Министарство „попечитељства” (просвете) те године је прогласило да се Свети Сава сматра за „патрона свих наших школа и да се најсвечаније прославља“.  Већ следеће, 1841. године, у време прве владе кнеза Михаила, то је било и законски регулисано.

У Црној Гори Савиндан се званично почео прослављати 1856, у време владавине кнеза Данила. Посебно свечано Свети Сава се обележавао на Београдском универзитету, где је обично одржавана и централна прослава.

Првог српског просветитеља као своју славу обележавале су и школе у Краљевини Југославији, пре свега у крајевима у којима је живело доста Срба. Тога дана додељиване су награде и стипендије најбољим ђацима и студентима, одржаване приредбе, светосавски балови и духовне академије, а наставе у школама није било.

Последња прослава у школама забележена је јануара 1946, али се она разликовала од предратних, јер је током ње истакнут само образовни и „световни“ (историјски) значај Растка Немањића, строго одвојен од верског, тако да није било ни резања славског колача. Већ следеће године 27. јануар био је уобичајени наставни дан.

Тек деведесетих година, после друштвених и идеолошких промена и распада бивше Југославије, Савиндан се поново почео прослављати као школска слава, а тако је остало до данас у у Србији и Републици Српској.

Осим образовних установа Светог Саву обележавају и многа удружења, нарочито хуманитарна, али и неки привредници. У прошлости он је био заштитник занатлија, посебно обућара, опанчара, ужара... У појединим крајевима, нарочито планинским, сматран је заштитником сточара.

Наравно, посебно место Свети Сава има у Српској православној цркви, која га је канонизовала још у 13 веку, убрзо после његове смрти.

Растко Немањић, као најмлађи – трећи син великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане, рођен је око 1174. године у старом Расу, у близини данашњег Новог Пазара. У младости је стекао солидно образовање, а око 1190. године отац му је дао на управу Захумље (данашњу источну Херцеговину) којом је владао две године.

На Свету гору отишао је око 1193. Његови биографи Теодосије и Доментијан тврде да је то урађено у тајности, без знања његових родитеља, и то после сусрета са светогорским монасима који су дошли на двор Стефана Немање:

„Дођоше к његовим родитељима неки иноци са Свете горе Атона да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић саслушавши овога насамо испиташе га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће никоме открити његову тајну. А овај му исприча све о поретку пустињачком. А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за бога и њиховом добрим занимањима извори суза изливаху се као река из очију“, записао је монах Теодосије у „Житију Светога Саве”.

Растко је најпре дошао у руски манастир Пантелејмон, замонашио се и добио име Сава. Касније је прешао у грчки манастир Ватопед, где му се придружио отац Стефан Немања, који је постао монах Симеон.

Отац и син ускоро су уз одобрење византијског цара Алексија Трећег Анђела подигли манастир Хиландар (1198. године) у коме је Симеон следеће године и умро.

Сава се са Свете горе 1207. године вратио у Србију, у којој су његова браћа Вукан и Стефан (кога је Немања, по повлачењу са власти изабрао за наследника) били у свађи.

Остало је забележено да их је Сава измирио пред очевим посмртним остацима, које је пренео у Студеницу, задужбину Стефана Немање. Ускоро је Сава Немањић постао игуман овог манастира.

Године 1217. његов брат Стефан искористио је напад крсташа на Цариград да се осамостали од Византије и прогласи за краља (круну му је послао римски папа, коме је одговарало слабљење Византије).

Две године касније – 1219, Сава Немањић је отишао у Никеју, нову престоницу Византије, где је од цара Теодора Првог и патријарха Манојла добио сагласност за аутокефалност (осамостаљивање) српске цркве. Тиме је она издвојена из Охридске архиепископије.

Седиште нове архиепископије био је манастир Жича, а епископија су биле: жичка, рашка, призренска, липљанска, зетска, топличка, моравичка, будимљанска, хумска, дабарска и хвостанска.

На челу архиепископије Сава Немањић је био до 1234. године, када је управљање црквом препустио свом ученику Арсенију Првом Сремцу. Остао је упамћен и као вешт дипломата (одлазио је у помиритељске мисије у Византију, Бугарску и Угарску), писац и преводилац.

Најзначајнија су му дела „Житије Светог Симеона”, „Карејски типик”, „Хиландарски типик”, „Студенички типик” и „Законоправило” (Номоканон) познатије још и као „Крмчија Светог Саве“. Ово последње дело зборник је црквених али и грађанских правила.

До Душановог законика био је најважнији закон средњовековне Србије. Сава је са грчког преводио и многе црквене књиге, а при манастирима Хиландар и Студеница градио је и прве болнице. Два пута је одлазио у Свету земљу, где је такође подизао задужбине, а одлазио је и у Синајску пустињу и Египат.

Преминуо је 1236. године, у Трнову, тадашњој бугарској престоници, на повратку са другог путовања у Свету земљу.

Годину дана после Савине смрти његов синовац краљ Владислав успео је да од свог таста бугарског цара Асена добије његове посмртне остатке које је сахранио у манастиру Милешеви. Српска црква ускоро га је прогласила за светитеља.

Савине мошти остале су у Милешеви до 1594. године, када их је Синан-паша спалио на Врачару, како би се осветио Србима за устанак који су подигли у Банату. На месту где су спаљене његове мошти данас jе Храм Светога Саве, највећа српска црква.

Заштитник занатлија и сточара

Последња прослава у школама забележена је јануара 1946, али се она разликовала од предратних, јер је током ње истакнут само образовни и „световни“ (историјски) значај Растка Немањића, строго одвојен од верског, тако да није било ни резања славског колача. Већ следеће године 27. јануар био је уобичајени наставни дан. Тек деведесетих година, после друштвених и идеолошких промена и распада бивше Југославије, Савиндан се поново почео прослављати као школска слава, а тако је остало до данас у Србији и Републици Српској.

Осим образовних установа Светог Саву обележавају и многа удружења, нарочито хуманитарна, али и неки привредници. У прошлости он је био заштитник занатлија, посебно обућара, опанчара, ужара... У појединим крајевима, нарочито планинским, сматран је заштитником сточара.

Јован Гајић, Политика

Фреска из манастира Студеница (Фото Википедија)