На крају је остао само резултат. А он показује да смо ми ову изузетно важну битку у дуготрајној борби за очување Косова и Метохије изгубили. Неспорно је да ће проглашење и признање независности КиМ створити квалитативно нов контекст, нову реалност која ће осетно погоршати српску позицију, смањити маневарски простор и учинити наш циљ вишеструко удаљенијим. Нема много примера у историји у којима одређен ентитет није успео да се конституише као независна држава уживајући истовремено за испуњење свог циља значајну политичку подршку великих сила.
Да ли се такав сплет догађаја могао избећи? Занимљиво је да се то питање скоро и не поставља у нашој јавности, очигледно уморној, навикнутој на поразе и која сопствени недостатак воље и храбрости оправдава туђим грешкама и неминовношћу. Хајде, ипак, да покушамо да одгонетнемо овај проблем следећом формулацијом: да ли је Србија учинила све како би спречила такав расплет? Или прецизније: да ли је Србија икада дала повода Сједињеним Америчким Државама и земљама Европске уније да преиспитају став о независности јужне српске покрајине као једином могућем и најбољем решењу? Сва је прилика да је одговор на ово питање негативан. Не, Србија никада није дала повода великим силама да преиспитају свој став. Србија никада није покушала да подигне улог у овој дипломатској борби и цена подршке косметским Албанцима остала је за западне силе ниска.
Већ је након представљања плана Мартија Ахтисарија било јасно у ком се правцу ствари одвијају. Након неуспелих “преговора” под окриљем тројке, више није било (барем није смело бити) илузија да се став САД, или најважнијих европских земаља, може променити понављањем српских, иначе истински снажних, аргумената. Било је јасно да те аргументе, као ни постојеће међународноправне гаранције, нико не жели да узме у обзир. Воз међународне дипломатије неумитно је ишао ка свом одредишту – независности јужне српске покрајине.
У том је тренутку било неопходно и логично покушати тај воз изместити из шина. А то се могло учинити само отклоном, односно променом до тада примењиваних метода и реторике. Морала се изазвати нека врста електрошока која би евентуално натерала земље наклоњене независности Космета, у првом реду земље ЕУ као одлучујућег вагона у композицији, да преиспитају став. Тај отклон је могао попримити разне, кумулативне или не, облике.
Једна од могућности је свакако да се на став Европске уније “да Србија мора да бира између Европе и Косова”, одговори ставом да није Србија та која може да бира између Европе и Косова већ да је на ЕУ да бира између Србије и Косова. Другим речима, ЕУ се морала јасно и одлучно ставити пред избор: Србија или Косово. Отклон од дотадашњих метода се могао огледати и у ставу (макар само и реторичком) – да ће Србија употребити сва расположива средства у заштити свог интегритета, не искључујући ни употребу силе. Да будемо сасвим поштени: тај електрошок су вероватно могли да проузрокују и грађани Србије, масовним, креативним и трајним демонстрацијама на улицама српских градова. Нажалост, ништа од овога се није догодило. Зашто? Зато што међу политичком елитом није постојала политичка воља за променом курса, иако је то политичка ситуација налагала – и још увек налаже.
Ова констатација нас враћа на питање с почетка: „Зашто има већу цену када премијер каже да Косово нема цену него када председник каже да Косово нема цену?” Одговор је, заправо, врло једноставан: зато што се код првопоменутог све завршавало само на речима – и то најчешће погрешно одабраним. Добар пример погрешног приступа представља бесомучно понављање челника највеће странке у владајућој коалицији да Србија неће употребљавати војну силу шта год се десило, односно да Србија за Косово неће ратовати. Све и да се за тако цивилизован и мирољубив став очекивала награда од међународне заједнице, макар у виду озбиљног разматрања српске позиције, након последње рунде преговора тај став се, у најмању руку, морао темељно промислити.
Да не постоји спремност да се политички курс промени, и односи са земљама које се залажу за отцепљење Косова и Метохије заоштре, можда најбоље илуструје став да европска будућност Србије нема алтернативу – и да се морамо борити и за Европу и за Косово. Једини је проблем што је такву могућност сама ЕУ искључила! Другим речима, председник републике и даље инсистира на методологији и реторици која није дала, нити може дати, резултате. Одбрана целовитости државе самим тим делује неубедљиво и неодлучно. Тај погубни недостатак одлучности (ако се о томе ради, а не рецимо о веровању да је Косово и овако већ одавно изгубљено и да је узвишени задатак ове генерације да земљу што пре прикључи постмодернистичком рају Европске уније) подједнако даје одговор на питање с почетка: „Зашто има већу цену када премијер каже да Косово нема цену него када председник каже да Косово нема цену?”
Чињеница је, с друге стране, да је премијер Србије покушао у више наврата да постави ствари на једини исправан начин у односу на дати политички контекст, између осталог недвосмисленим позивом да је Европа та која бира између Косова и Србије, односно између противправног слања европске мисије на КиМ и потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом. Такав став јесте представљао меру одвраћања и преко потребни отклон од константно неуспешне политике, али је оштрина тих изјава била отупљена чињеницом да није представљала јединствени став владе Србије. Оваква влада о овом питању по дефиницији не може ни имати јединствен став. Зато се поставља питање њене сврсисходности у овом критичном историјском тренутку као и одговорности свих оних који такву Владу одржавају и у њој учествују.
Остаје питање да ли би промена курса дала резултате. На то никада нећемо добити одговор. Али се зато са сигурношћу може рећи да је Србија била дужна да нешто предузме јер, просто речено, није могла да спречи проглашење независности своје покрајине не радећи ништа, односно држећи се очигледно неефикасне политике. Битка која се не води не може се ни добити. Седамнаести фебруар (или пак неки други близак датум) ће показати да је политика која је вођена била неадекватна.
Проблем који се сада јавља јесте како даље у суженом маневарском простору. Јер, иако изгледа да је изгубила важну битку, Србија нити сме, нити може изгубити борбу за Косово и Метохију. Она се, нажалост, наставља у тешким условима и тим пре постаје од фундаменталног значаја – додатно је не отежавати размирицама унутар српске владе.
Незгодно је што се оне у овој влади суштински не могу избећи. Дебата о европској будућности Србије само је последица размимоилажења у погледу одбране територијалне целовитости и суверенитета Републике Србије. Одговор на питање зашто постоје несугласице у влади идентичан је одговору на питање зашто губимо битку која се управо одиграва пред нашим очима и одговору на питање којим смо овај текст започели. Одржавање континуитета једне неуспешне политика када је у питању очување КиМ у саставу Србије јесте узрок ових озбиљних турбуленција као и перцепција о томе ко „искреније” брани Косово.
Неспремност највеће партије у коалиционој влади да направи отклон у вођењу државне политике у циљу очувања државне целовитости најбоље се види управо кроз призму европских интеграција Србије. Отуда њихово неприхватање, или прецизније речено, негирање реалности које произлази из става по којем процес европских интеграција Србије и процес решавања статуса Космета чине два одвојена процеса. Из те полазне тачке се изводи закључак да се процес европских интеграција може несметано наставити независно од решења статуса јужне српске покрајине. Негирање реалности доводи до фантастичних слогана и изјава: „Само Србија у Европској унији може бранити своје Косово”; „Никада нећемо одустати од свог европског пута, али ни од Косова”; „Европа нема алтернативу”. Овакав став фундаментално негира улогу ЕУ у сецесији Косова и Метохије.
Почетна тачка описаног резона је погрешна. Све и када бисмо оставили по страни недавне изјаве француског председника Саркозија, који је само рекао наглас оно што сви знају, а то је да Србија неће моћи да постане члан ЕУ а да претходно не призна независност Косова, није јасно како је могуће тврдити да процеси европских интеграција Србије и решавања статуса јужне српске покрајине нису повезани. Та два процеса је сама Унија повезала децембарском одлуком о противправном слању мисије на КиМ, кршећи отворено Резолуцију 1244 и активно учествујући у „координираној независности Косова и Метохије”.
Не вреди овде затварати очи или се крити иза формалних разлога попут оног да неће Унија бити та која ће признати независност КиМ, већ ће то појединачно урадити њене земље чланице, или пак да се у понуђеном политичком споразуму нигде не спомиње независност Косова, па зато не постоје препреке за његово потписивање. Чињенице су неумољиве. ЕУ је донела одлуку којом се крши Резолуција 1244. ЕУ шаље на КиМ мисију која је била предвиђена планом Мартија Ахтисарија о надгледаној независности и тиме започиње његово спровођене. Велики број земаља ЕУ ће признати независност Косова и Метохије. Србија неће ући у ЕУ, а да то и сама не уради! Пример Кипра овде није од велике помоћи јер Турску републику северног Кипра није признала ниједна држава чланица ЕУ (ниједна држава уопште, сем Турске). У нашем случају ће ствар бити управо обрнута, јер је политика ЕУ и њених водећих земаља да јужна српска покрајина добије независност. Свако потписивање споразума са ЕУ би данас просто значило прихватање политике ЕУ па и њене политике према Косову односно Србији – политике која није пријатељска. Потписивање било каквог споразума са ЕУ данас био би јасан политички сигнал да Србија има приоритете који нису подједнаке важности. „Европска будућност Србије” би тиме била стављена изнад очувања Косова и Метохије. У том тренутку, престаје свака могућност ефикасне борбе за КиМ. Супротно томе, непотписивањем споразума са ЕУ се јасно означава главни приоритет српске државе, коначно показује одлучност и остаје у игри која ће дуго трајати.
Институт за међународну политику и привреду
Милош Јовановић