Свако ко трезвено размишља – јасна му је заблуда да је музика само средство опуштања, игре, весеља и, надасве, духовне надградње. Музика власти, међутим, јасно ставља до знања да је музика изузетно погодно и опојно средство за манипулацију. Као доказ, навешћу неколико примера. У „припремном“ периоду пред Други светски рат у Немачкој су стварани сјајни маршеви. Чему су служили? За покретање милиона људи у сулуди поход. Читаве генерације у титоистичким школама васпитаване су масовним песмама, без шансе да чују макар и један такт генијалне Мокрањчеве литургије! У минулим годинама, цео српски народ присуствовао је демонстрацији музичког бешчашћа музике власти. Наметнут је звук на који ће Србија, уместо да игра коло, вртети рукама и куковима као да је у харему. Заслепљена полумесецом, неће видети сопствени крст над главом. За накарадну власт то је пун погодак и темељ за градњу тамног вилајета музике власти, пропагиране као музике коју народ „воли“! Када дође до споја центра моћи и музике, онда то није музика „која се воли“ већ наметнути поглед на свет. Та форсирана музика власти, без идентитета, тај форсирани фолклорни кич, као празна тиква без корена, није ништа друго до камуфлирани национализам. Нажалост, у давању „интонације“ учествовао је и део српске интелектуалне елите. О том делу српске интелектуалне елите мислим као о најгорем слоју распамећеног и обезглављеног народа. Мислим на део интелектуалне „елите“ која је масе „интонирала“ предрасудама кроз институције којима влада, а по културном моделу и матрици која увек води „њетовштини“ – свему унапред реци НЕ. То је начело рушења, које брутално игнорише све оно што свет прихвата и уграђује у своју културу и културу света.
Зоран Христић