијска и украјинска црква се држе старог, јулијанског календара, па Божић обележавају 7. јануара.

Божићно славље траје неколико дана - код римокатолика, све до празника Света три краља, 6. јануара.

Према Библији, Исус Христос је Син Божји, којег је родила девица Марија, безгрешним зачећем путем Светог духа, у граду Витлејему.

Будући да се у Новом завету не наводи када се тачно родио Исус, први хришћани нису славили Божић, него само Васкрс. У прво време постојања хришћанске цркве, Божић и Богојављење су прослављани у исти дан, а празник је називан Епифанија.

Божић је поцео да се слави у Риму, према многим изворима, на дан када се претходно славило рођење паганског бога сунца, Сола.

У Римокатоличкој цркви се у ноћи између Бадњег дана (24. децембра) и Божића (25. децембра) служи света миса која се зове поноћка. Централном прославом на Бадње вече у цркви Светог Петра у Ватикану председава папа. Сутрадан, 25. децембра у подне, папа у Ватикану са лође цркве Светог Петра држи говор и даје благослов Урби ет орби (граду /Риму/ и целом свету).

Вероватно да нема места у Србији, а вероватно ни широм света, које је током ове 2014. посвећено обележавању века од почетка Великог рата, а да у њему није постављена једна од најпознатијих фотографија снимљена у годинама Првог светског рата – фотографија српског извиђача (извидника) Драгутина Матића или 'Ока соколовог'.

У селу Калетинац, подно врхова Суве планине, недалеко од Гаџиног Хана, међутим, породична кућа у којој је сa породицом живео Драгутин Матић скоро је потпуно пропала. И зуб времена, али још више небрига, довели су трошни објекат до рушења. Када је недавно експедиција нишког 'Сафари клуба' прошла кроз Калетинац, оно што је затекла постидело је многе. Дом Матића и његове породице је руина зарасла у трње, коприве и шибље, због чега кући није могло да се приђе. Чланови овог клуба рашчистили су пролаз и некако успели да уђу у урушен објекат.

Изнад трема нема црепа, кроз таваницу се види небо… По поду и кревету било је просуто зрневље пасуља и старо посуђе, а на средини некадашње гостинске собе још стоје стари шпорет и у углу кревет. На кревету разбацане личне ствари легендарног извиђача. Уз зид је и славска клупа из славски астал, а у подруму је пронађен војнички сандук 'Ока соколовог' сa пожутелим фотографијама, избледелим документима познатог ратника и нешто мало старог папирнатог новца, ко зна из ког времена. 

У првим годинама СФРЈ, Деда Мраз је био осуђен као бољшевичко-клерикална творевина јер је Јосипа Броза Тита подсећао на Светог Николу, славу коју уопште није волео

Познато је да празнике увек легитимишу власти и да су они ту, баш као што нам је објаснила и кустосткиња Музеја историје Југославије, Ана Панић, “да славе оно што је на власти, па су и Нова година и други социјалистички празници били ту да замене оне старе религиозне празнике попут слава, Божића, Васкрса“. 

Зато је, у првим годинама СФРЈ, Деда Мраз био осуђен као бољшевичко-клерикална творевина јер је Јосипа Броза Тита подсећао на Светог Николу, славу коју уопште није волео.

Наиме, јавне светковине су и те како коришћени у сврху промоције комунизма и слављене “по партијском задатку” брисале су границе између личног и друштвеног, а једна од главних функција била им је интеграција. Нова година, која до Другог светског рата није била претерано популаран празник међу Југословенима, требало је, како нам је објаснила кустоскиња кустос МИЈ-а, да у јавном животу СФРЈ замени дотадашње обележавање Божића, али и да вешто избегне подвојеност становништва различитих вероисповести и створи осећај припадности једној заједници – млађаној СФРЈ.

Никољдан је празник посвећен Светом Николи. Прославља се 19. децембра у свим храмовима Српске православне цркве. Српске породице, које тог светитеља сматрају својим заштитником, на овај дан прослављају своју крсну славу и у кругу најближих славе светог Николу.

Свети Никола је рођен у граду Патари, у области Ликије, на подручју Мале Азије, као јединац богатих и знаменитих родитеља, Теофана и Ноне. Као јединца дарованог од Бога, они су га Богу и посветили. Свети Никола је умро у петак 19. децембра 345. године (према Јулијанском календару 6. децембра), па се тај дан обележава као помен светитељу и једна је од најчешћих српских слава. Православни верници светог Николу сматрају борцем за Христову веру, победником зла за цео свет, а његово име значи народни победитељ, јер грчка реч „ники“ значи победа, а „лаос“ значи народ, верници.

Николај се духовном животу научио код свог стрица, Николаја епископа патарског, који је основао манастир Нови Сион, у ком се Никола замонашио. По смрти родитеља, Никола је имање разделио сиромашнима не задржавајући ништа за себе. Прочуо се због свог милосрђа као свештеник у Патари, али је он брижљиво скривао своја милосрдна дела.

Затим, свети Никола бива изабран за архиепископа у граду Миру, у Ликији. Поучавао је народ вери и закону Божјем, обилазио болесне, откупљивао је заробљенике, који су тада били продавани као робови, и пуштао их на слободу, обилазио градове и села. 

Пре сто година – 15. децембра 1914. завршена је Колубарска битка. Она је била и до данас остала јединствен пример у историји ратовања да војска којој се предвиђао потпуни пораз и слом за само десет дана, до ногу потуче свог надмоћнијег противника
„Док цела Европа стоји задивљена пред неслућеним победама Србије и док наши пријатељи, који су до пре две недеље писали некрологе витешки палој српској краљевини размишљају како да протумаче овај легендарни васкрс српске снаге, наша се јуначка војска одмара на успесима какве нико до сада није имао у овом крвавом светском рату.” Овако је почео уводник под насловом „Непобедива Србија” објављен 21 (8) децембра 1914. године, на првој страни „Политике”. Само шест дана раније српска војска ушла је у престолни Београд, чиме је и симболично била завршена једна од наших највећих епопеја у Првом светском рату – Колубарска битка.
Ова битка, вођена пре тачно сто година – од 16. новембра до 15. децембра 1914. и данас се изучава на многим војним академијама, јер представља јединствен пример у историји ратовања да једна војска, која је већ била „виђена” за капитулацију извршни прегруписавање и напад, противника потуче „до ногу” и потом га, за само десет дана протера са своје територије.
Како је до тога дошло? Аустроугарске трупе су, после двомесечне битке на Дрини у којој је српска војска била натерана на повлачење, 16. новембра у западној Србији започеле велику офанзиву. На фронту, чија је дужина износила око 200 километара у офанзиву је кренуло око 400.000 одморних и добро наоружаних аустроугарских војника, распоређених у Пету и Шесту армију, као и групе „Шњарић” и „Хаусер”.

"Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо" – говорио је Никола Пашић, један од највећих српских државника и председник владе у најбурнијим и најсудбоноснијим данима кроз које је Србија прошла уочи, за време и после Великог рата.

Никола Пашић је рођен у Зајечару 18. децембра 1845. године у пекарској породици. У школу је кренуо веома касно, са једанаест година. Школовао се у време честих пресељења зајечарске гимназије, тако да је због школовања као ђак боравио у Неготину и Крагујевцу. Гимназију је завршио у 21. години, углавном са одличним успехом.

Технички факултет Велике школе у Београду уписао је 1866. године, а српска влада га је, као одличног студента, 1868. године упутила на школовање у Цирих где је студирао на Политехничкој школи. За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта–Беч, вратио се у земљу и, мада по образовању инжењер, најмање се бавио својом струком. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски, Ратковић, Стошић, Панчев, Савићевић, Михајловић, то су фудбалери који су пре тачно 23 године донели Црвеној звезди, Србији и Југославији једину титулу шампиона света. У Токију је савладан чилеански Коло Коло 3:0, иако су црвено-бели играли више од 45 минута без поцрвенелог Дејана Савићевића.

Екипу, која је постала шампион Европе у мају у Барију, од Љупка Петровића преузео је Владица Поповић и Звезди донео трофеј којом је заокружена златна година у историји клуба са Маракане. 

У финалу бриљирао је двоструки стрелац Владимир Југовић, а тачку на тријумф црвено-белих ставио је Дарко Панчев. 

Данас, 23 године касније, Звезда је на дну, странпутици, са милионским губицима, без светла на крају тунела. 

Овај снимак ће вас бар на кратко вратити у те славне дане клуба са Маракане. ОВДЕ

Вести 

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 06. 12. 1833 - Сремска Каменица, 14. 06. 1904), свима познат по надимку "Чика-Јова", писао је лирске песме, баладе, сатире, дечје песме и приче, хумореске, критике, беседе... Био је и плодан преводилац – превео је дела стотинак писаца. Уређивао је истове "Јавор", "Комарац", "Змај", "Жижу", "Илустровану ратну хронику", "Стармали", "Невен"... Листове је махом испуњавао својим текстовима, цртежима и карикатурама. Чувенији је као лирски песник него као великан наше сатире.

Бич времена и савест епохе

Иако је Змајева сатира била критика актуелне власти, досезала је знатну књижевну вредност: откривањем општег у појавном, надживела је своју конкретну мотивацију. Енергија ове дуговечности потиче из песниковог погледа на свет и поимања вредности као извора и чувара друштвене кохезије. Иако звањем лекар а не философ, Змај је увиђао дубинску везу везу између вредности и бића – да је систем вредности, од етике до естетике, утемељен у структури света, у самом бићу. Зато је Змајев интегрални либерализам био не само политички већ и етички и естетички ангажман. Његова убојита сатира је имала мисаону позадину и зрачила визијом хуманије будућности. Сa пуним правом оличава врхунска сатирична знамења – бич времена и савест епохе. 
Примарни захтев тог времена била је борба за ослобођење. Но, борећи се читавог живота за уједињење јужних Словена, Змај никад није пристајао да га величина циља засени и отупи његову трезвеност и правичност.