Прилози

Прослављени српски кошаркаш Жељко Ребрача (35) објавио је крај играчке каријере.
Центар "Памесе" и некадашњи репрезентативац Југославије и Србије и Црне Горе, који је у периоду 90-тих година стекао статус једног од најбољих центара Европе, није повезао своју одлуку са здравственим проблемима које је имао претходних недеља.
"Од маја сам се припремао на повратак и долазак у Валенсију. Међутим, почели су проблеми са ситнијим повредама који су ми дозвољавали да учиним само један мали корак напред, али сам се онда враћао два корака уназад… Нисам више видео начин да помогнем екипи. Због тога сам одлучио да завршим каријеру", рекао је Ребрача новинарима у Валенсији.
Шпански медији пренели су крајем новембра информацију да је Ребрача на утакмици АЦБ лиге против "Гранаде" на кратко изгубио свест у првој четвртини, због чега је изнесен са терена и одведен у болницу.
Ребрача је дан касније демантовао писање шпанских новина, наводећи да је почео са тренинзима и припремама за повратак на терен у договору са својим кардиологом.

Патолог и судски вештак др Жељко Каран изјавио је да се због зверстава и мучења још многи злочини у БиХ настоје прикрити, док је међу најгоре навео ритуалне злочине које су починили муџахедини на подручију Озрена, као и злочине почињене на подручју Мркоњић Града и Херцеговине.
"Имали смо доста лешева на којима су били трагови мучења и, наравно, ритуално одсецање глава што је и најчешћи начин убијања у овим случајевима", рекао је Каран у интервјуу за бањалучки "Фокус".
Он је навео да је на локалитету Гостовићи био логор са 64 заробљеника који су погубљени тако што су мучени, измрцварени и свима је глава одсечена, додајући да то све има документовано са фотографијама које то потврђују.
"Доказа би било више да се на озренском подручју не заташкавају злочини и стално измештају гробнице, али уверен сам да ће све жртве муџахедина, како на Озрену, тако и у другим деловима БиХ, бити пронађене", рекао је Каран.

Шеф одељења за Србију и Црну Гору у Генералном директорату за проширење у Европској комисији Тереза Собјески недавно је у Подгорици истакла да је „корупција општепроширена и представља веома озбиљан проблем, а државна управа и даље слаба и неефикасна” и практично прозвала министарства економије и финансија и ресорне министре Бранимира Гвозденовића и Игора Лукшића, Управу за спречавање прања новца, на чијем је челу Предраг Митровић, комисију за хартије од вредности и за јавне набавке, којима руководе Зоран Ђикановић и Марко Лазаревић.
Након тога је врховни државни тужилац Весна Меденица наредила детаљну контролу свих купопродајних уговора који се односе на промет некретнина у Црној Гори.
„Наложила сам преиспитивање рада свих агенција које се баве прометом некретнина, њихових власника, прибављање свих уговора о промету непокретности, идентификовање сачинилаца и проверавање порекла новца који је уложен за куповину некретнина, а тиме и банковне рачуне уговарача, као и да ли су измирене све обавезе према држави“, рекла је Меденица.

Нови власник Југословенског речног бродарства није „последњи Мохиканац” који је одлучио да у називу своје фирме задржи име непостојеће државе. Напротив, успомену на Југославију у имену чува око 300 предузећа у Србији. На интернет-претраживачу Агенције за привредне регистре налази се 289 фирми које у називу имају придев „југословенски” или почињу са „југо”. Обрисе старе домовине још је могуће наћи у готово свим гранама привреде, од саобраћаја, преко хемијске индустрије, до грађевинарства и текстила. Велики број ових предузећа данас је на издисају, нека су у стечајном поступку, док мањи број њих још може успешно да послује под окриљем старе славе.
Подељена су мишљења о томе да ли су овакве компаније на тржишту повлашћеније или им је печат југословенства у називу само непријатан жиг од кога партнери из иностранства зазиру.
Нови власници Југословенског речног бродарства: кипарска „Тамоза трејдинг” и сингапурски „Даксим петролеум” сматрају да је ЈРБ велики бренд на Дунаву и да нема потребе за променом имена. Овом куповином су, кажу, добили и бренд за који сви знају и у Аустрији, Немачкој, Мађарској, а њима, као бизнисменима, не смета назив југословенски. Чак ће, по молби синдиката, задржати и грб.

Кад истроше све мотиве за међуетничко вређање, посланици у македонском парламенту, Македонци и Албанци, у причу уводе Србију и њене политичаре. На последњој скупштинској расправи поводом захтева опозиције за смену заменика министра полиције Рефета Елмазија призивани су војводе и четници, комуњаре, Тадић, Милошевић и Шешељ. У тим прозивкама предњаче посланици албанских партија. На поменутој седници, Абдуљади Вејсели, лидер Партије демократског просперитета, која је члан владине коалиције, опозицију је оптужио за сарадњу са српским државним врхом, тврдећи да „на тај начин желе да дестабилизују Македонију и да индиректно спрече планирану независност Косова”.
Узвративши на овакве инсинуације, лидер опозиционе Либерално-демократске партије Андреј Жерновски је, обраћајући се посланику ВМРО НП Валентини Божиновској, рекао да је, покрај Георгиевског и Груевског, добила и трећег војводу, војводу Мандуха Тачија. То је био повод за жучну расправу и неумерене оптужбе и вређања, због којих је седница у више наврата прекидана.

Перспектива троцифрене цене барела нафте прекраја политичку и економску мапу света, доводећи у питање досадашње појмове моћи, упозорава јучерашњи „Њујорк тајмс”.
Државе богате налазиштима нафте управо су у фази невиђеног економског просперитета, док се велики увозници попут Кине и Индије – домовине трећине човечанства, сукобљавају са растућом економском и друштвеном ценом садашњег развоја. Руковођење новонасталим поретком један је од средишних проблема глобалне политике.
Земље којима је нафта преко потребна почињу попреко да гледају једна на другу. Стрепећи од упорног смањења залиха, оне су све спремније да због набавке нафте склапају савезе са било каквом државом која има црног злата за извоз. Са друге стране, нафта је све више жељени плен спекулативних инвестиционих фондова, који купују црно злато зарад својих интерних планова: многе државе на Западу ове фондове све више доживљавају као својеврсну претњу националним интересима.
Новонастали услови на светском тржишту нафте недре и неке неочекиване добитнике, као на пример Немачку. Иако Немачка увози готово сву нафту која је тој земљи неопходна, немачка привреда баш у овом време скупоцене нафте доживљава несумњиви процват, пре свега због интензивне економске размене са Русијом и нафтом богатим земљама Средњег истока. Немачки извоз у Русију је од 2001. до 2006. године порастао за 128 одсто, док је размена са САД порасла за скромних 15 одсто.

Београдски састав „Ван Гог”, један од најпознатијих српских рок бендова у претходне две деценије, на недавној додели европских Ем-Ти-Ви награда проглашен је за најбољи бенд у региону. Тиме је поновљен прошлогодишњи успех Александре Ковач, чиме је Србија, по други пут заредом, добила признање у овој категорији. На почетку разговора за наш лист фронтмен састава Звонко Ђукић Ђуле сумира утиске са минхенске церемоније:
– Неочекивано, импресивно, нећу да кажем изненађујуће. Имали смо благу дозу сумње да по други пут заредом Србија може да добије Ем-Ти-Ви награду у категорији најбољег регионалног бенда на европском нивоу. Награда је дошла као потврда да „Ван Гог” заиста има озбиљне и верне фанове, као потврда досадашњег рада и као подстрек и тиха обавеза да наставимо још боље. Први пут смо били на оваквој манифестацији која је организована на заиста светском нивоу у озбиљној машинерији. Шта рећи, сем да је све било предивно организовано, комплетна музичка индустрија је била присутна, као и доста признатих личности из света музике и спорта. Једном речју, то је било ново и велико искуство за нас.
Колико Вам значи ова награда?

Да ли је човек настао пре шљиве – не зна се тачно. Ако јесте, није утврђено у длаку (тј. у бобу), поготову што је интересовање за ту дилему било ван Дарвинове радозналости.
Тек, шљива одређује почетак и крај наших живота; рођење и крштење, четрдесетицу. Ко није заиграо колце, испио наискап мученицу, подвриснуо, извукао пиштољ иза паса и опалио увис, или пре испијања просуо неколико капи за душу сагињући главу да скрије своје сузе и муку.
Јагњенка, расуте плаве косе, седи поред мене. Задивљено гледам у њено румено лице. Безбрижно лупамо ногама по бистрој води потока, сигурни да ништа не може стати на пут нашој срећи, јер њен брат, нико други до сам пан Володијовски својим огњеним мачем чува наш завет. Све док ме урлик хорске бриге (баба, стрина, тетка и још понеко) не пробуди и схватих да сам заспао поред казана испод луле са слашћу мљацкајући, опијајући се сладуњавом патоком. „Poison for your health” није писало.
Шта ми све не падне на памет кад помислим на шљиву. Шљива нашег детињства; пуни потоци казана пијаних изгребаних сељана, анегдоте које зачињене, дорађене, домаштане трају читаву зиму, таман колико и ракија.

Од изјаве некадашњег премијера Велике Британије Винстона Черчила: „Привилегија великих је да их обећања не обавезују” водеће западне земље су отишле даље: више их не обавезују ни документи које су не само написали него и потписали. Да није тако, онда би политичка температура у Босни и Херцеговини, а поготово у Републици Српској, и Србији била знатно нижа од садашње проузроковане једностраним мењањем Дејтонског мировног споразума и покушајем дезавуисања Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација о Косову и Метохији.
Да се ови документи спроводе нико не би имао разлога да их брани од њихових твораца нити би амбасаде пет западних земаља у Београду имале разлог да министру спољних послова Србије Вуку Јеремићу упућују демарш.
„Као потписнице и јемци Дејтонског споразума, Хрватска и Србија имају иста права. Али, велике силе од Србије траже потпуну суздржаност, а Хрватској не замерају ниједан потез, ма колико они били антидејтонски”, каже за „Политику” председник Народне скупштине Републике Српске Игор Радојичић.
„Имам осећај да водеће западне земље теже да потпуно раздвоје српски народ, да му ускрате и могућност међусобне политичке комуникације, па чак и да супротставе једне другима Србе у Србији и Србе у БиХ, односно Републици Српској. С друге стране, Хрвати из БиХ учествују на изборима у Хрватској, и то никоме не смета”, каже Радојичић.

Матуранткиња вршачке гимназије Марина Кабић награду од 30 хиљада евра коју је добила на избору за мис Румуније поклонила је деци са Косова и Метохије.
– Да није било Маринине лепоте и племенитости изостао би овај свечани тренутак. Захвални смо свима који су нашу матуранткињу подржали у хуманој идеји. Срца су нам пуна радости.
Овако је Милан Зарић, директор вршачке Гимназије, поздравио педесеторо ђака без родитеља са Косова и Метохије, који су јуче отпутовали у Румунију.
Њима је Марина Кабић, матуранткиња ове школе, уступила своју вредну награду, коју је освојила на летошњем избору најлепше Румунке, одржаном на мегаспектаклу у црноморском летовалишту Мангалија. Мали Косовари, који први пут излазе из Србије, седам дана ће провести у луксузном хотелском комплексу „Парадизо” („Рај”), чији су власници Вирџил и Нели Станку. Овај брачни пар је присуствовао прексиноћном двочасовном музичко-драмском програму, који су Маринини вршњаци припремили и извели у амфитеатру Гимназије.