Први пут сам га видео 1996. године, за време великих демонстрација: на слици у дневнику „La Repubblica” био је у кожној јакни, између Вука Драшковића и Весне Пешић. И он је изгледао некако сив, као све што би нам стизало из Милошевићеве Србије. Али за нас који смо на Западу одрасли у друштву задојеном хришћанством и хладним ратом, у коме је по сваку цену морала да постоји дихотомија између добра и зла, Зоран Ђинђић је био део оног добра које се супротставило злу. Ипак, о њему су новине мало говориле: у оно време нас је импресионирао Вук Драшковић, обележен Исусовим детаљем - профетском брадом.
Једне вечери 2002. године, на сателитском програму из Србије, пратио сам његов интервју: пренормално је причао да би задовољио вечиту српску чежњу за митом из прошлости; али пренормално и за ирационалну јавност Запада, жедну сензација сваки пут кад људи, производи и вести долазе из „непознатих” крајева смештених источно од Трста.
Данас у иностранству преовладава мишљење да је Зоран Ђинђић био способнији од оних који су тренутно на власти. Нека у Србији та изјава буде непопуларна и мањинска, али никада Ибзенова реченица „мањина је увек у праву” није била на бољем месту. Нико не може спорити чињеницу да је покојни премијер носио у себи радозналост која је хранила човеков напредак још у време ренесансе. Споља се та радозналост манифестовала изузетним темпом - како је једном изјавила његова мајка, „он је био брз”.