Прилози

Перспектива троцифрене цене барела нафте прекраја политичку и економску мапу света, доводећи у питање досадашње појмове моћи, упозорава јучерашњи „Њујорк тајмс”.
Државе богате налазиштима нафте управо су у фази невиђеног економског просперитета, док се велики увозници попут Кине и Индије – домовине трећине човечанства, сукобљавају са растућом економском и друштвеном ценом садашњег развоја. Руковођење новонасталим поретком један је од средишних проблема глобалне политике.
Земље којима је нафта преко потребна почињу попреко да гледају једна на другу. Стрепећи од упорног смањења залиха, оне су све спремније да због набавке нафте склапају савезе са било каквом државом која има црног злата за извоз. Са друге стране, нафта је све више жељени плен спекулативних инвестиционих фондова, који купују црно злато зарад својих интерних планова: многе државе на Западу ове фондове све више доживљавају као својеврсну претњу националним интересима.
Новонастали услови на светском тржишту нафте недре и неке неочекиване добитнике, као на пример Немачку. Иако Немачка увози готово сву нафту која је тој земљи неопходна, немачка привреда баш у овом време скупоцене нафте доживљава несумњиви процват, пре свега због интензивне економске размене са Русијом и нафтом богатим земљама Средњег истока. Немачки извоз у Русију је од 2001. до 2006. године порастао за 128 одсто, док је размена са САД порасла за скромних 15 одсто.

Београдски састав „Ван Гог”, један од најпознатијих српских рок бендова у претходне две деценије, на недавној додели европских Ем-Ти-Ви награда проглашен је за најбољи бенд у региону. Тиме је поновљен прошлогодишњи успех Александре Ковач, чиме је Србија, по други пут заредом, добила признање у овој категорији. На почетку разговора за наш лист фронтмен састава Звонко Ђукић Ђуле сумира утиске са минхенске церемоније:
– Неочекивано, импресивно, нећу да кажем изненађујуће. Имали смо благу дозу сумње да по други пут заредом Србија може да добије Ем-Ти-Ви награду у категорији најбољег регионалног бенда на европском нивоу. Награда је дошла као потврда да „Ван Гог” заиста има озбиљне и верне фанове, као потврда досадашњег рада и као подстрек и тиха обавеза да наставимо још боље. Први пут смо били на оваквој манифестацији која је организована на заиста светском нивоу у озбиљној машинерији. Шта рећи, сем да је све било предивно организовано, комплетна музичка индустрија је била присутна, као и доста признатих личности из света музике и спорта. Једном речју, то је било ново и велико искуство за нас.
Колико Вам значи ова награда?

Да ли је човек настао пре шљиве – не зна се тачно. Ако јесте, није утврђено у длаку (тј. у бобу), поготову што је интересовање за ту дилему било ван Дарвинове радозналости.
Тек, шљива одређује почетак и крај наших живота; рођење и крштење, четрдесетицу. Ко није заиграо колце, испио наискап мученицу, подвриснуо, извукао пиштољ иза паса и опалио увис, или пре испијања просуо неколико капи за душу сагињући главу да скрије своје сузе и муку.
Јагњенка, расуте плаве косе, седи поред мене. Задивљено гледам у њено румено лице. Безбрижно лупамо ногама по бистрој води потока, сигурни да ништа не може стати на пут нашој срећи, јер њен брат, нико други до сам пан Володијовски својим огњеним мачем чува наш завет. Све док ме урлик хорске бриге (баба, стрина, тетка и још понеко) не пробуди и схватих да сам заспао поред казана испод луле са слашћу мљацкајући, опијајући се сладуњавом патоком. „Poison for your health” није писало.
Шта ми све не падне на памет кад помислим на шљиву. Шљива нашег детињства; пуни потоци казана пијаних изгребаних сељана, анегдоте које зачињене, дорађене, домаштане трају читаву зиму, таман колико и ракија.

Од изјаве некадашњег премијера Велике Британије Винстона Черчила: „Привилегија великих је да их обећања не обавезују” водеће западне земље су отишле даље: више их не обавезују ни документи које су не само написали него и потписали. Да није тако, онда би политичка температура у Босни и Херцеговини, а поготово у Републици Српској, и Србији била знатно нижа од садашње проузроковане једностраним мењањем Дејтонског мировног споразума и покушајем дезавуисања Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација о Косову и Метохији.
Да се ови документи спроводе нико не би имао разлога да их брани од њихових твораца нити би амбасаде пет западних земаља у Београду имале разлог да министру спољних послова Србије Вуку Јеремићу упућују демарш.
„Као потписнице и јемци Дејтонског споразума, Хрватска и Србија имају иста права. Али, велике силе од Србије траже потпуну суздржаност, а Хрватској не замерају ниједан потез, ма колико они били антидејтонски”, каже за „Политику” председник Народне скупштине Републике Српске Игор Радојичић.
„Имам осећај да водеће западне земље теже да потпуно раздвоје српски народ, да му ускрате и могућност међусобне политичке комуникације, па чак и да супротставе једне другима Србе у Србији и Србе у БиХ, односно Републици Српској. С друге стране, Хрвати из БиХ учествују на изборима у Хрватској, и то никоме не смета”, каже Радојичић.

Матуранткиња вршачке гимназије Марина Кабић награду од 30 хиљада евра коју је добила на избору за мис Румуније поклонила је деци са Косова и Метохије.
– Да није било Маринине лепоте и племенитости изостао би овај свечани тренутак. Захвални смо свима који су нашу матуранткињу подржали у хуманој идеји. Срца су нам пуна радости.
Овако је Милан Зарић, директор вршачке Гимназије, поздравио педесеторо ђака без родитеља са Косова и Метохије, који су јуче отпутовали у Румунију.
Њима је Марина Кабић, матуранткиња ове школе, уступила своју вредну награду, коју је освојила на летошњем избору најлепше Румунке, одржаном на мегаспектаклу у црноморском летовалишту Мангалија. Мали Косовари, који први пут излазе из Србије, седам дана ће провести у луксузном хотелском комплексу „Парадизо” („Рај”), чији су власници Вирџил и Нели Станку. Овај брачни пар је присуствовао прексиноћном двочасовном музичко-драмском програму, који су Маринини вршњаци припремили и извели у амфитеатру Гимназије.

Министaр рaдa и сoциjaлнe пoлитикe Рaсим Љajић изjaвиo je дa je Србиja рeкoрдeр у Eврoпи пo брojу избeглих oсoбa и нajaвиo измeнe Стрaтeгиje и Зaкoнa o избeглицaмa.
Љajић je oтвaрajући скуп 'Лoкaлнa интeгрaциja избeглицa у Србиjи' рeкao дa oдгoвoрнoст зa тo штo прoблeм избeглицa ниje рeшeн снoси Србиja, зeмљe у рeгиoну и мeђунaрoднa зajeдницa.
'Нaпрaвљeн je пoмaк у oднoсу нa прoшлу гoдину, aли смo сe oд Сaрajeвскe дeклaрaциje o зaтвaрaњу избeгличких дoсиjea, пoтписaнe у jaнуaру 2005. гoдинe, oдмaкли двa милимeтрa', рeкao je oн.
Љajић je нaвeo дa сe 500.000 људи суoчaвa сa прoблeмимa избeгличкe пoпулaциje, a дa сe 30 oдстo избeглих врaтилo у зeмљу пoрeклa.
Истaкaвши дa ћe нajвeћи брoj избeглицa oстaти у Србиjи, oн je кaзao дa je лoкaлнa интeгрaциja битнa и oбaвeзa je свих институциja у Србиjи, aли дa 'тo штo je нeкo држaвљaнин Србиje нe знaчи дa je рeшиo свoje прoблeмe'.
Oн je дoдao дa у рeшaвaњу питaњa избeглих, Србиja oчeкуje кoнструктивниjи приступ зeмaљa у рeгиoну и пoмoћ мeђунaрoднe зajeдницe.

„Музика успоставља хармонију међу звуцима једне земље. Проучавајући музику, човек разуме принцип управљања и тако је у потпуности спреман да буде владар“ (из дела „Трактат о музици“, Конфучије 551–479. пре Христа).
Сведоци смо времена апсолутне власти музике која је, захваљујући огромној снази медија, заогрнула целу планету и која вас, као Орвелов „велики брат“, прати на сваком кораку. Сад је време у којем нам се дешава да у сусрету са ходајућим „мобилнотелефонским говорницама“ чујемо цитате Баха заједно са музичком поруком да се „спреме четници“!
Ја изнад свега верујем у супериорност уметничке функције као највишег и најтрајнијег облика људске активности. Снага уметности може да изражава и лепоту, и бол и тријумф! Музика може да превазиђе језик и националне препреке и да се директно обрати људском духу. Али, морамо бити свесни да медаља коју би исковала власт музике има, неминовно, две стране. Златну, за вечност велике уметности звука, и тамну за музику власти. Питање на коме ћу се задржати гласи: колико злато тоне, а муљ испливава?

Свих седам ученика Математичке гимназије, који су представљали нашу земљу на Међународној олимпијади из астрономије, са овог такмичења вратили су се окићени медаљама и са осмехом на лицу. Када су их испраћали на овај пут сви су знали да ће се наши млади такмичари показати у пуном сјају, али нису се надали да ће се вратити са две златне, две сребрне и три бронзане медаље. Први пут у историји наше земље, национална екипа је освојила оволики број признања. Злато је припало јуниорима Милени Милошевић, ученици осмог разреда, и Филипу Живановићу, ученику првог разреда, док се Стефан Анђелковић окитио бронзом. У конкуренцији сениора, сребрне медаље су освојили Наташа Драговић и Лука Милићевић, док су се за бронзу изборили Александра Димић и Александар Васиљковић.
На такмичењу одржаном у Криму, од 30. септембра до 6. октобра, у екипном пласману наши млади астрономи су заузели треће место, а од њих су за нијансу били бољи само ученици из Јужне Кореје и Ирана. Ипак, успех наших младих такмичара је још сјајнији, јер се у овим земљама астрономија изучава у оквиру редовне наставе, док се код нас учи само у четвртом разреду Математичке гимназије. То није спречило наше ђаке да се, у конкуренцији 140 такмичара из 24 земље, пласирају међу најбоље на свету, а сви похађају ниже разреде средње школе. Овим успехом су омогућили да наша екипа следеће године буде бројнија за три нова члана.

У хрватској јавности појавила се мучна, крвава прича о ратним злочинима и о томе како је правда за неке њихове актере још увек далеко. Реч је о „случају Госпић“ у којем су од првих дана ратних збивања 1991. године убијани српски цивили. Иако су у те злочине многи умешани директно или по командној одговорности, епилог је осуда само тројице са врха те крваве пирамиде - секретара Кризног штаба Тихомира Орешковића, војног команданта Мирка Норца и команданта касарне ХВ у Перушићу Стјепана Грандића. Остали, чак и они за које је утврђено да су директно убијали невине цивиле, нису ни оптужени.
У ратне злочине, према тврђењу сведока, био је умешан и Орешковићев пријатељ лекар у госпићкој болници Дарко Милиновић. Њега је у исказу тадашњем СЗУП-у (хрватској државној безбедности) још 1998. године директно оптужила Орешковићева секретарица Фатима Скула. Испричала је како су многи српски цивили довођени у зграду општине где је столовао Орешковић и где су их његови сарадници дивљачки мучили, најчешће до смрти. После тога би - како је навела - позвали Милиновића да их колима хитне помоћи одвезе на њој непознато место и тако прикрије злочин.

Македонија је већ годинама главна лобистичка база поборницима независног Косова, упориште из којег су македонски Албанци слали поруке и вршили притисак на међународну заједницу да уважи захтеве њихових сународника у јужној српској покрајини. Изграђена је и посебна стратегија деловања, а подржавали су је и многи македонски интелектуалци и политичари.
Користећи деобу власти са Македонцима, па дакле и институције државе Македоније, водећи албански политичари, интелектуалци и бизнисмени подржавали су трибине, семинаре и друге манифестације, на којима се тумачило због чега је независно Косово нужност, а уз логистичку подршку скопског Форум центра за стратешка истраживања.
Ветон Сурои је издвојио позамашну суму долара и уз помоћ својих пријатеља у Скопљу формирао базу за лиферовање „чињеница” о независном Косову. На поменутим трибинама теме су биле: перспективе Косова, Косово и његови суседи, косовско-македонске релације, српски поглед на косовске прилике… да би се стигло до устројства и унутрашње организације независног Косова.
На трибине су позивани водећи косовски политичари и интелектуалци, Али Алију, Бајрам Реџепи, Азем Власи, Хашим Тачи... На овакве скупове долазили су и амбасадори и други дипломатски представници западних земаља.