Прилози

James Bissett, The Ottawa Citizen
Published: Tuesday, February 19, 2008
Kosovo's unilateral declaration of independence should not be recognized by Canada. It has not been authorized by the United Nations and is therefore in violation of international law, the United Nations Charter and the Helsinki Final Accords. In addition, UN resolution 1244, which ended the bombing of Serbia, reaffirms Serbia's sovereignty over Kosovo.
The basic principles of territorial integrity and state sovereignty have governed the relations between states since the treaty of Westphalia in 1648. While they have been violated many times in the intervening years, usually by acts of aggression by dictators, they remain the essential components of international law.
After the cataclysmic events of two world wars and the dropping of the atomic bombs on Hiroshima and Nagasaki the framers of the United Nations incorporated the principles of territorial integrity and state sovereignty into the United Nations Charter. The Charter was seen as the primary safeguard of peace and security in a nuclear age. The Helsinki Final Act of 1975 reinforced these principles by adding to them the principle of the inviolability of borders.

Пролеће је. Стојим на улици; читај шири сеоски пут што низ село води до џаде, макадамске магистрале којом у варош иде ,,пошта”, сивозелени аутобус са степеницама до крова. По његовом прашњавом облаку, који је остављао иза себе, увек смо знали колико је сати и да је дошла ,,Политика”. Звали су ту ,,улицу” некад и београдска, јер је пре ,,оног” рата из села на Београдском универзитету било четрнаест студената...
Из куће се повремено чује глас моје тетке и провера да ли сам ту... Ја сам увек ту... Стиже и потпитање шта радим? Ту сам и, поносно додајем, гађам тицу, тетка.
Пре трена једна тамна сенка скиде пролећно сунце са мога лица и громовничка осуда ћерке Бећа Зулетина Влаховића, командира ровачко-морачког батаљона црногорске војске са Скадра 1912, моје најдраже тетке Виде, просу се по мени. ,,Стрелица ти модра срце промодрела, па те на носила носили. А знаш ли, чудо те не знало, да је то сестра Лазарева!!!
Шта је она Лазару или Лазар њој да јој је дражи од детета драге сестричине које је узела из једног од тада многих београдских домова за ратну сирочад??? Код Шекспира је лако наћи одговор. ,,Шта је он Хекуби или Хекуба њему...”, јер се ради о изванредном доживљају глумца, али овде се не ради о позоришту или народној песми... Ово је више од игре.

Редакција сплитског „Ферала” јуче је најавила да ће се обратити Европској комисији и осталим међународним институцијама које прате преговоре с Хрватском о прикључењу ЕУ због – како наводе – „срамотних догађаја који прате суђење Бранимиру Главашу, за шта је одговорна службена хрватска политика”.
Како се наводи у његовом саопштењу, све те међународне институције „Ферал” ће обавестити о притисцима које Главашев штаб врши према сведоцима и новинарима, а због тих застрашивања и притисака на независне медије затражиће и подршку свих струковних организација и Светске федерације новинара.
На овакав корак редакција „Ферала” се одлучила после најновије одлуке Главашеве екипе да тужи овај недељник и затражи милион куна (близу 140.000 евра) одштете због насловне странице у најновијем броју на којој је приказана копија претећег писма упућеног ових дана њиховом новинару Драги Хедлу, а све то под насловом „Главашеве претње”.
О тој тужби у „Фералу” кажу да представља „дрско застрашивање и поруку хрватским медијима да пазе како пишу о случају Главаш”, јер им се у супротном „спрема финансијско уништење”. У редакцији страхују да ће због „кардиналног утицаја политике на судове” изгубити овај спор и „платити драконску казну због писања о злочинима над српским цивилима 1991. године”.

Зашто има већу цену када премијер каже да Косово нема цену него када председник каже да Косово нема цену”? Ово изврсно питање поставила је Оља Бећковић у прошлонедељној емисији – „Утисак недеље” – вероватно не слутећи колико одговор може разјаснити иначе конфузну политичку ситуацију. Одговор је и разјашњење зашто је у влади дошло до толиких потреса последњих дана. И што је још битније, одговор носи суочавање са круцијалном чињеницом: како и зашто је Србија изгубила важну битку која ће се, по свој прилици, окончати у недељу 17. фебруара проглашењем независности Косова и Метохије.
Пођимо од овог другог. Најављено проглашење независности јужне српске покрајине окрутно илуструје чињеницу да српска дипломатија није успела да одврати САД и највећи број земаља ЕУ од давања подршке косметским Албанцима за стицање независности. Занимљиво би било присетити се свих лепих речи које су најчешће стизале из редова Демократске странке, а које су се тицале наших „пријатеља” са Запада, о одличној сарадњи са њима у разним доменима, наводног слуха који су многи „партнери” имали за српски став када је у питању КиМ, разумевања које је по речима српског председника показивао Романо Проди у њиховим међусобним разговорима, итд.

Добрица Ерић (1936), наш познати песник, писац више десетина књига поезије и прозе за одрасле и децу, добитник је награде Задужбинарског друштва„Први српски устанак” – „Одзиви Филипу Вишњићу” за родољубиво песништво. Реч је о песнику за кога је Душан Радовић рекао: „Гружа је била невелика док није родила песника Добрицу Ерића. Он је од ње створио континент, можда највећи у српској поезији”.Занимљиво је и запажање Николе Кољевића: „Добрица Ерић је први распевани песник Србије на Истоку који је опевао прекодринску Србију на Западу”.
Задужбинарско друштво „Први српски устанак” објавило је књигу изабраних родољубивих песама Добрице Ерића „Преступне године”.
Награда ће песнику биту уручена данас у Орашцу.
Поднаслов књиге ,,Разапета земља” која је доживела десет издања и добила петнаест награда гласи: „Сузе За Будуће Песме”, а мото: „Моја земља је разапета – на крсту од четири стране света”...
Нисам тражио помоћ од суза. Они због којих плачемо радују се нашим сузама и труде се да плачемо још више. Хтео сам да кажем да су то „исплакане” а не „испеване” песме, „сузе-песме”, али и да истакнем своју људску и песничку наду да ће се те сузе једнога дана позлатити и претворити у праве песме. Ја сам прво себе убедио да ће тај дан доћи, па песмом покушавам да убедим и друге.
Утешно делују стихови: „Моја Земља Србија је сад Исус Христос, Исус Христос је сад моја Земља Србија”... ДАЉЕ 

Посматрајући догађаје на Косову из Сједињених Држава, сетио сам се Америчког грађанског рата, када су јужне државе прогласиле независност од Уније изненадним војним нападом на Форт Самтер у Јужној Каролини. Биле су потребне четири године најкрвавијег рата у америчкој историји да се сачува територијални интегритет Уније.
Ако Косово буде покушало да се отцепи од Србије, рат ће се водити правним средствима уместо оружјем. По мом мишљењу, међународно право је сто одсто на страни Србије. Али то не значи да ће Србија победити. Све зависи од тога колико ће се стратешки водити правна борба.
Мој професор Луис Зон је имао обичај да каже својим студентима да, ако је међународно право на вашој страни, треба да пронађете начин да кроз Повељу УН одбраните свој став. Професор Зон је био главни правни заступник у америчкој делегацији када је на крају Другог светског рата у Сан Франциску састављена Повеља УН.

У Повељи УН постоји један мало познат поступак помоћу којег једна држава може да изнесе пред Савет безбедности било који спор са другим државама. Савет онда може да препоручи начин решавања. Ако ту постоје и правна питања (којих ће у случају Косова свакако бити), Савет може да упути предмет Међународном суду правде. То би био сигуран начин да се дође до овог суда, јер случајеви које упути Савет безбедности не могу да се одбаце.

„За мене је данас Свети Трифун, заштитник виноградара. Уз све поштовање верника католичке вере, али Свети Валентин није православни празник.”
„Ма дајте, шта вам је, што да не славимо Дан заљубљених, то је баш ’ин’..”
Овако започиње расправа на једном интернет форуму да ли треба славити Дан заљубљених. И тако сваког 14. фебруара, док умешни трговци трљају руке, једни не дају Светог Трифуна, другима не смета Свети Валентин, иако често врло готово ништа не знају о животу ових хришћанских светитеља.
Такозвано Валентиново, као хришћански празник који глорификује романтичну љубав већ се шири и на исламске земље. У покушају да се супротставе празнику који је претња браку, верска полиција Саудијске Арабије забранила је продају црвених ружа, јер подстиче мушкарце и жене на ванбрачне односе, што је у овој земљи строго забрањено. Комисија за промовисање чедности и превенцију порока наложила је власницима цвећара и продавница поклона у Ријаду да уклоне све предмете црвене боје који се могу сматрати симболом љубави, јер се овај празник прилично одомаћио у овој земљи сунитског ислама вехабијског типа.
И у Русији, највећој православној земљи, „Валентајн деј” је пустио корене. Митрополит калушко-боровски Климент је зато предложио да се 14. фебруар прогласи за дан православне породице. Овај владика је позвао Русе да више поштују своју традицију, јер је празновање Светог Валентина страно руској културној традицији.

Американци албанског порекла прикупили су за једно вече милион долара за председничку кампању републиканског сенатора Џона Мекејна, саопштила је јуче Албанско-америчка грађанска лига, лобистичка група коју води некадашњи конгресмен Џозеф Диогварди. Пријем за Мекејна одржан је 22. јануара у хотелу Сент Риџис на Менхетну, а сенатор који тренутно води у трци за кандидата Републиканске странке на новембарским изборима прекинуо је на један дан своју кампању на Флориди како би дошао на овај скуп.
„Још од 1998. кад смо имали проблеме са Милошевићем, Мекејн је радио све што смо од њега тражили у корист албанског народа, укључујући и наоружавање ОВК”, изјавио је тим поводом Диогварди. „Ми смо амерички Албанци и треба нам вођа који ће ојачати ову земљу... Ми морамо да подржимо Џона Мекејна, јер је он урадио све што смо тражили за Косово, од подршке Ослободилачкој војсци Косова до подршке независности Косова. Он је пре две године у говору у Бриселу рекао да је независност једино решење”, закључио је овај бивши члан Конгреса, који се више од двадесет година бори за независност Косова и Метохије.
Он је објаснио и да је прво што му је Мекејн рекао кад је 22. јануара ушао у хотел на Менхетну било: „Џо, видео сам твоје људе (Албанце) у Мичигену, и у Јужној Каролини и у Њу Хемпширу”, из чега овај лобиста извлачи закључак да ће сви Американци албанског порекла гласати за сенатора из Аризоне.

Косово: место злата – главни је наслов вестиширене преко низа интернет-сајтова специјализованих за злато и геологију од средине децембра прошле године. Сајбер-простором је, у ствари, емитован назив документа који је у Приштини зготовила тамошња Независна комисија за руде и минерале (ICMM).
Комисија је, макар и штуро, обавестила јавност да су на Косову и Метохији откривена богата налазишта злата, никла и хрома, али и да ресурси алуминијума, бакра, гвожђа и оловно-цинкане руде „представљају огроман потенцијал за инвестиције”.
„Истраживање је показало где се резерве метала и минерала налазе, али још нису установљене и размере налазишта”, рекао је др Насер Пеци, један од руководилаца ICMM-а.
Ник Бурхам, саветник у ICMM-у, изјавио је да су многе иностране компаније спремне да почну са експлоатацијом овог богатства.
Истраживање косовскометохијских резерви започела је у септембру 2006. године џоинт венчер фирма коју су основали центри за геолошка истраживања Финске и Велике Британије

Јасно се сећам, као да је јуче било. Година 1988, последњи дан основне школе. Славље, празник за нас, цепају се књиге, пишу се графити. Један важан период остаје за нама. Постајемо одрасли. Петаци нас гледају и завиде нам. А ми - у небесима. Мислили смо да смо најпаметнији, да ћемо свет променити. Доста нас се окупило у дворишту школе. Седимо поређани у круг. Погледи, симпатије, глава на рамену и у нечијем крилу, осмеси и понека суза. И, наравно, гитара. Мој друг Шаца је донео. И цео свет је наш. Он свира а ми певамо. Редом: "Остани ђубре до краја", "Остаћу слободан", "Немој, срећо, немој данас", "Два динара, друже", "Нећу да испаднем животиња", "Погледај дом свој, анђеле", "Лутка са насловне стране"... Остасмо ми до касно у ноћ. Боже, колико смо тад били срећни!
Непуних 20 година касније, летос на мору, лагано шетам поред плаже и уживам. Наилазим на групицу младих људи како седе тик уз обалу. Мрак је, не видим јасно колико их је, али чујем да имају гитару. Смеју се, веселе, певају. Зауставим се на тренутак. Имам шта и да чујем.