Јуче и данас

Уз почасне плотуне и химну ратника без земље „Тамо далеко” посмртни остаци Димитрија Туцовића, оснивача Српске социјалдемократске партије, који су 67 година почивали на централном Тргу Славија, положени су у гробницу у Алеји великана на Новом гробљу.

Његови поштоваоци и наследници надају се да је ова шеста сахрана Туцовића последња и да су после 102 године „лутања” и премештања његови посмртни остаци коначно нашли мир у гробници од буковичког камена.

У Цркви Светог Николе на Новом гробљу одржано је опело. Окупљене је први поздравио потомак Димитрија Туцовића, проф. др Милош Туцовић, председник Удружења Ужичана у Београду.

– Историју исписују догађаји и личности, а Димитријева историја само у једном делу има шест томова. Почела је на коти 239 на Врапчем брду где је 1914. године убијен, настављена на гробљу у селу Шушњар те исте године, где је поново сахрањен, затим на Војном гробљу у Лазаревцу 1915. године, у крипти Цркве Светог Димитрија 1938. године, Тргу Славија 1949. године и најзад се 2016. године завршава у Алеји великана. Дуг је пут којим је прошао српски Златиборац да би се исправила неправда, а он нашао на месту где заслужује – рекао је Туцовић.

У тренутку погибије, 20. новембра 1914. године, Туцовић је био поручник и командир Првог вода, Прве чете, Четвртог батаљона, Првог пука „Кнеза Милоша Великог” Моравске дивизије.

Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић предводио је државну церемонију поводом обележавања 102. године од Колубарске битке у Спомен-храму са костурницом Светог Димитрија у Лазаревцу.

После церемоније полагања венаца и одавања војних почасти, генерал Диковић је подсетио да је то место сведочанство о поднетој жртви за једну бриљантну историјску победу малог балканског народа над моћном царевином у Првом светском рату, саопштило је Министарство одбране.

"Ово је прилика да се сетимо подвига наших предака, хероја Првог светског рата, да одамо почаст свим знаним и незнаним борцима који су положили своје животе за одбрану Србије. Пре 102 године, читава тадашња Србија, од Ужица и Чачка, до Лазаревца и Београда, била је поприште велике Колубарске битке", рекао је Диковић.

"На овом месту исписане су неке од најславнијих страница херојства и одважности српског војника, вештине ратовања, тактике и стратегије српског војног руководства - нагласио је генерал Диковић подсећајући да је то била битка којом је сломљен мит о непобедивости германског царског оружја, битка која је малим народима улила наду и пренела поруку да „бој не бије свијетло оружје…“, казао је Диковић.

Поводом обележавања 150 година од рођења др Војислава М. Суботића, „Пошта Србије” пустила је у оптицај пригодну марку номиналне вредности 23 динара, намењену плаћању поштарине у домаћем саобраћају.

На марки је приказан портрет др Суботића, а у позадини је зграда Српског лекарског друштва у Београду. Ликовно решење дело је Анамари Бањац, креаторке марака „Поште Србије”. Стручну сарадњу у реализацији издања пружио је академик Радоје Чолаковић, председник Српског лекарског друштва. У тиражу од 25.000 комада, марка је штампана техником вишебојног офсета у Заводу за израду новчаница и кованог новца, а на шалтерима пошта продаје се у табацима од по 25 комада. Издање прати и пригодан коверат, а по програму „Поште Србије” уједно је и последње издање предвиђено у овогодишњој продукцији пригодних поштанских марака.

Др Војислав М. Суботић млађи, неуропсихијатар, сматра се оснивачем судске психијатрије код нас. Рођен је 24. децембра 1866. године у селу Рамаћи код Крагујевца, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Крагујевцу, а 1886. године уписао је медицину у Бечу. Током студија заволео је психијатрију коју је и специјализирао, прво у Бечу, а потом и у Паризу, где је 1894. године и положио специјалистички испит.

Наука је одавно Милутина Миланковића сврстала у сам врх највећих умова 20. века, али има много тога занимљивог из његовог живота о чему се мало зна.

Миланковић је само уз помоћ папира и оловке математички објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи. Светска наука га је уврстила међу пет највећих научника 20. века, а НАСА међу 15 умова свих времена који су се бавили планетом. Астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер проналазач, доктор технике, универзитетски професор и књижевник, рођен је у Даљу, у Хрватској, 28. маја 1879. На позив Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић је напустио уносни посао у Бечу и прихватио место професора примењене математике на Универзитету у Београду.

- Када је 1909. дошао у Београд, живео је у близини хотела „Москва“, а онда у Професорској колонији у Љубе Стојановића. Сам Миланковић је пројектовао кућу, на њој је данас спомен-плоча и у приватном је власништву - каже Славко Максимовић, председник Удружења „Милутин Миланковић“ у чијим је просторијама у Београду у току стална изложба посвећена делу и животу великог научника.
Мила­нковић је умро у Београду 12. децембра 1958. године, а осам година касније испуњена је његова последња жеља и његови посмртни остаци пренети су у родни Даљ.

Иво Андрић био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. На данашњи дан, 1961. године добио је Нобелову награду за књижевност.

Ако бисте питали људе око вас скоро сви би вам са сигурношћу рекли да је Андрић награду добио за дело "На Дрини ћуприја".

Али то није истина. Не није у питању неко друго дело... Ево о чему је реч.

Нобелов комитет је у случају Иве Андрића образложио да југословенски писац добија призање за за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“.

Ако погледате образложење Нобеловог комитета у њему се наводе и анализирају неколико Андрићевих дела "На Дрини ћуприја", "Госпођица", "Травничка Хроника" које иначе многи називају "Босанска трилогија".

Дакле Андрић није добио Нобелову награду за конкретно дело већ за опус.

Беседом „О причи и причању“ се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.

А да се, по оној народној, не може бити пророк у свом селу, један занимљив детаљ нам открива и др Драшко Ређеп, писац и књижевни критичар.

"Оно што је занимљиво је да је Андрић тек 11 година после, у априлу 1972. године добио своју прву и једину Вукову награду", каже Ређеп за Курир.рс.

(П.Л), Курир

Српска православна црква сутра ће прославити празник Ваведење Пресвете Богородице, који симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завештање Богу.

Сутра ће сваки верник да пости јер Ваведење пада у време великог Божићног поста.

Богородица је рођена у Назарету, а ћерка је Светих праведника Јоакима и Ане. На рођењу је добила име Марија, и са родитељима често одлазила у јерусалимски храм још као беба.

Ана је, према предањима, Марију родила у седамдесетим годинама уз Божји благослов. Пре него што је остала трудна, Ана и Јоаким су се заветовали да ће, уколико буду имали потомство, дати своје дете у храм. Тако је још у својој трећој години Марија уведена у храм у Јерусалиму, где ју је на улазу дочекао отац Светог Јована Претече, првосвештеник Захарије. Он ју је поставио на први од дванаест степеника који су водили у најсветији део, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.

То је уствари догађај који 4. децембра прослављамо као Ваведење, односно улазак Пресвете Богородице у храм. Ваведење је и слава манастира Хиландара.

Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу децу.

Поводом 94 године од рођења једног од омиљених дечјих песника Душка Радовића, у библиотеци основне школе која носи његово име је приређена изложба о одрастању, књижевном раду, службовању на радију и телевизији познатог писца и радио-водитеља.

– Нико није више жив од Душка Радовића – рекао је о свом пријатељу академик Матија Бећковић на свечаности којој су присуствовали Радовићеви сарадници и пријатељи. Библиотека осмолетке била је прекривена плакатима пуних чланака из новина, сликама из породичне архиве, књигама, али и карикатурама и писмима које је чувени чика Дуле цртао и писао.

– О његовом лику и делу могло би да се прича данима. Годинама смо скупљали Душкове списе, цртеже, писма и мислим да још нисмо све прикупили – рекао је Брана Радовић, песников осамнаест година млађи брат.

– Волео је да се шали, некад и превише – наставља Брана – неки га нису схватали озбиљно чак и када је то покушавао да буде. Носио је разгледнице у џепу и цртао на њима прво што би му пало на памет, а онда их поклањао пријатељима.

На његов рад у Студију Б подсетили су дугогодишњи сарадници Пеца Петровић и Зоран Модли.

– Имао сам само 24 године када сам добио прилику да водим емисију у којој је гост био чика Душко. И уместо да ја разговарам са њим, он је водио главну реч и ја сам се потпуно препустио – присетио се Модли својих почетака и дружења са чувеним писцем.

Радош Стевлић из Горње Горевнице код Чачка, који је највећи део живота провео у емиграцији, преминуо је прекјуче у Финиксу у Аризони где је живео деценијама.

Стевлић је јавности био познат због покушаја атентата на Јосипа Броза, због чега је и осуђен на 10 година затвора, које је одслужио у америчком затвору.

Рођен је у селу код Чачка, а богословски факултет завршио је у Београду, одакле је преко Аустрије и Италије пребегао у Америку.

Прошле године у интервјуу Политици говорио је о хапшењу пре 40 година у Чикагу и о томе зашто је учествовао у атентату на Тита: „Као и моји саборци, сматрао сам да је Јосип Броз лажни цар Шћепан Мали и да не заслужује да влада Србијом. Са друге стране, био сам свестан да по нашој вери немам право да одузмем човеку живот, и моžда је боље šто се све заврšило како и јесте. И да смо га тада ликвидирали, ниšшта се не би променило“.

Како је описао у том интервјуу, југословенска влада је тих година Стејт департменту у Ваšшингтон упутила списак са именима 146 особа са захтевом да их америчке власти похапсе. 
„Стејт департмент је одговорио овима у Београду да не могу да хапсе толики народ, то је пук војске, па се све свело на нас šшесторицу: Николу Кавају, Стојиљка Кајевића, Боšшка Радоњића, ЖŽивотија Савића, Николу ЖŽивовића и моју маленкост. Главна оптуžжба била је покушšај убиства Јосипа Броза Тита“, рекао је Стевлић за Политику.

Срби су током Другог светског рата испред носа Немаца спасили више од 500 америчких и савезничких пилота оборених изнад Србије и Сједињене Америчке Државе су им захвалне за жртву, коју су тада поднели ризикујући своје животе и животе својих породица, изјавио је данас амерички амбасадор Кајл Скот, на обележавању 72. годишњице тог догађаја.

На отварању седам спомен плоча у селу Прањани у општини Горњи Милановац, у знак сећања на операцију Халијард из 1944. године, Скот је рекао да је у тој операцији спасавања оборених пилота хиљаде храбрих мушкараца и жена из Србије ризиковало своје животе. Скат је истакао да су Срби пилоте лечили, хранили и скривали од нациста и да су заједно са Американцима направили писту на Галовића пољу у селу Прањани на којој су савезнички авиони могли да слете и да оборене пилоте врате њиховим кућама.

Голим рукама су Американци и Срби радили раме уз раме како би изградили писту која је у стању да издржи слетање авиона, напоменуо је Скот и додао да су Србима у том послу помогли амерички официри пореклом из Србије, као што је Џорџ Војновић и Ник Лалић. То је, истакао је Скот, још један подсетник веза које спајају наше две земље. 
Ми смо били савезници у Два светска рата, подвукао је Скот. Он је навео да је у селу Прањани на 72. годишњицу Мисије Халијард постављено седам спомен плоча написаним на енглеском и српском језику у којима су изнети подаци о тој операцији спасавања пилота, највећој те врсте у историји.

Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац оценио је да се на примеру Овчаре и Мркоњић Града најбоље може сагледати колико аршини и лице правде могу бити различити за иста ужасна недела, у зависности ко иза њих стоји и ко је жртва, иако би принцип да сваки злочин захтева адекватну казну требало да буде универзалан.

Штрбац је рекао да је страшан био злочин који се десио у Овчари у новембру 1991. године, где су хашки истражиоци пет година касније 1996. године ексхумирали 200 тела, док се 60 лица води као нестало, и подсетио да су за тај злочин многи процесуирани.

- Хашки трибунал је правоснажно осудио двојицу официра ЈНА, Милу Мркшића на 20, а Веселина Шљиванчанина на 10 година. Судило се и Горану Хаџићу, против кога је поступак обустављен због тешке болести, од које је недавно и преминуо. Судило се и ратном градоначелнику Вуковара Славку Домановићу, који је извршио самоубиство у Шевенингену - рекао је Штрбац.

На дугом списку процесуираних за Овчару нашао се, како је подсетио Штрбац, и лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ, који је недавно правоснажно ослобођен, а Тужилаштво у Београду за тај злочин оптужило је укупно 20 особа, од којих је 15 било правоснажно осуђено на 207 година, али је та пресуда укинута и поступак се понавља пред Апелационим судом. 
- И хрватски суд је осудио Ивицу Вулетића из Панчева пре него што је Овчара ексхумирана, иако није био ни близу Овчаре - рекао је Штрбац. Он је истовремено указао да, са друге стране, нико није процесуиран за стравичан злочин у Мркоњић Граду из октобра 1995. године, када је за два месеца хрватске окупације тог града убијено 364 лица, међу којима и 137 цивила.