Јуче и данас

Војне снаге Трећег рајха напале су Краљевину Југославију на данашњи дан 1941. године. Немачки авиони су најпре бомбардовали престоницу Београд, а затим и Краљево, Ниш и друге градове. Напад је почео без објаве рата и означио почетак Другог светског рата у Краљевини Југославији.

Прве бомбе пале су на Београд у 6.30, док је већина становника још спавала. Немачки бомбардери су истог дана, у четири наврата, разорним и запаљивим бомбама засули град. Око 16 часова из правца Румуније долетело је тридесетак злогласних бомбардера "штука", из којих се пуцало по колонама избеглица док су панично напуштале разорени град.

Авиони су полетали са аеродрома из Беча, Граца и Арада. Тадашња престоница Југославије поново је нападнута 11. и 12. априла. Напади су трајали и ноћу, а на град је изручено 440 тона смртоносног товара.

Тачан број жртава никада није прецизно утврђен. На списку погинулих у Београду, који је тада имао 370.000 становника, записана су имена 2.274 грађанина, док неке процене говоре о близу 4.000 страдалих.

Град је претрпео непроцењиву материјалну штету. Потпуно је разорено 714 зграда, теже оштећено 1.888 зграда, а делимично оштећено 6.829, међу којима и зграда Старог двора, чија је купола срушена.

На данашњи дан 1915. године у Ваљеву, умрла је велика српска сликарка Надежда Петровић.

Ликовни критичари сматрају је зачетником модерног српског сликарства, а њене слике, од којих су међу најзапаженијим "Ресник", "Нотр Дам", "Аутопортрет", "Булоњска шума", сврставају се међу најбоља дела у српској ликовној уметности.

Рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године. Породица је имала 13 деце, од којих је девет преживело - Надеждин најмлађи брат био је познати српски књижевник Растко Петровић.

Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је 1891, а 1892. године полаже испит за наставника цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Од 1898. године је на школовању у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.

Надежда Петровић је 1900. године излагала на првој самосталној изложби у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.

Са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.

Од 1904. године ангажује се у отаџбини на Првој југословенској уметничкој изложби, оснивању "Ладе" и Првој југословенској уметничкој колонији /Сићево, Пирот, 1905. године/. Бавила се и ликовном критиком.

Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је да кроз целу историју српски народ није пострадао тако много као у 20. веку - веку демократије, образовања и културе и оценио да се Србија за најмање 100 година неће опоравити од последица НАТО бомбардовања.

Патријарх је подсетио на страдање српског народа и његових светиња током протеклих ратова у бившој Југославији, наводећи да је само у БиХ и Хрватској од 1991. до 1995. године оштећено или уништено 579 манастира или цркава.

"Да не говоримо о породицама које су протеране и о њиховим уништеним домовима", рекао је патријарх за "Русију данас".

Српски патријарх је изразио наду да ће братски руски народ помоћи Србији да задржи Косово и Метохију и светиње на њему, истичући да су Срби без Космета као човек без срца.

"На Косову и Метохији су наше најважније светиње. У Другом светском рату са Космета је протерано 200.000 Срба, а после рата им је забрањен повратак. После бомбардовања 1999. године и мартовског погрома 2004. године протерано је 300.000 Срба. Многи би се вратили, али немају где, домови су им уништени или отети", додао је патријарх.

Под његовом раскошном крошњом давне 1805. године, турски заповедник Мухарем Гуша предао је кључеве Смедерева Карађорђу, вођи Првог српског устанка

Једини живи споменик у Смедереву, Карађорђев дуд једва одолева вековима који га притискају. Процењује се да је стар око 300 година. Некада стамено стабло доскоро је пркосило времену у некадашњој српској престоници. Под његовом раскошном крошњом давне 1805. године, турски заповедник Мухарем Гуша предао је кључеве Смедерева Карађорђу, вођи Првог српског устанка, после ослобађања града. Зато је дуд проглашен заштићеним природним добром, али од зуба времена тешко га је заштитити. Његове старе гране тренутно подупиру металне цеви, како не би доживеле судбину гране коју је пре три године поломио олујни ветар. Већ оштећена и крта, није одолела паду. Смедеревце је тада ражалостио призор „начетог” дуда, а неки од њих не мире се ни са данашњом сликом. Сматрају да стари дуд не би требало да држе цеви, већ руке. Необична иницијатива покренута је на фејсбук-страници „Пружимо руке нашем дуду”.

- Мој друг из детињства не сме да постане делић историје спреман за потпалу. Он је мојој колевци правио хлад, прво сам научио да се пењем по њему, па сам проходао. Бранио ме је од кише, хранио ме дудињама, био сведок првим састанцима, пољупцима, растанцима. Знам да га овако доживљавају многи Смедеревци, то је наш дуд коме је потребна наша помоћ. Уместо цеви, треба да га држе наше руке - објашњава за „Политику” Золи Келе, покретач идеје коју све више подржавају Смедеревци, чак и они расути по свету.

Данас се навршава 75 година од усташког злочина у Старом Броду, код Вишеграда, када је у кањону Дрине убијено око 6.000 српских избеглица. Месецима раније, Вишеград је био крцат људима који су, после припајања Босне и Херцеговине Независној Држави Хрватској, покушавали да се спасу, бежећи ка Србији. Граница је, међутим, за њих била затворена, али се, захваљујући једном ужичком машиновођи који је у Вишеграду отео воз, барем 500 српске нејачи спасило и пребегло до ужичких села.

Била је то крађа за понос. Бекство из окупираног Вишеграда, са око 500 избеглица које је тајно сместио у вагоне, и јурњава пругом ка Србији. Машиновођа Војин Никитовић је одабрао погодно вече, отео локомотиву, прикључио композицију, у којој је био и вагон пун оружја - и јурнуо ка граници. Ни потера, ни барикаде га нису зауставиле.

"Он је то смислио и он је то урадио. Жртвовао је свој живот да спасе те људе", каже Војинова ћерка Олгица Цвијовић.

Успео је да се пробије до Стапара, надомак Ужица. Ту је путнике послао у село, а оружје сакрио и касније предао партизанима. "Код Стапара је сишао и отворио вагоне", прича Олгица.

Четнички покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом светском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Целокупна судбина ових војних формација донекле подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено. 

Готово пола века, из идеолошких и себичних разлога ратног победника, који је писао своју историју, истина о четницима Драже Михаиловића је била табу тема Титове Југославије. Па и данас, без обзира на то што су објављени томови књига, обелодањени документи која бацају сасвим другу слику на овај период историје, па чак снимљена и серија на националној телевизији ("Равна гора", 2013), свако чепркање по овој "мистерији" као да повређује осећања безгрешности оних који и даље мисле да је постојанија истина која се прописује, а не која се истражује и утврђује? А таквих је данас много и у стручним (историјским), и у политичким, као и у готово свим круговима јавних делатника. 
Радош Бајић, идејни творац поменуте ТВ серије, у једном тренутку нам предочава сусрет пуковника Драже Михаиловића и мајора Александра Мишића, у ноћи између 10. и 11. маја 1941. у кући војводе Живојина Мишића у селу Струганик. Њих двојица се договарају да не признају капитулацију Југославије. Дража је рекао: 

У петак, 17. марта навршава се 13 година од избијања највећих етнички мотивисаних сукоба на Косову од доласка међународних снага 1999.

У погрому је 19 људи погинуло, а више од 4.000 Срба протерано из својих домова у које се до данас нису вратили.

Током дводневног насиља над Србима, њиховом имовином, црквама и манастирима, током кога је етнички очишћено шест градова и 10 села, одговарао је мали број Албанаца, а изречене казне готово су симболичне. 

Сукоби су избили 17. марта 2004. након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у Ибру у селу Чабар код Зубиног Потока. Медији на Косово су за ту трагедију оптужили Србе, што је покренуло демонстрације које су прерасле у насиље и прошириле се на цело Косово. 

У том насиљу убијено је 11 Албанаца и осам Срба, повређене су 954 особе, међу којима су били и припадници међународних мисија. Са Косова том приликом протерано је 4.012 Срба, а према подацима УНХЦР за десет година вратило се нешто више од 150 породица. 

У нередима је уништено или оштећено око 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира међу којима и 18 споменика културе попут цркве Богородице Љевишке из 14. века. 

ОЕБС је оценио тада да није било неодговорног извештавања медија о смрти дечака, насиље на Косову не би било тако интензивно и тако брутално.

Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

Велики каменити мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другојаче живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице. Танки железни мостови, затегнути од једне обале до друге као жица, што дрхте и звуче од сваког воза који пројури; они као да још чекају свој последњи облик и своје савршенство, а лепота њихових линија откриће се потпуно очима наших унука.

Дрвени мостови на уласку у босанске варошице чије изглодане греде поигравају и звече под копитама сеоских коња као дашчице ксилофона. И најпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари једно једино овеће дрво или два брвна прикована једно уз друго, пребачени преко неког горског потока који би без њих био непрелазан. 
По два пута у години горска бујица односи, кад надође, та брвна, а сељаци, слепо упорни као мрави, секу, тешу и постављају нова. Зато се уз те планинске потоке, у затокама међу стенама, виде често ти бивши мостови; леже и труну као и остало дрво наплављено ту случајем, али та затесана брвна, осуђена на огањ или труљење, издвајају се од осталог наноса и подсећају још увек на циљ коме су служила.

Део моштију светог Стефана Лазаревића допремљене су данас из Пожаревца у Београд и положене у Вазнесењој цркви, где ће, како је планирано, трајно да остану.

Мошти светог Стефана су дочекали свештеници и грађани тачно у подне, после чега је служена литургија.

Старешина Вазнесењске цркве у Београду јереј Арсеније Арсенијевић рекао је да је дочек моштију светог Стефана велики догађај за Београд, јер је он за време његове владавине први пут постао престоница.

Иначе, деспот Стефан Лазаревић био је син кнеза Лазара.

Пошто је кнез Лазар погинуо у Косовском боју 1389. године, тада малолетни Стефан је наследио престо, али је до пунолетства у његово име, Србијом владала његова мајка Милица.

У историји важи за владара у чије време је Србија остварила политичку стабилност. Осим политичког дара, деспот Стефан Лазаревић имао је и књижевни таленат.

Његово најпознатије дело је „Слово љубве”, песничка посланица за коју се сматра да је посвећена његовом млађем брату Вуку.

Стефан Лазаревић је заслужан и за то што се његова сестра Оливера, која је била у харему Бајазита као залог мира, вратила у Србију. 

Навршава се седам година од одласка великог писца, сликара и боема, непревазиђеног хроничара Београда

Пре готово осам деценија рођен, провиђењем и мајчинском љубављу и жртвом сачуван у животу, пре равно седам година напустио нас је Момо Капор. Велики боем, “сентиментални класик”, сликар на платну и цртач безбројних скица на кафанским салветама, творац и промотер “прозе у фармеркама” а потом и оне “у маскирној униформи”, рођени Сарајлија а “најбеоградскији од свих писаца”.

Обожаван и омражен, Момо је био - легенда. И остаје то. Остаће, и памтиће се, док год је свих оних који га воле - небројених читача његових књига, старих и нових, а пре свега оних жена које живе своју љубав за Мому, и за његово дело. Уз ћерке, Ану и Јелену, ту је пре свих његова Љиља, љубав његовог живота и оснивач Задужбине “Момчило Момо Капор” која данас, на седму годишњицу Момине смрти, бележи готово исто толико година рада.

- За нама је седам година рада Задужбине чија је мисија не да се Момо не заборави, већ да буде стално присутан у нашој јавности - открива Љиљана Капор, која неуморно подсећа на Момино дело оне старе, истовремено га изнова откривајући неким сасвим новим читаоцима, и “гледаоцима” његових радова.