Јуче и данас

Дан Републике, 29. новембар обележавао је годишњицу Другог заседања АВНОЈ-а, када је у Јајцу донесена одлука о федералном устројству државе, а годинама је био повод за дружење, нерадне дане, школске приредбе, црвене мараме првака и "свињокољ".

Историјског датума, 29. новембра 1943. године, установљен је Национални комитет ослобођења Југославије и објављено да је одлучено "да се Југославија изгради на демократском, федеративном принципу као заједница равноправних народа", а краљевској влади у избеглиштву забрањен је повратак у земљу.

Одлукама уставног карактера установљени су државни органи и то је био разлог да управо тај датум остане записан као дан стварања нове Југославије.

После завршетка рата, 1945. године, 29. новембар се славио као Дан Републике и био један од највећих празника у некадашњој СФРЈ - прослављао се два нерадна дана уз свечане академије у главним градовима република бивше државе, дељење ордења, почасне плотуне...

Ђаци прваци су добијали црвене пионирске мараме на празник социјалистичке Југославије, а тај дан био је препознатљив и по традиционалном "ићу и пићу", у изобиљу...

Празник није преживио распад СФРЈ ни у једној републици некадашње заједничке државе, осим у Србији, где је укинут тек 2002. одлуком Већа грађана Савезне скупштине СРЈ (Црна Гора је "одустала" од званичног празновања неколико година раније).

Телесни пост је уздржавање од мрсне хране али, како каже патријарх Павле, постоји и духовни пост који је разматрање духовног стања и начин да се оно што је негативно из душе ишчупа и на том месту посади оно што је добро.

Верници Српске православне цркве почињу данас, 28. новембра, шестонедељни Божићни пост којим се припремају за прославу најрадоснијег хришћанског празника - рођење Исуса Христа - Божића.

Божићни пост или Мала четрдесетница траје од 28. новембра до причешћа верника на божићној литургији, 7. јануара и подразумева уздржавање од мрсне хране, али и лоших дела и злих мисли.

Пост за православне хришћане је темељ наше вере, спасоносно средство које нам помаже на путу ка спасењу.

Хришћански пост је уведен по узору на Исуса Христа, који је 40 дана провео у пустињи у посту и молитви и, према Старом завету, дао заповест Јеврејима да посте, јер ће и његови ученици постити.

Према речима блаженопочившег српског патријарха Павла објављеним у његовој книзи "Молитве и молбе", пост је и данас неопходан јер се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.

Телесни пост је уздржавање од мрсне хране али, како каже патријарх Павле, постоји и духовни пост који је разматрање духовног стања и начин да се оно што је негативно из душе ишчупа и на том месту посади оно што је добро.

Поорати земљу а не посејати, значи телесни пост без духовног. А не поорати земљу па посејати семе, то је само пост духовни, неприпрмењен телесно, објаснио је патријарх у својим духовним поукама.

Архангел Михаило је вођа небеских војски који се увек јављао на местима на којима се јављала и Богородица, тако да представља небеску силу и заштиту на земљи.

По црквеном предању, анђео Михаило је први ступио у борбу са злим духом и то име по црквеном тумачењу означава "оног који је као Бог". На грчком језику реч "архи" значи главни, први, а "ангелос" значи весник, анђео.

Први међу архангелима Архангел Михаило на икони представља се као борац - војвода, са мачем или копљем у руци, а народно веровање сматра да он долази и узима људске душе, кад је коме куцнуо час.

На икони се понекад представља како је победио Деницу, оковао га веригама и стао му ногом за врат. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси. Многа су народна веровања ο овом анђелу. Кажу да он обилази све болеснике и ако стане код ногу - није добро, а ако је код главе - болесник ће да оздрави.

Слави се у јесен, а по народном веровању то је зато што кад су свеци делили улоге, Архангел Михаило добио је јесење и зимско време - време зиме и зимских тешкоћа. Говори се да у ово време Архангел лута светом обучен у просјака да изгрди невернике и помогне невољницима.

Једно народно веровање каже да се према временским условима на овај дан може одредити каква ће бити година. Каже се какво је време на Аранђеловдан, тако ће бити током целе зиме и пролећа! У неким крајевима Србије, овај анђео се слави и као заштитник сточара јер се верује да само он може отерати вукове.

Данас се навршило шест година од смрти патријарха српског Павла, који је био омиљен међу народом због своје скромности и истинољубивости.

Патријарх Павле /световно име Гојко Стојчевић/ преминуо је у 95. години на Војно-медицинској академији у Београду, где је провео последње дане на лечењу, а сахрањен је у манастиру Раковица, према сопственој жељи.

На последњи починак патријарха Павла испратило је више од 600.000 људи, државни врх Србије и Републике Српске, државне делегације Русије, Грчке, Ватикана, Кипра, БиХ, Црне Горе и других земаља, као и представници православних цркава и верских заједница.

На трону Светог Саве као патријарх српски налазио се 19 година, а у његово време основана је Академија Српске православне цркве /СПЦ/ за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у јавне школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета.

Патријарх Павле бавио се и научним радом, а његова најзначајнија објављена дела су Монографија о манастиру Девичу, беседа „"Живот по Јеванђељу" и "„Молитве и молбе", које су штампане и као допуњена издања.

Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке српске Патријаршије и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.

Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији, у породици земљорадника, а ту је завршио основну школу.

Владарка изузетне мудрости и доброте!

Поред мудрости стратега и владарке, Милица је поседовала и доказала мудрост родитеља, мирећи своје на крв око власти завађене синове, што јој је и успело после истинског подвига

Кнегиња Милица, рођена 1335. године, у време владавине цара Душана, била је пореклом из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан, праунук славног Стефана Немање.

Милица је често боравила на царском двору, где је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо деце, и то пет ћерки: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству.

Као хришћанка, Милица је, према сведочењу биографа, била "сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена".

Живот српске кнегиње неизмерно је оплеменило дубоко, искрено пријатељство са Јеленом (потоњом монахињом Јефимијом), удовицом деспота Угљеше Мрњавчевића која, је после српског пораза и изгубљене Маричке битке, своје уточиште пронашла на двору кнеза Лазара у Крушевцу. Јефимија је, према сведочанствима, била велика потпора Милици у животу, а нарочито у подизању деце, којима је била друга мајка.

На данашњи дан прошле године преминуо је великан српског глумишта Никола Симић.

Симић је рођен 18. маја 1934. и већ у гимназији се придружио драмској секцији. Његова прва љубав било је сликање, али је стицајем необичних околности одустао од средње уметничке школе и посветио се глуми, у коју га је увео његов старији брат Славко. 

Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду и прву улогу у представи "Оклопни воз" Мирослава Беловића имао већ као студент (1957.) у Југословенском драмском позоришту, чији је стални члан од 1959. 

На сцени ЈДП играо је бројне ликове из комичног и драмског репертоара: Гувернер и Трговац (“Кандид или Оптимизам”); Лакеј Иван (“Псећи валцер”); Поцо (“Чекајући Годоа”); Аркадије Аркадијевич (“Пуњене тиквице”); Амори де Шател Таро (“Велика ауто трка”); Бопчински (“Ревизор”); Вића и Јеротије (“Сумњиво лице” из 1969. и 1990); Помет (“Дундо Мароје”); Пуковник, Људмила Брандахлистова, Иследник (“Весели дани или Тарелкинова смрт”); Гробар (“Хамлет”); Витвуд (“Такав је свет”); Сава Савић (“Протекција”); Мита (“Зунзара”); Никола (“Рат и мир у кафани Снефл”); Човек који се највише боји (“Откриће”); Господин Симић (“Скакавци”). 

У најдуговечнијој представи у репертоарским позориштима „Буба у уху“ Жоржа Фејдоа, Никола Симић је тумачио улоге Виктор-Емануела Шандебиза и Поша. 

Српска православна црква данашњи дан слави као празник посвећен античком команданту Солуна Светом Димитрију који је страдао због ширења хришћанства. Дан светог Димитрија је у народу познатији као Митровдан.

Свети великомученик Димитрије Солунски, кога старокалендарске православне цркве славе 8. новембра, рођен је у Солуну у 3. веку нове ере, где је постављен на очево место за војводу. Задатак му је, такође, био да прогони хришћане. Међутим, он их је штитио и зато био осуђен на смрт. Избоден је копљима од стране римских војника почетком 4. века.

Црквени историчари нису сагласни око тога да ли живот овог светитеља треба лоцирати у Солун или Сремску Митровицу, римски Сирмијум, јер најстарији документи који су сачувани потичу тек из 8. века, преноси Верска информативна агенција.

Према једном тумачењу, мученик је погубљен у Сирмијуму, а остаци пренети у Солун, после освајања Срема од варвара. Грци су већ 413. подигли у Солуну базилику у којој су се чувале мошти Светог Димитрија. Град је сачуван, по предању, од земљотреса, болести, опсада. Свети Сава Српски, како бележи Доментијан "дође у солунски град и поклони се светом великом чудотворцу Димитрију и целива његову часну руку".

Светог Димитрија посебно славе, поред Грка, Руси и Срби.

"Животни је пут М. Ђ. Милићевића од младости водио, кроз крчевине и преко утрина, право ка стварању једног националног Пантеона", забележио је Михајло Панић Суреп у предговору "Поменика", једног од најзначајних дела Милана Ђ. Милићевића.

Милан Ђ. Милићевић (1831–1908) био је наш познати књижевник, јавни и културни радник, један од првих просветитеља модерне српске државе. Бавио се и историјом, фолклором, педагогијом и преводилаштвом.

Један је од оснивача Друштва српске словесности и Српске књижевне задруге (1892), председник Српске краљевске академије (1896–1899), председник Чупићеве и Коларчеве задужбине. Први је предложио формирање Државне архиве (1888) и израдио Пројекат закона за њено уређење (1889). Био је и утемељивач Археолошког друштва у Београду (1884), члан Академије наука у Петрограду од 1877, ЈАЗУ од 1879, као и почасни члан Матице српске.

Такође, био је и политички активан и остао запамћен и као један од оснивача Напредне странке. О значају његовог рада сведоче и бројни чланци који се данас могу наћи на порталу Претраживе дигитализоване историјске новине Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић".

Рођен је у Рипњу 4. новембра 1908., у угледној породици. Школовао се најпре у родном месту, а затим у Београду где је завршио Богословију 1850, као најбољи ђак.

Његош се сматра једним од највећих српских песника, поштован је као песник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дело српске

Владика Петар Други Петровић Његош упокојио се на данашњи дан 1851 године. Био је епски песник, аутор драмско-епског дела "Горски вијенац". Као државник поставио темеље модерне државе, установио извршну власт и сенат, организовао судове, увео порезе.

За живота је био познат као владика Раде Томов. Његош је ударио темеље модерне државе успостављањем органа власти: Сената, Гвардије и Перјаника и увођењем плаћања пореза. Објединио је световну и верску власт протеривањем гувернадура Радоњића из земље, чиме је укинута традиционална подела власти између гувернера који се ослањао на Запад и епископа који се ослањао на Русију.

Његош се сматра једним од највећих српских песника, поштован је као песник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дело српске и јужнословенске књижевности.

Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

На 103. годишњицу славне Кумановске битке 1912. године - којом је у тријумфалној операцији српске армије под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, поражена отоманска завојевачка војска и означен крај Првог балканског рата - на платоу испред остатака спомен-костурнице на брду Зебрњак на северу Македоније, у недељу је одата почаст погинулим српским војницима чији земни остаци почивају у том меморијалу. 

Испред Споменика победи српске војске на Зебрњаку, поред делегације Владе и Амбасаде Србије, венце су положили и представници Министарства одбране и Војске Србије, Владе Републике Македоније, као и странака и асоцијација Срба у овој земљи. Затим је одржан уметнички програм.

Кумановска битка била је одлучујућа за крај Првог балканског рата, а у њој су савезничке трупе Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске заједнички ратовале против Турске. Погинуло је 1.207 официра, подофицира и војника и рањено 5.217 ратника из редова српске војске. Турских губитака, било је знатно више. 
Споменик погинулим српским војницима у Кумановској бици, првобитно висок 48,8 метара, подигнут 1937. на врху брда Зебрњак, на северу Македоније, дело је истакнутог српског архитекте Момира Коруновића. Монумент су већим делом, само пет година касније, уништиле мине бугарских окупационих трупа и домаћих помагача. У крипту споменика положени су посмртни остаци више стотина српских јунака, страдалих у Кумановској бици.