Јуче и данас

На данашњи дан 1912. године у Нишу је формирана Ваздухопловна команда и Аеропланска ескадра, a Србија се нашла међу 15 земаља које су у свом наоружању имале војну авијацију.

Српско војно ваздухопловство, формирано 24. децембра 1912. године у Нишу, бројало је 12 авиона, два балона и централу за производњу водоника за балоне. Информације прикупљене извиђањем непријатељских положаја у то време преносили су и голубови писмоноше па је и голубија пошта постала део ваздухопловства. Потреба за формирањем авијације расла је како су се балканске земље спремале за рат са Турском.

Опремање авијације започело је током анексионе кризе 1909. године куповином два балона у Немачкој. Први обучени стручњак за управљање њима био је капетан Коста Милетић, који је неколико година раније завршио школу у Петрограду. Један од балона је извиђачки змај-балон, симболично назван "Босна и Херцеговина", који је једним крајем ужета био везан за земљу, док је сферни балон понео име "Србија" и слободно је летео са видно истакнутом српском заставом.

У пролеће 1912. године Краљевина Србија издвојила је кредит од 30.000 динара за авијацију и послала је шест питомаца на школовање у француске пилотске школе Блериоа и Фармана. Први је обуку завршио Михаило Петровић, који је добио диплому Међународне летачке федерације и летачку значку са бројем 979. Био је међу првих хиљаду пилота на свету.

Како су настали новогодишњи обичаји украшавања куће?

Многи пагански народи веровали су да зимзелено растиње чува од вештица, духова, злих сила и болести, а хришћанска легенда каже је анђео дао јелки звезду како би могла да је поклони Исусу.

Једна од легенди каже да су испред пећине у којој се родио Исус расли бор, кедар и јелка. Од среће што се родио Божји син, бор и кедар су се затресли и поклонили му плодове. Јелка је почела да плаче што нема плод и што не може ништа да му поклони. Један анђео се сажалио, скинуо звезду са неба и дао је јелки. Јелка се савила и са свог врха нежно стресла звезду поред Исуса.

Иако данас кићење новогодишње јелке сматрамо обичајем који је везан за хришћанство, многи пагански народи веровали су да зимзелено растиње чува од вештица, духова, злих сила и болести.

Као што данас украшавамо домове током новогодишњих празника гранчицама бора, јеле или смреке, и древни народи су украшавали прозоре и врата зеленилом. 
На северној хемисфери најкраћи дан у години (21. или 22. децембар) праћен је веровањем да зима долази сваке године због тога што се Сунце, тј. Бог, разболи или умори. Најкраћи дан у години је слављен као последњи дан болести Сунца и представља почетак његовог оздрављења. Зелене гранчице зимзеленог растиња значиле су да ће биљке да израсту поново, онда када Бог потпуно оздрави - у пролеће и лето.

Сваког 19. децембра православци славе Светог Николу. Неке процене кажу да ће ове суботе у преко 30 одсто домова у Србији горети свећа јер је ово убедљиво највећа српска слава. Ако рачунамо да просечна породица има око 20 гостију за славском трпезом онда је потпуно јасно како је настала узречица да за Светог Николу "пола Србије слави, а друга половина иде у госте".

Ипак, прича о томе како је дошло до тога да БАШ Свети Никола постане "најпопуларнија" слава у Србији, мало је комплекснија и тешко се објашњава само једним разлогом.

Свети Никола је био епископ Мире Ликијске у Малој Азији. Реч је о васељенском свецу тј. ономе кога подједнако поштује и западни и источни свет. Легенда каже да је Свети Никола за живота био велики доброчинитељ који је све своје богатство и имање разделио сиромашнима, а он сам је, вођен чудесним гласом, кренуо да у народу да шири веру, правду и милосрђе.

Већ самом својом појавом је доносио утеху, мир и добру вољу међу људе, а скроман какав је био, новац није давао људима у руке, већ им је стављао у џеп да би се изненадили када га нађу. Управо због ових детаља се верује да је легенда о Деда Мразу проистекла баш на основу живота Светог Николе. 
И док је западни свет потпуно прихватио Сента Клауса у облику дебељушкастог деке који, обучен у црвено деци доноси пакетиће, у Србији култ Светог Николе има још дубље корене и одржао се све до данашњих дана. 

Годишњица једне од најзначајнијих битака за престоницу у њеној новијој историји – ослобођења Београда у Првом српском устанку 1806. године – биће данас обележена код споменика вожду Карађорђу на Светосавском платоу. На тај начин главни град сетиће се важног догађаја о којем данас не постоји велики број непосредних извора. Устаничка Карађорђева војска ка Београду кренула је из правца Вождовца. Процењује се да је у борбама за ослобођење учествовало 12.000 устаника са свега 35 топова, што није била довољна артиљеријска подршка против добро брањеног утврђења.

Операције устаника тог 13. децембра (30. новембра по старом календару) одвијале су се у четири правца. Удари су изведени на Сава, Стамбол, Варош и Видин капију. Између Видин и Сава капије пробој су организовали Конда Бимбаша и Узун Мирко који су успели да саборцима отворе двери на ова два улаза. Васа Чарапић је за то време покренуо успешан јуриш на Стамбол капију, али је тај маневар платио животом.

Ослобођење вароши била је победа у највећем сукобу са Турцима од почетка устанка 1804. Мање од месец дана касније, српска војска успела је да освоји и саму тврђаву. 
Вест да стратешки витална тачка на ушћу Саве у Дунав, која је сматрана капијом Панонске низије, више није у турским рукама, одјекнула је широм Европе, нарочито у Цариграду, Бечу и Петрограду.

Навршило се 97 година од како су се Бачка, Срем, Банат и Барања, области које су у бурним данима 1848. чиниле Српску Војводину, присајединиле Краљевини Србији. Тако је, уствари, остварен и народни и сан творца Српске Војводине, патријарха Јосифа Рајачића (Лучане код Бриња, 20. јул 1785 - Сремски Карловци, 13. децембар 1861), од чијег рођења се ове године навршило равно 230 лета.

- Он је као Илија Рајачић рођен 1785. године у личком селу Лучане, код Бриња. Завичај никада није заборавио па је, много година доцније, титули барона коју је добио од бечког двора дододао суфикс "брињски" - каже, за "Новости" историчар Жарко Димић. Димић је један од приређивача Рајачићеве аутобиографије "Описаније живота мога". А цео тај живот је, уствари, био једна велика и предана борба за српску цркву и српски народ.

- Тадашњи митрополит Стефан Стратимировић је Рајачића за епископа далматинског хиротонисао 1829, у време најжешћег покатоличивања Срба у Далмацији, Лици, Кордуну, на Банији... Овај је, до тада невиђеном храброшћу и истрајношћу, успео тај процес да заустави. До те мере је био трн у оку "царствујушчој Вијени" да је она од Стратимировића тражила да га повуче из тих крајева, што је он на крају морао да уради - додаје Димић.

Поред сачуваног народа, Рајачић је, пре него што је премештен у Сремске Карловце, у Шибенику оставио и Богословију коју је основао 1833. Из ње су, већ неку годину касније, изашла и два потоња митрополита црногорска - Ђорђе Николајевић и Висарион Љубиша. Он сам је Стратимиорвића на трону у Карловцима заменио 1842.

У суботу, 12. децембра, навршава се годишњица смрти једног од највећих српских и светских научника Милутина Миланковића, утемељивача модерне климатологије и климатског моделирања.

Због значаја Миланковићевог научног рада 1970. године, на 14. конгресу Међународне астрономске уније у Брајтону, кратер на Месецу назван је по њему, а 1973. и кратер на Марсу.

Анализирајући проблем утицаја астрономских фактора на климу током геолошке прошлости Земље, Миланковић је на егзактан начин објаснио периодизације настанка, развоја и повлачења "глацијалних фаза" у протеклих 600.000 година.

Примењујући математички апарат и користећи претходна научна сазнања, уз помоћ колеге астронома Војислава Мишковића, Миланковић је доказао да су прецесија, промена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни дугопериодични фактори за промену климе у геолошкој прошлости.

Његово дело "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба" представља најзначајније достигнуће српске науке у 20. вијеку, а прорачун количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима.

Миланковићев календар је до сада најпрецизнији. У Грегоријанском су уочена два крупна недостатка - година је представљена са 365 и 1/4 дана, а наведено је и да 235 лунарних месеци представља тачно 19 соларних година.

Манастир Милешева, једна од највећих светиња која је у културној, духовној и националној историји нашег народа имала непроцењиву улогу, у Срба је позната као дом чувене фреске Бели анђео, али и гробно место Светог Саве.

У српској хијерархији манастира Милешева је, због изузетног духовног, али и уметничког значаја заузимала друго место, одмах после Студенице.

У средњевековним изворима спомиње се и као "велики манастир" и манастир Светог Саве.

Краљ Стефан Владислав подигао је између 1234. и 1235. ову светињу као манастир-маузолеј, а година која је Милешеву уписала у најважније странице српске историје јесте 1237, када је српски владар баш ту из Трнова пренео тело свог стрица Светог  Саве. Мошти архиепископа Саве остале су да "почивају" у манастирском миру све до 1595. године, када су их Турци по наредби Синан-паше спалили у Београду.

Но, неки трагови се никада не могу избрисати - па се тако у овом манастиру и дан данас налази фреска за коју се сматра да најреалније приказује овог светитеља.

Две речи које неизоставно везујемо уз манастир Милешева јесу Бели Анђео - фреска која је Србију винула у дословце космичке висине. Ово ремек дело средњевековне уметности припада реду најлепших и најважнијих европских сликарских достигнућа, а на сводовима милешевског манастира осванула је у 13. веку. Фреска својом лепотом и савршеном композицијом већ деценијама импресионира заљубљенике у сликарство и иконографију, и то не без разлога.

Редакција „Блица” дошла је у посед једине оригиналне, комплетне пресуде са суђења генералу Драгољубу - Дражи Михаиловићу из јула 1946. године. Овај документ који је пре неколико деценија нестао из свих архива југословенских обавештајних и цивилних служби има немерљиву историјску важност, сагласни су историчари и правници.

Пресуда има 45 страна, откуцаних писаћом машином на сада већ пожутелом папиру. Одлично је очувана. На првој страни има печат са деловодним бројем, а на последњој воштани жиг који доказује аутентичност документа.

Пресуда којом је Врховни суд ФНРЈ 15. јула 1946. осудио Михаиловића на смрт налазила се у приватној архиви једног од учесника процеса против команданта Југословенске војске у отаџбини. 

- Документ је завршио у приватној архиви по наређењу Озне и самог Тита.

Они су тражили да не доспе у јавност јер је у то време било живих сведока који би могли да открију исконструисану оптужницу против Михаиловића у којој су му приписана и дела која није починио.

Дакле, пресуда је намерно уклоњена како би се цео процес кроз историју држао под велом тајне. И човеку који је чувао документ то је ишло у прилог, јер се и он плашио да монтирани наводи могу да му праве велике проблеме у будућности. 

Недостатак слободе почиње политичким сугестијама а диктатура је следећи корак

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 - Београд, 30. новембар 1977), школовао се у Темишвару, Ријеци, Бечу, Београду, Берлину, Паризу и Лондону. На Београдском универзитету дипломирао је историју, а у Лондону спољну политику.

Био је професор Четврте гимназије у Београду, с као аташе за културу и саветник за штампу у Берлину, Риму, Лисабону и Лондону. Као један од најзначајнијих и најплоднијих личности југословенске књижевности XX века, Црњански је писао песме, романе, приче, драме, путописе, критике, есеје. Творац стихова "Суматре", "Стражилова", "Ламента над Београдом", писац "Дневника о Чарнојевићу", романа "Кап шпанске крви" и "Сеоба" 1971. године награђен је НИН-овом наградом за "Роман о Лондону", у коме је Црњански, великим делом аутобиографски, изнео трагичну судбину емиграције.

О Црњанском је Иво Андрић записао: "Од свих нас, једини је Црњански рођени писац".

Ово су неки од његових цитата: 
* Они, који не умеју да се претворе у глумца - у свом животу - остају острва.

* Мислиоцу, а то значи уметнику, књижевнику, научнику, не можеш забранити да проналази нове путеве. Не можеш књижевнику држати перо и уместо њега да пишеш; научнику не можеш да одузмеш микроскоп; хирургу скалпел, и уместо њих да радиш њихов посао.

*Недостатак слободе почиње политичким сугестијама, а диктатура је следећи корак: забрана слободног стваралаштва!

Дан Републике, 29. новембар обележавао је годишњицу Другог заседања АВНОЈ-а, када је у Јајцу донесена одлука о федералном устројству државе, а годинама је био повод за дружење, нерадне дане, школске приредбе, црвене мараме првака и "свињокољ".

Историјског датума, 29. новембра 1943. године, установљен је Национални комитет ослобођења Југославије и објављено да је одлучено "да се Југославија изгради на демократском, федеративном принципу као заједница равноправних народа", а краљевској влади у избеглиштву забрањен је повратак у земљу.

Одлукама уставног карактера установљени су државни органи и то је био разлог да управо тај датум остане записан као дан стварања нове Југославије.

После завршетка рата, 1945. године, 29. новембар се славио као Дан Републике и био један од највећих празника у некадашњој СФРЈ - прослављао се два нерадна дана уз свечане академије у главним градовима република бивше државе, дељење ордења, почасне плотуне...

Ђаци прваци су добијали црвене пионирске мараме на празник социјалистичке Југославије, а тај дан био је препознатљив и по традиционалном "ићу и пићу", у изобиљу...

Празник није преживио распад СФРЈ ни у једној републици некадашње заједничке државе, осим у Србији, где је укинут тек 2002. одлуком Већа грађана Савезне скупштине СРЈ (Црна Гора је "одустала" од званичног празновања неколико година раније).