Јуче и данас

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић поручио је данас у Дракулићу, где је обележено 75 година од усташког покоља у том бањалучком насељу, као и оближњим местима Мотике, Шарговац и руднику Раковац, да је 2.300 невиних српских цивила страдало од најекстремније фашистичке творевине, зване Независна Држава Хрватска /НДХ/.

Савановић је нагласио да је НДХ била егзекутор онога што су пре 150 година предвидели тадашњи хрватски лидери у идеји и идеологији решавања српског питања - трећину побити, трећину покрстити и трећину раселити.

"То говори да сви злочини, чињени на овим просторима, просторима Јасеновца, Шушњара, Грабовице, Херцеговине и Славоније говоре о свијести и покварености нашег окружења", рекао је Савановић новинарима, после парастоса и полагања венаца код Спомен-костурнице у Дракулићу за 2.300 убијених Срба. Он је навео да Срби као народ због тога морају подићи ниво свести и боље се организовати како би опстали на просторима на којима живе. Савановић је у том смислу позвао на јединство и рад на брзом економском развоју, као и да се не заборавља историја, јер је "окружење непријатељски расположено према нама". 
"Не смемо да правимо никакав реваншизам, али се са друге стране морамо спремати, јачати и посебно економски бити снажни да бисмо се одбранили од, не дај Боже, неке евентуалне опасности", рекао је Савановић.

Принц Марко Мрњавчевић је био оличење правог средњовековног витеза, оданог свом народу и вери, али и човек „од крви и меса” који се венчавао три пута, и то два пута са истом женом, имао дете, путовао, читао, ишао у лов...

Краљевић Марко је најпознатији српски епски јунак, помиње се у предањима свих јужнословенских народа, међутим, да ли је био и стварна историјска личност? Марко Алексић, историчар и магистар археологије, после опсежног истраживања не само да је доказао његово постојање, већ је први пут, у својој књизи „Марко Краљевић, човек који је постао легенда” испричао целу, истиниту причу о храбром и племенитом средњовековном витезу Марку Мрњавчевићу, његовом животу и добу.

Алексић је показао да „мрачни” средњи век у Србији и није био баш тако мрачан, напротив. Наша је земља тада грабила напред крупним корацима, ширила границе и видике, удобан живот није био само привилегија властеле, а у време рођења будућег принца Марка (око 1335–1340. године) српско племство и цело друштво је по култури, образовању и манирима спадало међу најузорније у Европи.

1. Ко је, заиста, био Марко Краљевић, и како је постао - легенда?

За мене је највеће откриће било до које мере можемо да реконструишемо његов живот и личност.

У Сочаници на северу Косова данас је обележена 100-годишњица Топличког устанка, освећен споменик јунацима Топличког устанка, обављен помен жртвама страдања на КиМ и одржана свечана академија.

Топлички устанак подигнут је 26. фебруара 1917. године против бугарског окупатора и то је био први устанак у тада поробљеној Европи. Устанак је угушен и за само месец дана побијено је око 20.000 становника овог подручја и 25 села потпуно је уништено.

Обележавање Топличког устанка је од пре две године саставни део Државног програма обележавања годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије.

Церемонији обележавања стогодишњице Топличког устанка присуствовао је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић, који је претходно положио венац на споменик јунацима Топличког устанка.

Поповић је подвукао да српски народ никад није освајао туђе, већ је увек бранио своје.

„А кад браните своје, тад сте најјачи. А браните га оружјем, песмом, књигом, језиком и писмом, вером, браните га и овим што данас радимо овде – браните га сећањем на оне који су били много већи и поноснији пре нас”, поручио је Поповић.

Чудноват је животопис ратника Богољуба Васиљевића из села Барича код Обреновца, а још необичнија судбина највишег одликовања тог доба - Карађорђеве звезде са мачевима - који је родољуб заслужио, и никад ставио на груди.

Овако своју приповест за „Политику” почиње Антоније Ђурић, књижевник из Чачка, и ниже опис јуначких дана Србина из Барича, које је описао и у својој повесници „Солунци говоре”…

Васиљевић је 15. новембра 1914. са командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у окршају са непријатељем који је надирао ка реци, тешко рањен командир. Војници су хтели да га изнесу из битке, али без успеха. Могли су само да изгину, јер су Аустроугари тукли све жешћом ватром.

Стигли су тек да рањеног старешину повуку неколико метара и оставили га у једном лугу, прегазили реку и вратили се на десну обалу. Кад је за то сазнао командант сектора, пуковник Милојко Лешјанин, позвао је поднаредника Васиљевића, наредио му да се одмах врати и види шта се збило са рањеним командиром.

Васиљевић је сместа извршио наређење. Узео је пешкир, везао на пушку и прешао преко Колубаре, међу непријатеље. Каза да је парламентарац. Кад је дошао до места где су оставили рањеног командира, не затече га. Рекоше му само да је заробљен и да су га војници генерала Оскара фон Поћорека пренели у Стублине, у пољску болницу.

На Богојављење, баш на дан када је пре 170 година 1847. у Градцу код Ваљева рођен Милован Глишић, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић” организовала је у Музеју ваљевских књижевних великана књижевно вече посвећено великом приповедачу, драматургу и преводиоцу. To je увод у неколико манифестација којима ће у овој години бити обележен тај вредан јубилеј српске културе.

Глишић заслужује пажњу књижевне и културне јавности из више разлога, подсетио је на овом скупу др Душан Иванић, професор на Филолошком факултету у Београду, а као први разлог потенцирао тврдњу која стоји већ цео један век, од Јована Скерлића:

- Милован Глишић је зачетник српске сеоске реалистичке приповетке. Пронашао је српски дух и писао језиком који је готово стандардан језик народног не приповедања у стилском смислу речи, него је то синтаксички народни језик. Друга велика ствар у његовом делу је садржина његових прича. Он је препознао важне аспекте савременог живота, позицију сељака у односу на власт, капитал, силу...

Хумор и фантастика су значајне особености Глишићевог књижевног дела којима је привукао и још и данас привлачи читалачку публику – сматра професор Иванић. Глишићев хумор, онај ваљевски, зна се каква је његова природа, можда се понајбоље може илустровати речју: подвала, оцењује. Фантастика Милована Глишића остала је жива до данас, веома је цењена у нашој књижевној јавности. Глишић је био један од правих мајстора фантастике настале баш у време реализма, када је владао рационални поглед на свет.

Свети Сава се као школска слава у Србији званично обележава од 1840. године, али су га наше школе као свог патрона прослављале и раније

У четвртак пре подне прослављен је на Универзитету празник Светог Саве, као и сваке године. Присуствовали су престолонаследник Ђорђе, министри, професори универзитета, студенти, многи грађани, као и гости.

После сечења колача, господин Јован Цвијић, ректор универзитета држао је један значајан говор. Овако је „Политика“ пре тачно 110 година писала о обележавању Светог Саве, школске славе, на Београдском универзитету.

Растко Немањић – Свети Сава, први српски архиепископ и писац, одувек је сматран и за српског „просветитеља и научитеља”. Зато су га као своју славу обележавале и наше школе, тим пре што су у прошлости оне готово увек отваране при црквама.

Први писани траг о обележавању Савиндана датира из 1734. године. Било је то у Сремским Карловцима, центру српске духовности и просвете тога времена. Светог Саву, као своју славу, обележавале су почетком 19. века и школе у Новом Саду, Сентандреји, Земуну и другим местима Аустријске царевине у којима је било Срба.

У Кнежевини Србији као школска слава Савиндан се обележава од 1840. године. Одлуку о томе донео је Совјет Књажевства Српског (влада), на предлог Атанасија Николића, лектора Лицеја из Крагујевца.

У Цркви Светог Марка у Београду данас је служен парастос за 348 Срба које су пре 24 године убили припадници Хрватске војске на подручју Равних Котара и на велебитском превоју Мали Алан.

Драгана Дукић, председник Удружења породица несталих и погинулих лица "Суза", које је организовало парастос, рекла је Срни да су прошле 24 године од када се десио овај гнусни злочин.

"Чињенице су познате, а жалосно је што ни после 24 године нико не сноси одговорност и нико није осуђен за овај злочин. То породице додатно растужује", нагласила је Дукићева. Она је истакла да је додатни терет за породице то што не знају шта се са њиховим најмилијима десило и не могу да их сахране како доликује човеку јер се још осам лица води као нестало.

Чланови удружења грађана "Српски светионик" на степеницама Цркве Светог Марка истакли су велики црно-бели транспарент са натписом "Злочин који траје" на српском, руском, немачком и енглеском језику и фотографијом избегличке колоне Срба из Хрватске из августа 1995. године.

Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993. године извршиле агресију под кодним називом "Масленица" на јужне делове Републике Српске Крајине, што је била трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН.

Широм Србије организовано је традиционално пливање за Часни крст. У Београду се пливало на Ади Циганлији, Земунском кеју и, због временских услова, на базену "Милан Гале Мушкатировић" на Дорћолу. Патријарх Иринеј служио је литургију у Храму Светог Николаја и предводио литију главним земунским улицама, у оквиру обележавања празника Богојављење.

Председник Одбора за Богојављенске свечаности Дамир Ковачевић каже да је Дунавом у Земуну за Часни крст пливало више од 200 људи.

"Крст је понео Славиша Ивановић, који већ 20 година плива том приликом. Ове године ни лед ни снег нису спречили пливаче да пливају за Часни крст", истиче Ковачевић. Додаје да је прво богојављенско пливање одржано 1787. године.

Пливачи су ове године, због хладноће и леда, у воду улазили у мањим групама, тако да су сви проглашени победницима, а крст је понео Славиша Ивановић, професионални каскадер, јер учествује у пливању на Земунском кеју свих 20 година, колико се организује.

Међу учесницима богојављенског пливања биле су и припаднице лепшег пола, а једна од њих, Снежана Басикић, рекла је Танјугу да већ други пут плива за Часни крст, да је ове године много хладно, али да је без обзира на то желела да учествује.

"Ово се не доживљава сваки дан, већ само једном годишње. Ко није пробао, не може да зна какав је осећај", рекла је Басикићева.

На данашњи дан пре 24 године почињен је напад на село Скелани, које се налази у сребреничкој општини и коje од Србије раздваја само река Дрина. Тога дана је у том подрињском селу убијено 65 особа. Бошњачки војници су тог 16. јануара убијали и жене и децу.

Јануар 1993. године. Источна област Босне и Херцеговине Подриње, које се простире уз саму реку Дрину и границу са Србијом. Армија Босне и Херцеговине (или, како се тада званично звалo, Здружене снаге територијалне одбране субрегије Сребереница), под контролом је држала већу област средњег Подриња. Дошли су скоро до Зворника, заузели су Бјеловац, на Божић 1993. године пало је и село Кравица. Братунац се још некако држи. Остали су Скелани, село које од центра Бајине Баште раздваја само река Дрина.

И онда, у раним јутарњим сатима 16. јануара, почео је напад на Скелане и околне засеоке. Први минобацачи су почели да дејствују око 6 ујутру. Из правца Сребренице, бројне снаге су напале село. Бошњаци су још током ноћи пробили српске страже и са раним јутарњим сатима дошли до првих кућа.

Пуцњава је разбудила становништво које је масовно кренуло да бежи. Сви су трчали само у једном правцу, ка мосту преко Дрине, ка Србији. И онда је из стрељачког оружја и снајпера са оближњег брда почела пуцњава. Највећи број цивила убијен је управо тада, испред самог моста преко Дрине и на њему. Ту је убијена Гордана Секулић, мајка која је бежала са својом децом преко моста. Снајпером је погођена у врат и у леђа. Тада, ту испред моста, убијена су и браћа Димитријевић, Радосав и Александар. Рашо је имао 12, а Ацо 5 година.

Сутра се навршава 90 година од смрти познатог научника и утемељивача српске географије, академика Јована Цвијића, оснивача антропогеографије и геоморфологије.

Тим поводом ће чланови Српске краљевске академије научника и уметника /СКАНУ/ организовати парастос у манастиру Троноша, код Лознице.

Цвијић је умро у Београду, где је и сахрањен у Алеји великана.

Био је председник Српске краљевске академије од 1921. године до смрти и почасни доктор више иностраних универзитета и академија, оснивач Српског географског друштва, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу.

Цвијић је завршио вишу Прву београдску гимназију у генерацији са Милорадом Митровићем, Михаилом Петровићем Аласом и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ филм "Шешир професора Косте Вујића", а студирао је и докторирао у Бечу.

Јован Цвијић се сматра оснивачем и покретачем антропогеографско-етнолошке школе у Србији, која чини полазну основу највећег дела истраживачких радова у југословенским друштвеним наукама 20. века.