Прилози

Догађаји од 27. марта 1941. године сврстали су Краљевину Југославију на „праву” или победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945. у Сан Франциску. Сачувана је традиција отпора неправди и злу које је претило да помрачи историју. Сачувана је традиција одбране, ако треба и против најјачег у име права на слободу и самоодбрану, онако како је то било 1804, 1914. и 1915, али и касније 1948. и 1999.

Априлски слом војске, нацистичка окупација и противправно комадање земље, а посебно страдање српског народа и геноцид, оставили су и код савременика и код историчара дилему - да ли је то био фаталан и трагичан чин? Апологети наводно једине исправне политике приклањања сили Осовине, поред идеолошких склоности појединаца и покрета, своје оцене темељили су на трагичним чињеницама периода окупације, а затим на оцени револуционарног преврата. Ехо ових оцена баштини и део историчара све до данас.

Но шта нам казују извори о стварним плановима врховника сила Осовине? О томе да ли је и под којим условима Југославија могла опстати у будућем „новом поретку”? Да ли су и када врховници Југославије постали свесни или обавештени да је будућност Југославије била запечаћена већ у јулу 1940. године, једва две недеље после слома Француске?

Према италијанским белешкама о разговору с Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој, од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже: „Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у ’новој Европи’ после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер, „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести. Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја и нагласио да ће, када дође време, „југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама”, помињући и остале претензије.

Патријарх српски Порфирије рекао је, у обраћању на централној манифестацији у Краљеву поводом Дана сећања на страдале у НАТО агресији, да је 19 држава учествовало у разарању Србије, подсетивши на лажне вести и клевете које су западни медији ширили о српском народу и Српској цркви.

- Једини критеријум био је и јесте моћ и сила. Били смо суочени са злом пред којим ум стаје, пред којим остајемо неми и без речи. Наше ћутање и тишина су другачији од оног Адорновог који је рекао да не треба писати поезију после Аушвица - рекао је патријарх Порфирије. Он је истакао да је човек врхунац стварања, врхунац Божије љубави, али да је човек већ у својој другој генерацији извршио грех братоубиства.

- Од тада, па до данас, непрекидно се ова сцена поновила и непрекидно се понавља. Братоубица љубави поништава и укида другог човека, укида ближњег, али он не зна да тиме поништава и свој лик, поништава себе јер атакује на сопствену природу. Зато је свако убиство братоубиство јер сви су људи створени као деца Божија и међусобно као браћа. Свако појединачно убиство на било којој тачки света јесте трагедија, срамота и пораз читавог људског рода. Данас смо се окупили у Краљеву да узнесемо молитву и одржимо достојанствен помен жртвама, али и да видамо и исцељујемо ране нанесене организованим античовештвом - рекао је патријарх.

Патријарх се помолио и за мир у Украјини, на Блиском истоку, у Африци...

- Молимо се и за оне који нас клевећу. Ми њих прогонити и клеветати нећемо, али истину ћемо говорити - поручио је патријарх српски Порфирије.

Подсећамо, у Краљеву је, уз присуство највиших званичника Србије и Републике Српске, обележен Дана сећања на страдале у НАТО агресији.

Како је једна расправа о језику у Варошком суду 1926. инспирисала нашег сарадника да напише текст за „Политикин” пројекат „Сачувајмо српски језик”

Станислав Винавер (Д. Стојановић)

(обновљено према писању „Политике”)

Око Београдског првостепеног суда, који чешће зову Варошким судом, слегао се силан свет. Могло би се рећи права опсада. Силина од професора, университетских наставника, свештеника, богослова, студената, ђака, новинара, дама, адвоката и свих врста знатижељника. Да је Варошки суд мало више, на Теразијама, то би већ биле озбиљне демонстрације, а не чисто филолошко суђење поводом Правописа господина доктора Александра Белића, професора Университета и секретара Српске краљевске академије. Скоро сви са којима је доктор Белић имао добрих службених додира дошли су ту да му се у муци нађу и да својим присуством још једном покажу своју приврженост. Али нашли су се ту и многи од оних којима се доктор Белић у разним приликама замерио, који су дошли да се нађу свештенику Милошу Анђелковићу, одважном критичару Правописа Белићевог.

Да би ушао у судницу, Станислав Винавер се вртео у пуним круговима, као нека велика спора чигра, увек с неким причајући и у причи лактајући се на свој начин - својим широким гестама стварајући око себе празан простор.

„Драго нам је да сте ту” - поздравио је Станислава професор Университета Миодраг Ибровац. „Прво, коме вама? А друго, шта ћете Ви овде?”„Нама са Университета, то прво. А друго, како, шта ћу ја овде?”„Видите ли да је ово велики семинар србиста, а Ви сте професор француског језика који се определио за методу да се у часу учења једног језика и његових закона морају заборавити знања других језика и њихових закона... Зар није тако, господине Ибровак?”- Винавер је намерно, на француски начин, изговарао слово ц као глас к, како се то у француском језику и чита, ако је на крају речи.  

Председник је признао да држава струју увози по осам пута вишој цени него што је ЕПС наплаћује потрошачима! Да гас плаћа 10 пута скупље него што га Србијагас продаје! Само нам није објаснио ко је за то крив. И ко ће на крају платити цех за све то

Нема данас срећније земље од Србије. Док цео свет страхује од нове кризе, несташица и поскупљења, грађани Србије могу бити спокојни, јер им је председник све обезбедио и то по најнижим ценама. И то вам је тако, што би рекао Горан Весић. И биће тако, без обзира на глобалне последице рата у Украјини, бар до 20 часова 3. априла. Док се не затворе биралишта. До тада ће цене брашна, шећера, уља, свињског бута и млека бити исте као и 15. новембра. А шта ће бити 4. априла? 

Александар Вучић сам признаје да највише воли да прича о економији, али је изгледа прескочио прву лекцију - да нема бесплатног ручка. Још је и грађане уверио да све оно што не плате на мосту неће морати да плате на ћуприји. И да их брашно данас кошта као у августу 2021, иако је од тада килограм пшенице поскупео за 60 одсто, са 22 на више од 35 динара. Да зло буде веће, није пшеница поскупела само код нас. Индекс хране Светске организације за храну и пољопривреду ФАО, ових дана оборио је све рекорде. У Србији су цене млека и сунцокретовог уља исте као пре пет месеци, а у свету су само у фебруару млеко и уље поскупели за 6,4 и 8,9 одсто, а прави ефекти рата Русије и Украјине, највећих светских извозника хране, тек ће се осетити. Но, за разлику од других Земљана, нас то не дотиче. Бар још мало. А после ћемо већ да видимо свога Бога. Само да се разумемо, ако ускоро храна, гориво, струја… поскупе, неће то бити због тога што то желе критичари власти. 

И божурове у косу

Тог љета 2010. године ишло се пјешке од Београда до Космета. Имала сам 17 година и дугачким SMS-овима сам преклињала тату да ме пусти. Плашио се, наравно, као што би сваки отац. Али мислим да после мог повратка са тог пута није било поноснијег од њега.

А ја? Ја сам трпала камење у џепове и божурове у косу. Пожељела да загрлим сваког човјека ког сам срела доле и да му кажем „уз вас сам“. Замишљала да сузама магично спирам чађ на запаљеним црквама и манастирима. И питала се оно што сам недуго после тога написала у овој пјесми:

+++

Је ли то Господ заборавио наш Јерусалим

или смо га ми, невјером, продали?

Можда ми се укаже ако хиљаду кандила запалим.

Јесу ли молитве прогнаних

јаче од арнаутског мача, или смо пропали?

Да ли жице око Грачанице значе да смо народ који одлази?

Можда ми се укаже, ако хиљаду бројаница избројим,

откуд толико зло у људима, зар нико не жали?

Зар нико не пита за оне ријетке што су остали?

Можда ми се укаже, ако хиљаду молитви измолим,

како да ријечи претворим у војску праведних

па да вратим срце које су нам отели.

Можда ми се укаже, ако хиљаду постова испостим,

како да учиним да мој народ више не пати.

+++

На дан погрома из 2004. сјетите се свих оних који су страдали на Космету. Наравно, немојте тровати душу мржњом, слијепа мржња је уништила фреску за коју је један турски мајстор негдје у 16. вијеку написао „зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“.

На слици Богородица Љевишка у жицама (Фото: Гордана Тадић)

Стање ствари, Јелена Вујановић 

Међународна легија за територијалну одбрану Украјине саопштила је да се више од 550 бораца из Канаде већ налази у Кијеву, док се преко 1.000 добровољаца пријавило за рат на специјалном веб-сајту украјинске владе преко којег у Канади регрутује борце против руских трупа.

Заменица премијера и министарка финансија Канаде Кристија Фриланд, међутим, упозорава Канађане како би могли да имају озбиљне последице уколико се боре на страни Русије у Украјини. То би, како каже Фриландова, било „озбиљно кршење међународног права уколико би се борили на страни агресора”.

Кристија Фриланд је политичарка из Алберте и главна узданица премијера Џастина Трудоа. У жижу јавности доспела је пре осам година, у време припајања Крима Русији, кад је била министарка спољних послова Канаде. Медији су тада нашироко објављивали оптужбе на њен рачун да јој је деда био познати нациста у време Другог светског рата. Она је тада све порицала истичући да је то руска пропаганда.

Међутим, деда Кристије Фриланд, како се чини, заиста је био сарадник нациста. Кружио је, наиме, низ чланака о претку Фриландове Мајклу Чомјаку и његовим везама са нацистима. У пољском граду Кракову био је главни уредник „Краковских вести”, а касније у Бечу, одакле је, побегавши пред Русима, завршио у Канади.

Неки од тих чланака појавили су се на проруским сајтовима, и Фриландова, која снажно подржава Украјину и која је била главни критичар руског уласка на Крим, сугерисала је новинарима да су чланци о њеном деди део руске кампање дезинформација. Руска влада, иначе, сматра да је Фриландова изразито антируски расположена и тада јој је ставила забрану путовања у Русију.

Ако не нашу решење, доћи ће до сукоба

Рат у Украјини је ушао у другу недељу. Хенри Кисинџер, амерички политичар и дипломата, пре осам година анализирао је ситуацију у Украјини и предложио начела за расплет кризе у тој земљи. Навео је да Украјина не треба да уђе у НАТО већ да треба да има право да слободно бира своје економско и политичко удруживање.

Овако је писао у Вашингтон посту Хенри Кисинџер баш на данашњи дан 5. марта 2014.

Јавна дискусија о Украјини је сва о конфронтацији. Али знамо ли куда идемо? У животу сам видео четири рата која су почела са великим ентузијазмом и јавном подршком, сви за које нисмо знали како да их завршимо и од којих смо се у три једнострано повукли. Тест политике је како се она завршава, а не како почиње.

Пречесто се украјинско питање поставља као обрачун - да ли ће се Украјина придружити Истоку или Западу? Али ако Украјина жели да преживи и напредује, она не сме да буде испостава ниједне стране против оне друге, требало би да функционише као мост између њих.

Русија мора да прихвати да би покушај да примора Украјину да добије статус сателита, и тиме поново помери руске границе, осудило Москву на то да понови сопствену историју самоиспуњених циклуса реципрочних притисака са Европом и Сједињеним Америчким Државама.

Запад мора да схвати да за Русију Украјина никада не може бити само страна земља. Руска историја је почела у ономе што се звало Кијевска Русија. Одатле се ширила руска религија. Украјина је вековима била део Русије, а њихове историје су се пре тога преплитале.

Запад је незабележено јединственим, оштрим и свеобухватним санкцијама кренуо да кажњава режим у Кремљу због агресије на Украјину утерујући руску привреду и друштво у глобалну изолацију, чије размере иду од финансија и повлачења страних инвеститора, преко авио-саобраћаја и забрана продаја аутомобила, до филма, телевизије и спорта.

Санкције су додатно замрзнуле неке приватне банковне рачуне, увеле забране путовања и друге рестрикције већем броју појединаца у Русији, укључујући и Владимира Путина, а овакав спектар казнених мера, који је и Швајцарску навео да одустане од неутралности, до сада није виђен ни у случајевима Северне Кореје, Венецуеле или Ирана.

Главни правац удара је на руске банке. Иако је донедавно искључивање руских банака из „Свифта”, доминантног глобалног система финансијских трансакција, у Европској унији сматрано сувише драстичном мером, седам руских банака ипак је искључено, укључујући и другу највећу банку ВТБ.

Забрањено је пословање са руском Централном банком, како би се ограничио приступ међународним резервама у износу од 640 милијарди долара. Банка је била присиљена да кључне каматне стопе повећа са 9,5 на 20 одсто. Осталим руским банкама замрзнута су средства по државама ЕУ, а инвеститорима је забрањено трговање руским државним обвезницама.

Сбербанка и Гаспромбанка нису укључене, јер служе као једини канали плаћања руског гаса и нафте, које Запад и даље купује. Сбербанка, највећа кредитна банка Русије, повукла се са готово свих тржишта ЕУ, док Рајфајзен банка планира да напусти Русију.

Владика диселдорфски Григорије објавио је на Инстаграму да је "бесмислено и нељудски ликовати над чињеницом да се један народ нашао усред рата" и да "сви који међу нама на било начин одобравају почетак рата уствари имају кратко памћење и деведесете су прекрили дебелим заборавом".

Ових дана често се сјетим Црњанског и његовог промишљања о свијету као цјелини. Ако на Суматри лептир махне крилима и процвјета нови цвијет, осјетиће се широм Земље, писао је. Поновио бих за њим - ако у Украјини или било гдје букти рат, осјетиће га цијели свијет. Прије или касније. 

Од свих глупости којима су људи склони, рат је јамачно највећа. Рат је увијек прљав и крвав, на свакој страни. У рату нема брата, емпатија замире, а страх и смрт шире се брзином пожара. Зато рат никада не може бити добар, бар смо се у ту истину увјерили сви на овим просторима. 

Од свих могућих паметовања које слушамо и читамо – остаје само једна сурова истина: да људи страдају. Они у Украјини сада, а они у Русији ће тек. И није довољно рећи „I stand with Ukraine“, потребно је учинити све да не дође до тога да морате стајати уз Украјину или било кога другог. Једно зло се не може сузбијати другим злом. И зато тренутно у својим дјеловањима подједнако лицемјерно изгледају и Исток и Запад.

Декларативни статуси који се протеклих дана шире интернетом само умирују савјест оних који ће после њих прећи на рекламирање нове креме против бора, или недјеље моде у Милану. Шта уопште значи „I stand with Ukraine“ за оне који генерацијама, на своју срећу, нису искусили рат? Да ли знају шта уистину значи Stand in the middle of a war? О Украјини ће се писати неко вријеме, а онда ће свијет огуглати и утонути у равнодушност. Осим ако тим ратом не буде директно погођен. 

Две недеље пре расписивања општих избора у Србији Свети архијерејски синод одлучио је да, позивајући се на Устав СПЦ и архијерејску заклетву, упозори све српске архиереје да је „недопустиво било какво учешће у страначким такмичењима, давање јавних изјава у корист или на штету појединих странака или кандидата у изборним процесима и ван њих, јер тако стварају смутњу и раздоре у верном народу Божјем и наносе велику штету саборном организму Цркве“.

Та одлука донета је заједно са правилима понашања и кретања архијереја, свештенства и монаштва од којих је већина формално и до сада постојала, а које је Синод „потврдио“ на седници 1. фебруара. Писмо упућено српским владикама, у које је Данас имао увид, у име председавајућег Синода патријарха српског Порфирија (Перића) потписао је члан „црквене владе“ епископ сремски Василије (Вадић).

Случајно или не, одлука Синода којом се епископима СПЦ ускраћује право на јавно политичко мишљење и говор, донета је после медијске најаве да београдски Недељник у броју од 3. фебруара ексклузивно објављује есеј епископа немачко-диселдорфског Григорија (Дурића), у коме он, између осталог, подржава кандидатуру професора и бившег амбасадора Владете Јанковића као носиоца листе за Београд опозиционе Коалиције „Уједињена Србија“.

Дан пре текста владике Григорија, епископи СПЦ, чије су епархије у Црној Гори јавно су се заложили за поштовање изборне воље грађана и против формирања мањинске владе.