Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Југославији није било трајног места у „новој Европи”

2022.03.27

Догађаји од 27. марта 1941. године сврстали су Краљевину Југославију на „праву” или победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945. у Сан Франциску. Сачувана је традиција отпора неправди и злу које је претило да помрачи историју. Сачувана је традиција одбране, ако треба и против најјачег у име права на слободу и самоодбрану, онако како је то било 1804, 1914. и 1915, али и касније 1948. и 1999.

Априлски слом војске, нацистичка окупација и противправно комадање земље, а посебно страдање српског народа и геноцид, оставили су и код савременика и код историчара дилему - да ли је то био фаталан и трагичан чин? Апологети наводно једине исправне политике приклањања сили Осовине, поред идеолошких склоности појединаца и покрета, своје оцене темељили су на трагичним чињеницама периода окупације, а затим на оцени револуционарног преврата. Ехо ових оцена баштини и део историчара све до данас.

Но шта нам казују извори о стварним плановима врховника сила Осовине? О томе да ли је и под којим условима Југославија могла опстати у будућем „новом поретку”? Да ли су и када врховници Југославије постали свесни или обавештени да је будућност Југославије била запечаћена већ у јулу 1940. године, једва две недеље после слома Француске?

Према италијанским белешкама о разговору с Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој, од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже: „Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у ’новој Европи’ после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер, „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести. Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја и нагласио да ће, када дође време, „југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама”, помињући и остале претензије.

О намерама су обавештавани сателитски, ревизионистички режими, па читамо из извештаја дипломата вишијевске Француске током лета 1940. из Рима, Будимпеште и Софије шта је појединима било обећано у комадању Југославије када дође тренутак: Далмација се предвиђа у италијанској зони, Словенија и већи део Хрватске у немачкој, Мађарској следује добар део од садашње границе до Земуна. У бугарској престоници се чуло да им је у Берлину саопштено да ће се Југославија свести на границе Старе Србије, а Грчка, која је савезник Енглеске, биће подвргнута „третману какав заслужује”.

„Примила Југославија захтеве Фирера или не, њена судбина је запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена. На питање шта је с осталом Југославијом рекао је: Босна иде Хрватској и тако улази у саставни део Италијанског царства са статусом протектората. Словеначка иде Немцима. Остало се дели међу Мађарима, Бугарима и опет Италијанима.” Овако је свог министра обавештавао према својим изворима из сателитских амбасада у Москви посланик Милан Гавриловић 18. фебруара 1941. шифрованим телеграмом пов. бр. 145.

Да постоји ратни план Рајха и Италије за напад на Југославију, њене обавештајне службе су обавестиле највише руководство почетком јануара 1941. План који је завршен у октобру прибављен је шпијунажом 28. децембра 1940. По њему се и поступало у Априлском рату. Руководство је, нажалост, сумњало да је реч о британском подметању.

Остаће питање који је то „прави” тренутак када би наступило комадање Југославије? До тада би сигурно следили све већи притисци, посебно након окупације Грчке. Југославија их је била свесна још од 1940. јер су претње биле бруталне и пре слома Западног фронта. Сигурно би било тражено демобилисање и повлачење војске у касарне. Вишијевска Француска потрајала је само до 1942. и питање је да ли би Балкан морао да подели исту судбину у очекивању савезничких искрцавања и успешног отпора Црвене армије?

Данас савременост као да наликује прошлом. Деценије притисака, уцена и претњи и питање да ли неко ко доноси „добро” треба да убеђује и позива на сарадњу на такав начин. Као савременици, знамо увек недовољно о правим циљевима глобалне политике и интереса. Питамо се да ли је још на снази став најјачих сила изложен на конференцији у Братислави 2000. године, да Србију треба трајно изоловати из европског поретка, како је немачки делегат известио Берлин после њеног одржавања.

Др Миле Бјелајац, Доктор историјских наука

Ауторска права Радио Оаза 2026