Да ли су сви они прекршили нова синодска правила и какве им санкције прете из Патријаршије у Београду? Шта ће тек бити са епископом бихаћко-петровачким Сергијем (Карановићем), шире познатим по ранијим изјавама да је „Вучић Бог“, који је десетак дана после синодске забране јавно критиковао опозиционе лидере у Србији? Одговоре на ова и друга питања наш лист јуче није добио ни од Информативне службе ни од портпарола СПЦ епископа бачког Иринеја (Буловића).

Лист Данас је занимало да ли синодска одлука којом се украћује право архијерејима СПЦ да јавно износе политичке ставове има било какве везе са расписивањем општих избора у Србији, под којим датумом је званично упућена архијерејима и шта ће бити са владикама које је не буду поштовале.

На главну црквену адресу за сарадњу са новинарима Данас је упутио и питање да ли забрана јавног изношења политичког мишљења има везе владиком Григоријем, јер је он један од ретких, чак можда и једини архијереј који се поред патријарха Порфирија и владике бачког Иринеја појављује у медијима, а при томе има критичан однос према актуелној власти у Србији.

Наш лист је занимало и да ли ће се појављивање патријарха, „синодалаца“ и других епископа са државним званичницима Србије у различитим пригодама до одржавања општих избора 3. априла, а и после њих, сматрати мешањем у политику и кршењем одлуке Синода?

У Цркви, која је имала важну улогу у српским бунама и устанцима под турском влашћу, од обнове Српске патријаршије у данашњој јурисдикцији пре 1920. постоје различита искуства кад је реч о политичким иступима епископа. У време конкордатске кризе између два светска рата на удару се нашао тадашњи владика жички Николај (Велимировић), који је због јавних „тврдих“ ставова контра Краљевске владе и црквене политике остао у Сабору само захваљујући тадашњем патријарху Гаврилу (Дожићу). Обојица су заједно током Другог светског рата завршила у немачком концентрационом логору Дахау, а владику Николаја СПЦ је 2003. канонизовала.

Заговорници нове политичке коректности у врху СПЦ превиђају да од повратка у јавни живот у посткомунистичком периоду, пре више од три деценије, Црква није ћутала и да су њени архијереји, додуше на различитим странама, били умешани у многе важне догађаје. Духовни отац садашњег патријарха, владика бачки Иринеј био је близак са свим властима у Србији од деведесетих година 20. века наовамо, укључујући и актуелну напредњачку. Он додуше никада није волео јавно експонирање, углавом делује из сенке.

Многи памте како је у време рата у БиХ владика бачки са седнице Синода одвео патријарха Павла у Добановце да стави потпис на документ којим је тадашњи председник Србије Слободан Милошевић добио овлашћење да преговара у име босанских Срба, а да „синодалци“ нису ни знали где је одвео патријарха. Због ове, али и других његових закулисних радњи сазивани су ванредни Сабори. Без обзира што је сам тврдио да је владика Иринеј „његов главни стуб“ у СПЦ, покојни Милошевић више никада није ушао у Патријаршију после сусрета са тројицом јустиноваца, чија имена почињу са „А“ - митрополитом Амфилохијем, владикама Артемијем и Атанасијем. Они су били главни и најгласнији црквени критичари његовог режима.

Иако је био један од учесника стварања ДОС-а, владика Артемије је исти однос због КиМ задржао и према ДС власти, што га је, уз друге међусобице унутар епископата 2010. коштало епархије, рашчињења и искључења из Цркве. „Егзил“ га није спречио да о напредњачкој власти мисли и говори оно што су до последњег тренутка јавно чинили и покојни митрополит Амфилохије и владика Атанасије.

На почетку вишестраначја у Србији пре готово три деценије епископима, свештенству и монаштву СПЦ забрањено је оснивање и активно чланство у политичким станкама, мада је и ту било изузетака као што је случај Српске светосавске странке, чији преседник је био београдски свештеник Жарко Гавриловић. Критичари Милошевићевог режима трпели су притиске власти.

За владику Атанасија, на ког се СПС жалио директно патријарху Павлу, причало се чак да је на „црној листи“ Милошевићевог режима. Унутар Сабора било је расправа да су јавне критике које владике упућују властима и подршка тадашњој опозицији мешање у политику и разних прозивки, а у црквеној пракси забележен је и случај владике Филарета који је због подршке Милошевићу на председничким изборима 2000. морао јавно да се покаје и извини браћи архијерејима.

Иако нове синодске предизборне мере отварају питање угрожавања елементарних људска права српских владика на мишљење и говор, у СПЦ незванично указују да ова проблематика не може да се посматра само из световног аспекта јер су послушање и послушност заједно са саборношћу основни темељ црквеног устројства.

Оно што забрињава је чињеница да се под новим патријархом већ строго примењује правило да нико од свештенства и монаштва не може да говори за јавност без дозволе надлежног архијереја, а сад се и њима ограничава и одузима то право.

У црквеним круговима спекулише се да је још проблематичнија одлука о ограничавају слободе кретања архијереја, који сада практично не би могли да мрдну без патријајрховог знања и дозволе. У Уставу СПЦ помиње се само да је поглавар задужен за одсуство владика, без залажења у детаље који сада помиње Синод. Све скупа, многе у СПЦ забрињавају овакви покушаји централизације црквене власти, макар то било и пред политичке изборе. Страховања су утолико већа што поједини, на Западу школовани српски теолози, активни на друштвеним мрежама, а блиски владики бачком Иринеју, све отвореније заговарају централизовану црквену управу чврсте руке без толеранције за различита мишљења, која нема утемељења у канонском поретку и саборној природи православне Цркве.

Прва и друга постава

Портпарол СПЦ владика Иринеј је иначе и, како се наводи на сајту СПЦ, потпредседник Синода и члан заменик актуелне „црквене владе“. У њеној првој постави до мајског Сабора су: председник и једини стални члан – патријарх српски Порфирије (Перић), митрполит дабробосански Хризостом (Јевић) и епископи: сремски Василије и крушевачки Давид (Перовић). Други члан заменик је владика шумадијски Јован (Младеновић).

Слобода кретања

Кад је реч о слободи кретања у СПЦ, позивајући се на црквени Устав и синодске одлуке из децембра 2012, донете под покојним патријархом Иринејем, Синод сад прописује да српске владике не могу да напусте своје епархије без патријарховог одобрења, коме треба званично да доставе разлоге и трајање свог одсуства, као и да за тај период именују „замену“. На патријарху је да о томе обавести Синод који од архијереја тражи и „уздржавање од мешања у послове других епархија“, као да у том погледу канонски поредак поштују и свештенство и монаштво.

Данас, Јелена Тасић