Прилози

Србија ће морати да призна геноцид у Сребреници и престане да штити ратне злочинце ако жели да буде чланица ЕУ, поручује лидер Странке демократске акције Бакир Изетбеговић, у интервјуу за Радио Сарајево. Он је то изјавио одговарајући на питање да ли ће Србија морати да призна геноцид у Сребреници, уз опаску новинара да је од историчарке Латинке Перовић чуо да се геноцид негира, јер се није одустало од концепта велике Србије.

А да је признање геноцида услов за даље ЕУ интеграције Србије - Изетбеговић тврди да је део документа ЕУ, који се односи на наставак европског пута Србије.

„Слабљење ЕУ, Брегзит, јачање суверениста, јачање Русије и њеног присуства на Балкану, исламофобија и мигрантска криза која слаби позицију муслимана, а тиме и Бошњака у Европи, отворили су нове апетите код српских лидера”, каже Изетбеговић и додаје:

„За њих је круцијално важно да минимизирају српске злочине, а преувеличавају бошњачке, односно довести их у упоредиву раван. Јер, ако смо сви ми учинили сличне злочине, сви имамо исту политичку позицију и право на нове захтеве, па и самоопредељења”, рекао је Изетбеговић.

Како је рекао, пресуда Радовану Караџићу и Ратку Младићу, а затим и Хрватима предвођеним Прлићем, створила је, уместо катарзе и кајања, солидарност међу хрватским и српским политичарима у БиХ.

„Из руководства Суда БиХ су одстрањени Бошњаци и кренула је кампања хапшења и оптуживања припадника Армије РБиХ. Циљ је изједначити зараћене, а тиме и политичке стране, изједначити и права на нове захтеве тих страна, укључујући и завршетак ратних циљева”, оценио је Изетбеговић.

Најуспешнија и најбогатија Српкиња у Канади Ребека Мекдоналд (Rebecca MacDonald), рекла је да у Србији никад није инвестирала јер мисли да у било којој земљи где нису раздвојени економија и политика не може да се развија здрав бизнис.

"Тамо где нема правила не бих знала како да пливам. Знам случајеве, причали су ми људи који су долазили у Србију да отворе неку фирму, да све иде до једног нивоа и одједном неко дође и каже 'то више није ваше", рекла је интервјуу за Магазин Бизнис Ребека Мекдоналд, која је власница компаније за трговину струјом и гасом Just Energy Group са седиштем у Канади.

Додала је да је то незамисливо за Запад и да "политика и економија морају да буду одвојене јер докле год морате да будете политички повезани да бисте били у неком бизнису, то није здрава економија".

Њена фирма Just Energy Group запошљава око 3.000 људи, има годишњи обрт око четири милијарде канадских долара (око три милијарде америчких долара) и листана је на берзи. Мекдоналд намерава да је прода ако добије добру цену и посвети се раду кроз управне одборе јер има доста позива, а прихватила је позив канадских железница.

На питање шта треба да се уради у Србији да људи не напуштају земљу, она је рекла да грађнима мора да се покаже могућност стварања.

"Млади људи то не виде код нас у Србији. Зато је важно одвојити политику од економије. Имамо феноменалне програмере у Београду који зараде 5.000 долара месечно и то је за Србију много. Али, ти програмери зараде пет пута више у Америци или Канади", рекла је Мекдоналд.

Највише је, према њеним речима, "боли што смо са тим проклетим ратом много изгубили".

У овом тренутку адреналин полако попушта и наступа умор. Нисам очекивала овакав успех, била сам концентрисана да у Пули, на првом јавном приказивању филма, на његовој светској премијери - видим реакцију публике. И догодила се пројекција за памћење.

Ово у разговору за Спутњик каже Дана Будисављевић, редитељка филма „Дневник Дијане Будисављевић“, после тријумфа на Пулском филмском фестивалу на којем је освојила главну Златну арену, признање жирија критике и награду публике.

Њена повест о Аустријанки која је из јасеновачког ужаса спасила 10.000 српске деце, састављена од документарних и играних делова, оставила је пулску публику без даха. А онда је тишину сменио аплауз, а мало затим је све крунисано златом...

„Кажу ми људи који дуго походе Пулски фестивал да никада нису осетили тако концентрисану тишину: могло се чути како дише 400 хиљада људи“, описује атмосферу из Арене награђена редитељка. „Када је почела одјавна шпица, проломио се аплауз који је трајао осам минута и пратио нас док сви нисмо изашли на бину и поклонили се. И то је заиста било за понос. Пресрећна сам што је Пула тако схватила филм и на неки начин му одредила даљи живот. Чини ми се да се то вече догодило нешто што је веће и од самог филма.“ 
Дуго сте се бавили овом темом, целу деценију сте истраживали архиве, документа, проверавали податке, трагали за „Дијанином децом“... Да ли је такав рад само уметнички, како Ви гледате после свега на свој укупни ангажман?

Одбор за стандардизацију српског језика упутио је писмо 'Националном савету за високо образовање' у коме наглашава да не постоји посебан језик Бошњака који се лингвистички разликује од српског језика и да би прихватањем студијског програма такозваног босанског језика на универзитету била нанесена непроцењива штета српском језику и српској култури.

Одбор је упутио писмо Националном савету за високо образовање јер су, како наводе, добили информацију да је „Савет добио на акредитацију студијски програм тзв.босанског језика на Државном универзитету у Новом Пазару”.

У Националном савету подсећају да установа захтев за акредитацију одређеног студијског програма шаље 'Комисији за акредитације и проверу квалитета' у високом образовању и уколико 'Комисија' одбије захтев, установа може да упути жалбу 'Савету'.

Члан Савета проф. Миодраг Поповић тврди да никаква жалба није стигла' Савету' и да је реакција 'Одбора' преурањена.

'Одбор за стандардизацију српског језика' подсећа да и ставови значајних бошњачких лингвиста говоре у прилог томе да се српски и босански језик лингвистички не разликују.

„На основу Европске повеље о регионалним и мањинским језицима и још више на основу научних лингвистичких критерија, јасно је да се не могу као посебни студирати симболички језици, јер они представљају само различита имена истог, у овом случају српског, стандардног језика. Прихватањем овог програма Србија би била једина земља на свету где би се студирао као посебан босански језик”, наведено је у писму.

Тврдећи да су имали увид у предложени програм, Одбор упозорава да је циљ студија да се легализује прекрајање научних истина и присвајање српске језичке и културне баштине.

Србији је потребан нови почетак. Током протеклих 30 година три пута смо почињали изнова: 1990, 2000. и 2012. године и мада је 2000. успостављен некакав систем који и данас некако функционише, очигледно је да су неуспеси већи од успеха - каже за „Вести“, председник Напредног клуба, историчар Чедомир Антић.

Он је у јавност изашао са Предлогом од пет тачака око којих опозиција треба да се уједини, а подразумева нови устав, независно судство по румунском моделу, прогресивни порез, јефтинију државу и ограничење мандата носилаца власти.

Шта би донео нови устав у односу на постојећи?

- Кључни проблем није устав, већ начин на који би се до њега дошло. Устав донесен 1990. усвојила је једнопартијска скупштина, без дебате, по вољи и мери интереса Слободана Милошевића. Тада је посебним референдумом режим оправдан, па смо устав за демократску Србију донели недемократски наводно „због суверенитета над АП Косовом и Метохијом“. Други је донет 2006. у споразуму четири најзначајније странке, а посланици су текст највишег законодавног акта видели на дан кад су о њему гласали и није било расправе,

Али, грађани су 2006. на референдуму већински били за постојећи Устав.

- Референдум је био заснован на непотпуним бирачким списковима из којих је искључено око 17 одсто становништва, трајао је два дана, а током процеса изјашњавања злоупотребљена је СПЦ и питање је да ли је заиста успео. На таквим темељима се не гради слободна држава. Наши су кнежеви и краљеви, у већој мери, на демократски начин доносили уставе.

Верујете ли да опозиција, ако би дошла на власт, могла да се сложи око текста устава?

- Нови устав био би плод рада Уставотворне скупштине. Погрешно је очекивати да се неке странке или већина око нечега прво сагласе. Важно је да се Уставотворна скупштина легитимно и демократски о свему изјасни: од статуса и постојања покрајина, преко става о КиМ, моделу решења, до питања регионализације, економске и социјалне природе државе, облика владавине… 

„Ауторски текст Александра Вучића је једна бесрамна, подла и озбиљно опасна оргија радикалског популизма. Као и увек, Вучић се не обазире на право питање, а оно гласи: да ли је лажна елита и инфериоран онај ко поштено одбрани и објави докторат, а права елита и супериоран онај ко фалсификује диплому и докторат украде?

То са протетиком и поготово еугенетиком нема никакве везе“, истиче за 'Данас' књижевник и професор Владета Јанковић, коментаришући ауторски текст председника Србије под називом „Елита и плебс“ објављен јуче у 'Политици'.

У тексту председник Вучић, између осталог, наводи да за све време којим се бави политиком није видео да неко толико презире и своју земљу и људе који у њој живе као „политички квазиелитисти“ који су прешли „сваку границу политичке пристојности“, па методом која би могла да се назове и фашистичком, деле људе на супериорне и инфериорне. „Запитајте се какве су то громаде када их предводе интелектуалне величине као Трифуновић, Обрадовић, Ђилас, јер несумњиво је да ова тројица, приде и Јеремић, имају највеће знање, непоколебљиво поштење и божански морал“, поручује Вучић и додаје и да „ова група“ преко својих истомишљеника - еугениста, као Велика инквизиција организује прогон и спаљивање на ломачи тобож глупака који им се супротстављају у било чему.

„Нарочито, и што су неписменији и необразованији, то снажније нападају, а посебно сладострашће показују када се обрачунавају са дипломама и њиховим носиоцима, јер, кога брига за знање, диплома је све, форма је најважнија, зато су они елита, а ми остали крезуба стока“, констатује Вучић.

Жарко Требјешанин, професор и психолог, коментаришући Вучићеве наводе, поставља питање: ко прави поделе, ко производи простаклук - власт или „елита“. 

Речник који је председник Александар Вучић употребио у тексу "Плебс и елита" објављеном у Политици, не доликује ни том листу, ни носиоцима јавних функција, а камоли председнику, рекла је у 'Новом дану' новинарка Даница Вученић. Она додаје да када чујете такав речник можете само да се стидите.

Коментаришући наслове и писање штампе, Вученић подсетила на генезу флоскуле "непријатељ народа" у периоду власти Александра Вучића - од противника борбе против корупције 2012. године, преко противника мучних и болних реформи, непријатеља напретка, до 2015. године када је писао о олош и жутој елити, да би данас стигли до презрене елите.

Гошћа 'Новог дана' пита коме се председник Србије обраћа и кога осећа као елиту. Да ли професора Огњена Радоњића који га је, како каже, увредио јер је рекао да у Србјии има сиромашних? Или се обраћа професору Милојку Арсићу, који каже да раст и није такав као што се представља? Или се на крају, обраћа опозицији и њеним лидерима? Даница Вученић верује да је суштина Вучићевог текста на његовом самом крају, у реченици у којој каже да ће народ знати за кога да гласа.

"Тај текст је написан речником који не приличи Политици као листу, али је написан како би се цитирао на медијима које његови гласачи гледају. Преко цитата Макса Вебера и Зорана Ђинђића покушавао је да се удвара грађанској елити, па је преко споменику Бориславу Пекићу и Ђинђићу такође покушавао, па је схватио да од елите не можете да правите поданике и поштену интелигенцију. Онда је тражио потписе своје елите", подсећа гошћа Новог дана и додаје да председник државе нема подршку елитног дела друштва ни на грађанској ни на националној страни.

Oни праве СРЕБРЕНИЧКИ, јер нема озбиљног народа без мита

Ако се у Сребреници догодио геноцид, нема разумног човека који не би пристао на ту квалификацију, изјавио је председавајући Председништва БиХ, Милорад Додик, и истиче да је у питању читава једна концепција сa циљем да буде исфаворизована прича о страдању Бошњака на том простору, од тога да се говори да је то геноцид, а да се потпуно минимизирају српске жртве.

У том извештају, подсећа, нема ниједног страдалог Србина.

„Направили су мит о Сребреници око ког се гради национални идентитет Бошњака. Као што Срби имају косовски мит, они праве сребренички јер нема озбиљног народа без мита. То могу да разумем. Ево сада и Европа тражи забрану негирања геноцида. Зашто траже? Па зато што нису сигурни у ту причу. Зашто би се доносио закон о томе? Зато што нису сигурни да чињеницама то могу да покрију”, истиче Додик у интервјуу за Глас Српске.

Указује да, ако је био геноцид, нема разумног човека који не би пристао на ту квалификацију.

„Сада се покушава одлукама суда, политичким притисцима, наметнути та квалификација. Као што су Британци покушали да прогласе Србе геноцидним народом, а Срби изгубили пола популације у прошлом веку. Страшан злочин се десио од неких Срба, али ни Хашки суд, осим квалификације која се протеже по систему већ пресуђеног дела, није никад био тачан у броју страдалих. И сад нама говоре да морамо нешто да признамо. Ето нећемо”, поручио председавајући Председништва БиХ.

На питање може ли прича о заједничким амбасадама самопроглашеног Косова и Албаније да покрене истоветну причу када су у питању Српска и Србија, Додик каже да када оде у иностранство, чешће се виђа са амбасадорима Србије него са овима из БиХ.

Филм "Дневник Диане Будисављевић" о жени која је у усташкој Независној Држави Хрватској спасила десет хиљада српских малишана изазвао је двојаке емоције у Хрватској - десничарски портали тврде да се ради о "српској пропаганди", док други медији пишу о хероини.

Хрватски филмски редитељ и продуцент Дана Будисављевић годинама је истраживала хуманитарни рад Дијане Будисављевић, како сама наводи за портал Новости. Затим је направила филм о жени која је после успостављања фашистичке усташке државе помагала српској деци и мајкама заточеним у концентрационим логорима.

Пре и после премијере у Хрватској, филм је нападнут у крајњем десном листу "Хрватски тједник". Под насловом "Скандалозно" портал наводи да ће филм бити приказан у Пулској арени у програму филмскога фестивала. Филм је у чланку назван "великосрпским пропагандним остварењем". Цитирано је и саопштење "Грађанске иницијативе Иво Пилар": Сјећање на Диану Будисављевић - идеологија и наметнуто колективно сјећање против историјске науке".

"Прича о Диани Будисављевић још један је доказ како се идеологијом, искривљавањем чињеница и наметањем лажног колективног сећања фалсификује историја. Циљ је изокренути истину и жртву приказати као злочиначки народ", наводи овај институт, сугеришући да су, у свари, усташе биле жртве. 
У негирању истинитости филма портал, чији текст преносе сви десни медији у Хрватској, тврди да "релевантних сведока нема", па је наводно и цела прича о акцији Диане Будиосављевић - измишљотина.

Професор др Гидеон Грајф, главни истраживач израелског Института за Холокауст „Шем Олам”, и његови сарадници представили су јуче патријарху српском Иринеју иницијативу да у Јерусалиму буде подигнута меморијална плоча у част првог ходочашћа Светог Саве у Свету земљу 1229. године.

Тиме би било обележено 790 година од овог важног догађаја којим је, како су образложили предлагачи који су јуче били на пријему у Патријаршији у Београду, Свети Сава заувек повезао историју српског народа са синовима Израела. Идеја ће бити представљена и јерусалимском патријарху Теофилу, а жеља је да спомен-плоча, чије је идејно решење већ урађено, буде постављена у Јерусалиму управо ове године, када се обележава осам векова аутокефалности Српске православне цркве – значајан догађај за који је такође непосредно везано име Светог Саве, првог српског архиепископа, творца самосталности српске цркве.

„Оставио је свој траг у азуру неба изнад Свете земље пре 790 година, па ова меморијална плоча остаје поколењима да се сећају његове очинске љубави која је уистину подједнако обухватала све његове мисије‚ светосавског пацифизма у години када се обележава осам векова аутокефалности Српске православне цркве”, наводи се у образложењу иницијативе.

Подсећа се да је Свети Сава подигао неколико задужбина у Светој земљи и да је откупио кућу Јована Богослова (Сионску Горницу) у којој се налазила соба где је одржана последња вечера, а која је изграђена изнад гроба краља Давида, јеврејског светог места. На свом првом ходочашћу у Јерусалим Свети Сава је посетио бројна света места, пре свега Христов гроб, и служио у њима, а између осталог ишао је и у манастир Светог Саве Освећеног. Монаси овог манастира даровали су му жезло светитеља и иконе Богородице Млекопитатељнице и Богородице Тројеручице, која је била власништво Светог Јована Дамаскина.