Прилози

Употреба нових технологија у филму треба да буде у служби буђења осећања и појачавања емоција, истакао је редитељ Емир Кустурица у разговору са младим ауторима који учествују у такмичарском програму Кустендорф фестивала на Мокрој гори.
„То је у данашње време изгледа тешко постићи, јер уз сву силу модерне технике, сведоци смо да гомила филмова не приказује заправо ништа”, указао је Кустурица.
Он је подсетио на почетак фестивала, чији је оснивач, са симболичном сахраном комерцијалног хита „Умри мушки”.
„То је била концептуална идеја, са циљем да покаже профил овог фестивала. Има начина да се одбранимо од холивудске доминације, а један од главних је традиција”, рекао је он.
Кустурица је истакао да је Србија земља у којој су снимали Живојин Павловић, Саша Петровић, Пуриша Ђорђевић, Душан Макавејев.

Сви су јуче хтели да разговарају са Слободанком Тасић, девојчицом која је написала писмо председнику Србије о животу на Косову, а он га прочитао у свом обраћању члановима Савета безбедности. Док је прексиноћ слушала на телевизији оно што је срочила пре неколико дана, каже, осетила је велику трему, али је била пресрећна што су у далеком Њујорку, посредством камера и широм планете, милиони људи могли да чују о чему размишља.
Слободанка има 15 година, иде у први разред Економске школе у Коретишту, иначе живи у селу Бостане (напомиње и заселак Чуљковци, па да не изоставимо) у општини Ново Брдо. У кући су и њен деда, брат Слободан, тетка и мама. Мама Убавка је учитељица па јој је Слободанка показала писмо чим га је написала, да јој можда предложи да напише још нешто, али примедби није било. Очигледно се и председнику допало када га је дописао у свој говор, али, како се сетила да писмо пошаље у Председништво, чак у Београд

Жива легенда српске књижевности за децу Љубивоје Ршумовић, који је у једном дану овенчан наградом „Политикиног забавника” и „Националне канцеларије за дечију књижевност”, изјавио је Танјугу да је књига „Три чвора на трепавици”, која му је донела оба признања, „морала да буде написана да се одужим мајци, њој је посвећена и крилатом детињству”.
Ршумовић је казао да је ова књига намењена свим узрастима иако је овенчана наградама за најбољу дечију књигу написану у 2007. години и да се она по свом концепту може упоредити са филмовима Емира Кустурице „Шећаш ли се Доли Бел” или „Отац на службеном путу” који су такође аутобиографска дела о одрастању.
„Сваки уметник, без обзира у коме медијуму ствара, дужан је за живота да остави траг од свом детињству јер Фројд је записао да је ' детињство отац човекове личности'“, казао је Ршумовић, који је ове године прославио пола века књижевног стварања и тим поводом је објавио награђено дело као ауторско издање.
Писац коме је у част јубилеја Удружење књижевика Србије дало награду за животно дело, веома се обрадовао награди „Политикиног забавника” јер је до сада никада није добио иако она постоји 29 година.

Неспоразуми око имовине Митрополије црногорско-приморске, за коју такозвана црногорска црква верује да је отета Црној Гори и укњижена као имовина Српске православне цркве, прераста у озбиљан политички спор, па ће то бити „велики испит за домаће правосуђе“, изјавио је посланик Демократске партије социјалиста и председник Одбора за безбедност Скупштине Црне Горе Драган Кујовић.
Ова изјава, као и лавина реаговања заговорника цркве Мираша Дедеића, уследила је након што је патријарх московски и целе Русије Алексије Други позвао државне власти Црне Горе да обезбеде заштиту верника Српске православне цркве од противправног деловања расколничких снага.
„За ефикасно супротстављање расколима важан је пре свега солидаран став помесних православних цркава према том злу. Зато Руска православна црква безусловно осуђује деловање расколника у Црној Гори и подржава митрополита црногорско-приморског Амфилохија, свештенство, монаштво и паству поверене му епархије, који бране јединство и канонске темеље Цркве”, казао је он.

У Америци смо око десет година, деца су нам се родила и кренула у америчке школе. Свих ових година у свим велеградима и варошицама, где год да смо били, на сваком кораку, видели смо: вијоре се заставе Сједињених Америчких Држава. Са великим поносом Американци окаче заставу испред своје куће за све велике празнике. За новогодишње празнике били смо овде на планини, где се застава вијори чак и на падини за санкање. Деца у многим америчким школама сваки школски дан започињу рецитовањем завета на верност својој земљи и застави. Врло чувају своју земљу, практично им је усађен  изузетан патриотизам и поштовање државе, државних обележја, председника (без обзира да ли га воле или не).  Помажу једни другима путем многих добротворних акција. Битно је дати сиромашнима и необразованима.
Ми, Срби, и даље смо стидљиви поводом питања заставе и химне. Сваког лета кад долазимо у Србију, нигде да видим српску заставу у граду Београду осим испред Скупштине. Било би лепо да се српска застава вијори на аеродрому Никола Тесла, на Београђанки, згради Албаније, испред великих новоизграђених тржних центара, испред приватних кућа. Идеја је много. Треба да будемо поносни на своју заставу као што су многи други народи поносни на своје. Било је пуно ратова и промена, али сада је некако време да нове генерације знају обележја своје земље Србије.

Музеј Срема у Сремској Митровици и формално је затражио од Метрополитен музеја у Њујорку да му врати експонат који је тамо већ изложен иако у Митровици још није ни научно обрађен, ни ваљано инвентарисан. Реч је о сребрној копчи, пронађеној седамдесетих година током истраживања античког Сирмијума, тј. његовог дела на мачванској обали Саве. Копча је затечена у једном гробу из времена сеобе народа. Данашњи директор Музеја Срема Никола Стокановић истиче да се сребрној копчи тек лане ушло у траг.
Сребрна копча украдена је раних осамдесетих година из Археолошког института у Београду, а истрага која је кратко вођена није дала резултате. Три и по деценије касније, када је овај случај готово заборављен, археолог светског гласа, сада покојни, Атила Киш јавио је Археолошком институту у Београду да је сребрна копча из Мачванске Митровице уврштена у репрезентативни каталог њујоршког Метрополитен музеја.
Народни музеј у Београду одмах је упутио њујоршком музеју примедбу у вези са копчом, али му није стигао никакав одговор. Пошто Музеј Срема, како за „Политику“ каже Никола Стокановић, полаже право на поседовање овог изузетног експоната, предузео је кораке за враћање копче у Сремску Митровицу.

Иако ће разговори о промени Устава Босне и Херцеговине почети крајем јануара идуће године, већ сада је јасно да ће лидери шест водећих странка за преговарачки сто сести с прилично различитим ставовима. Наиме, најутицајније српске и хрватске партије начелно су сагласне да БиХ треба уредити као заједницу три федералне јединице, док шефови водећих бошњачких странка инсистирају да се она регионализује.
Председници Странке демократске акције и Странке за БиХ, Сулејман Тихић и Харис Силајџић, желе да БиХ буде подељена на најмање пет региона, који би се заснивали на економским, географским, саобраћајним, историјским, културним и другим критеријумима. Иако ове партије одбацују етнички критеријум, према њиховом предлогу регионализације Бошњаци би били већина у три (сарајевској – која би обухватала романијски плато и половину Подриња, средњобосанској и североисточној), Срби би доминирали у северозападном, а Хрвати у херцеговачком региону. Које би били надлежности региона, СДА и Странка за БиХ нису обелоданиле, али су се изјасниле за „јачање државних органа власти”.

Прође и фамозни 10. децембар, Косово није једнострано прогласило независност, а када ће, не знамо. А који мој и да проглашавају када су већ толико независни да независнији не могу бити. Ни Тајван није званично признат (ко га призна, Кина му одмах ј... матер, знају Македонци, они се зезнули), па постоји као независна држава и те како. Шта би са турским делом Кипра? Званично није држава, али ако се неки необавештени туриста зај... и пређе из грчког дела острва у турски, мале су му шансе да се врати у Лимасол или Никозију. Био сам у Палестини, земљи која не постоји. Тамо је Витлејем, црква Христовог рођења. И гле чуда! Чувају је палестински војници. Непостојећа држава има своју војску?!
Кад улазите у Шпанију а идете у Барселону, на улазној табли не пише: Добро дошли у Шпанију, већ: Добро дошли у Каталонију! Каталонија има независност до отцепљења, и ако на летовању или у Барселони носите Реалов дрес, имате све шансе да добијете батине.
Какву то независност тражи Косово (Метохију – српску реч, више нико и не помиње)?
Негде 2001. путовао сам кући из Цириха. И на аеродрому, нормално, штанд ЈАТ-а. Близу њега, слични по величини, штандови Ерприштине и Косовоерлајнса. Ја фотографисао да људи не мисле да сам лажов и објавио у франкфуртским „Вестима“, јер домаћи медији не би о томе зуцнули по цену живота и смрти

Влатко Војновић, из Аризоне, један од учесника недавно одржаног семинара о медијима у дијаспори, прешао је дуг пут од заробљеника у Горажду током босанског рата, преко исељења са породицом у Феникс, до оснивача и власника новина „Тhе Serbian Тimes”. Пошто се Војновић бави сликарством и ради као ветеринарски инспектор у једној компанији, послове издавања новина препустио је сину Виктору.
„The Serbian Times” су народне новине за све узрасте и извештавају о дешавањима у Србији, Републици Српској, али и о Србима у свету. Има дописнике са свих континената, професионалце, али и оне који пишу из љубави.
– Највећи терет подноси мој син који завршава комплетне новине, лист се штампа на ћирилици, јер ми желимо да будемо присутни за генерацију која расте у Америци, да не заборави српски језик, али и на латиници и на енглеском језику како бисмо помогли да српски емигранти лакше науче језик – прича Влатко.
Војновић каже да се лист финансира од реклама, али да је почетак био знатно тежи, првих осам месеци излазио је о трошку породице. Тираж је око пет хиљада примерака и дели се бесплатно по Фениксу где живи колонија од око 15.000 Срба, али и у још неким градовима Америке.

Карцином плућа је најчешћи малигни тумор, јер се годишње у свету открије код око 1,5 милиона људи, а статистика говори да од ове болести умре више особа него од три следећа најчешћа карцинома заједно: дебелог црева, дојке и простате. Међутим, доцент др Драган Суботић, грудни хирург и начелник Првог хируршког одељења Института за плућне болести Клиничког центра Србије, каже да ови подаци не би требало да наведу на погрешан закључак да за оболеле од карцинома плућа нема лека, нарочито ако је могуће урадити операцију. – Лечење овог обољења је мултидисциплинарно, а успех лечења зависи од тога колико је болест узнапредовала у моменту откривања. Утврђено је, према светским статистикама, да и до 40 одсто оперисаних болесника, рачунајући све стадијуме заједно, живи пет година дуже после операције – истакао је др Суботић.
Када је реч о узрасту оболелих, основна разлика у односу на стање од пре 20 година јесте повећање броја пацијената млађег узраста, између 40. и 50. године живота. Највећа новина на епидемиолошком плану је изненађујући пораст учесталости карцинома плућа код жена, а овај тренд је највише изражен у најразвијенијим земљама.