Прилози

Српска дијаспора броји око три милиона људи што представља велики али неискоришћени потенцијал. Свима је заједничко да су напустили Србију због погрешне политике која је довела до лоших услова живота али и мањка демократских слобода.
Јавна расправа показала је огромно интересовање расејања за усвајање првог Закона о дијаспори који треба да буде темељ дугорочне и на партнерским односима засноване политике од које користи треба да има и држава Србија и сваки наш човек ма где живео. Овим законом припадницима дијаспоре пружамо подршку да се интегришу и буду лојални грађани у државама у којима живе јер ће тако на посредан начин утицати и на побољшање имиџа Србије у свету. Са друге стране, желимо да интензивирамо и квалитативно унапредимо економске, културне и политичке односе и да им помогнемо да сачувају свој идентитет неговањем блиских односа са матицом.
Искрена намера је да овај закон буде усвојен консензусом државе Србије и српске дијаспоре и зато је јавна расправа трајала пуна два месеца, одржано је неколико стотина јавних трибина и округлих столова широм света. Прихватили смо све предлоге дијаспоре који су у духу закона, у складу са правним системом Србије и препорукама ЕУ.

Другостепени суд, који ради под патронатом Еулекса,  ослободио је Фљорима Ејупија, који је претходно осуђен на 40 година затвора због подметања бомбе на регионалном путу на северу Косова кад је пролазио аутобус компаније "Ниш Експрес".
У инциденту који је изазвао Ејупи 16. фебруара 2001. године у месту Ливадице код Подујева погинуло је 12 Срба, а 22 их је рањено.
Другостепени суд, који ради у организацији Еулекса ослободио је Ејупија због недостатка доказа.
"Слободан сам... То није била праведна пресуда, а цело суђење је било намештено", рекао је Ејупи приштинском дневнику"Експрес" по пуштању из затвора Дубрава, недалеко од Истока.
Ејупи је био осуђен на 40 година затвора на суђењу пред судом УНМИК-а, а адвокат породица чији су чланови убијени Живојин Јокановић је изјавио да је истрагом недвосмислено утврђено да је Ејупи био у близини где се догодило убиство 12 Срба.
"На месту одакле је активирана експлозивна направа нађен је опушак цигарете са свежим отисцима Ејупија што је утврђено ДНК анализом. Можда је ослобађајућа пресуда подстицај надлежним органима да заиста спроведу истрагу, јер спроведена истрага је представљала импровизацију", рекао је Јокановић.

Први пут сам га видео 1996. године, за време великих демонстрација: на слици у дневнику „La Repubblica” био је у кожној јакни, између Вука Драшковића и Весне Пешић. И он је изгледао некако сив, као све што би нам стизало из Милошевићеве Србије. Али за нас који смо на Западу одрасли у друштву задојеном хришћанством и хладним ратом, у коме је по сваку цену морала да постоји дихотомија између добра и зла, Зоран Ђинђић је био део оног добра које се супротставило злу. Ипак, о њему су новине мало говориле: у оно време нас је импресионирао Вук Драшковић, обележен Исусовим детаљем - профетском брадом.
Једне вечери 2002. године, на сателитском програму из Србије, пратио сам његов интервју: пренормално је причао да би задовољио вечиту српску чежњу за митом из прошлости; али пренормално и за ирационалну јавност Запада, жедну сензација сваки пут кад људи, производи и вести долазе из „непознатих” крајева смештених источно од Трста.
Данас у иностранству преовладава мишљење да је Зоран Ђинђић био способнији од оних који су тренутно на власти. Нека у Србији та изјава буде непопуларна и мањинска, али никада Ибзенова реченица „мањина је увек у праву” није била на бољем месту. Нико не може спорити чињеницу да је покојни премијер носио у себи радозналост која је хранила човеков напредак још у време ренесансе. Споља се та радозналост манифестовала изузетним темпом - како је једном изјавила његова мајка, „он је био брз”.

„Веома сам разочаран што Србија није потписала Конвенцију о касетној муницији, први међународни документ који потпуно забрањује производњу, употребу, продају, куповину, трансфер и складиштење касетних бомби. Очекујем од председника Тадића да покаже лидерске квалитете и одлучност, и као Гордон Браун, премијер Велике Британије, који је одбацио аргументе тамошњег Министарства одбране за задржавање тог наоружања, укаже нацији на то да не постоје валидни разлози за одлагање. Србија је била лидер у процесу израде тог важног споразума, а сада је једина од држава бивше Југославије која га није потписала. Толики заокрет за мене је мистерија и тражим од српске владе да објасни овај погрешни потез”, био је изричит Томас Неш, координатор Коалиције против употребе касетне муниције, на јучерашњем представљању првог извештаја о утицају неексплодираног касетног наоружања у Србији.
Како је он нагласио, нашој земљи ова конвенција треба, јер би као потписница имала право на помоћ од земаља које су је бомбардовале, а потписале су споразум. То би подразумевало помоћ при уклањању заосталих бомби, али и подршку жртвама. Муниција која још постоји у Србији застарела је и неупотребљива, оценио је Неш. Нико је у региону нема, па ни за нас не представља одбрамбену меру. Уједињене нације позвале су земље које до сада нису потписале конвенцију да то учине у Њујорку 18. марта, па ће Србија, по речима Томаса Неша, имати нову прилику да то учини.

Србија неизоставно мора да закључи аранжман са ММФ-ом, да задржи лањски износ „крос бордер” кредита, да револвира краткорочне зајмове, да убеди банке да не смањују кредитну активност… Да учини све не би ли одржала девизну ликвидност. Без тога прети нам сценарио из 1980, када смо као држава банкротирали, каже за „Политику” Стојан Стаменковић, уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови”.
Чак и да у свему томе успемо, неминовно је смањивање укупне јавне и друге потрошње. Да ли смо спремни и способни за то?
Стаменковићу, који се већ 30 година као стручни консултант „рве” са разним мисијама ММФ-а и који је тренутно члан саветничког тима премијера Цветковића, јасно је да ћемо уместо кресања расхода из буџета посегнути за повећањем дефицита – са 1,75 на свих три процента БДП. То су, признаје наш саговорник, чиниле и друге земље, али ММФ ће се, уверен је, одмах успротивити таквом предлогу. Ако га и прихвати, захтеваће да се тај дефицит искористи за инвестиције у инфраструктурне објекте, а не за друге видове потрошње. Где је излаз?
Да влада што пре изађе са што разумнијом економском политиком за савладавање кризе и рецесије у којој ће штедња и смањивање јавне потрошње бити на првом месту. Ако она то не учини – урадиће то инфлација и курс. Отуда и Стаменковићева процена да ће инфлација 2009. бити око 15 одсто, а ни раст курса евра не може бити ни за промил мањи. Можда чак и већи.

Трећи мај, најстрашнији дан мог живота - убележио је, ово, у свој дневник канадски генерал Луис Мекензи, први командант међународних снага у Босни, описујући напад на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, у пролеће 1992. године.
У дневничким белешкама, које је, касније, објавио у књизи „Мировњак“, он сведочи о хладнокрвном масакрирању војника у транспортерима, киднапованима око 200 из колоне. Овај високи канадски официр тврди и како је бошњачка страна, нападајући колону која је мирно напуштала град, погазила обећање да ће војницима гарантовати сигуран пролаз. Мекензи је до детаља описао како га је бошњачка страна преварила и зашто није био у стању да спречи напад.
Генерала Мекензија, који данас живи у Канади, позвали смо да за „Новости“ одговори, најпре, како са ове временске дистанце гледа на трагичан догађај у Добровољачкој улици у Сарајеву.
- Ништа није осветљено, у протеклих 17 година, да би променило моју верзију, онако како сам то описао у „Мировњаку“ - одговорио је.
* Да ли су мировне снаге у Босни, чији сте командант били, могле да учине више да спрече напад на војнике?

Традиционалне цркве и верске заједнице у Србији оцениле су да је актуелни Предлог закона о забрани дискриминације "неприменљив, да угрожава Уставом и државним вредностима гарантоване слободе и права, и противречи самом себи".
У саопштењу објављеном на сајту СПЦ додаје се да су верске заједнице предложиле 4. марта Влади Србије да привремено повуче Предлог закона због преиспитивања и побољшања. "Залагањем за измене и прецизирања текста Предлога, традиционалне цркве и верске заједнице се, између осталог, залажу за постизање такве прихваћености овог прописа која ће бити гарант његове пуне примене у пракси", наводи се у саопштењу.
Саопштење су потписали епископ бачки Иринеј, монсињор Андрија Копиловић из Католичке цркве, реис-ул-улема Адем Зилкић из Исламске заједница Србије, бискуп Самуел Врбовски из словачке Евангеличке цркве и бискуп Иштван Чете-Семеши из Хришћанске реформатске цркве. Потписници су и суперинтендент Арпад Долински из Хришћанска евангеличке цркве и рабин Исак Асиел из Јеврејска заједница Србије. Они су оценили да је недостатак Предлога закона то што може довести до колизије између неких од права којима се тај Предлог бави и права на слободно поседовање и изражавање верских уверења, проповедање верских учења и заштиту моралних вредности.
Према њиховим речима, цркве и верске заједнице се по правилу не мешају у послове државе, али су надлежни државни органи пропустили да их консултују при изради Предлога.

Мирјана Гало недавно је једногласно изабрана за председницу огранка Самосталне демократске српске странке у Пули. Оснивачкој скупштини СДСС-а присуствовали су и председник СДСС-а Војислав Станимировић, потпредседник Јово Ајдуковић и секретар странке Боро Ркман, саборски заступници Милорад Пуповац и Фурио Радин и истарски жупан Иван Јаковчић.
Мирјана Гало за „Политику” каже да пре свега „жели да врати достојанство и самопоштовање, како Србима у Пули и Истри, тако и свим обесправљеним грађанима”.
– Жеља ми је да се кроз деловање наше странке политички живот у Пули и Истри обогати новим садржајима. Свесна сам свих изазова који стоје пред нама, поготово што нас у мају чекају и локални избори. Морамо надокнадити време наше пасивности, наших страхова, неактивности и досадашње недовољне партиципације у политичком животу града и регије.
Противићу се протежирању појединачних интереса бизнисмена, како Срба, тако и осталих који мисле да могу профитирати чланством у политичким странкама или рођачким везама. Залагаћу се за једнака права и могућности свих, каже Мирјана Гало.
Она додаје да ће се залагати и за развој мултиетничког и мултикултуралног друштва, социјалну правду и за неотуђиво право повратка расељених и избеглих лица на своја вековна огњишта и враћање њихове имовине.

Приоритет у политици Вашингтона према Балкану биће да ојача позицију независног Косова и Метохије, да придобије што виже земаља да признању те независност, и да евентуално доведе до нормализације односа Србије и КиМ, изјавио је за Глас Америке (ВОА) аналитичар Обрад Кесић.
Сарадник вашингтонске консултантске фирме ""TSM Global konsultants" оценио је да се "не може очекивати нагла или брза промена" америчке спољне политике према Србији и Балкану јер "америчку спољну политику, све док се нешто не деси, дефинише инерција".
"Сада та инерција гарантује да ће односи Србије и Америке бити доста напети и да ће бити доста сложени, не само по питању КиМ, што се неће мењати као приоритет ове администрације. То значи да ће приоритет Вашингтона бити да ојача позицију независног Косова, да придобије што веће признање те независности и евентуално доведе до неке нормализације односа између Србије и нове независне државе Косово", рекао је Кесић.
Према Кесићевим речима, Вашингтон инсистира да Западни Балкан у целини уђе у Европску унију и да она мора да буде много пријемчивија према том региону него до сада.

Аустријски дипломата Валентин Инцко биће, ипак, нови високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини, уколико САД одрже реч дату почетком недеље, тврди бечки дневник "Пресе".
Лист пише да је Инцко, заједно са својим будућим тимом, већ у Вашингтону, као и да је одобрење САД за његово именовање само формалност. "Пресе" наглашава, позивајући се на изворе у Европској унији, да су САД прихватиле кандидата који ужива подршку више земаља Уније, након што су претходно подржале Британца Емира Џоунса Перија. Британац је могао на нову дужност да ступи тек у јуну, а Инцко, који је сада амбасадор Аустрије у Словенији, стоји одмах на располагању.
После Вашингтона Инцко ће, како тврди "Пресе", посетити и Москву, чију подршку већ ужива.
Бечки дневник "Стандард" оцењује да су САД радије желеле једног представника из државе чланице НАТО-а, најрадије Британца.
Различит приступ ЕУ и Вашингтона 
"У суштини се ради о два различита начина размишљања. Док Вашингтон и Лондон траже особу која би чврсто деловала да би спровела уставну реформу, Европљани желе да Босанци сами преузму одговорност, и препусте их демократији", подвукао је лист.