„Ово не може да се опростити. То не значи да узмемо пушку и да се светимо, већ да не смемо дозволити да нам се ово поново деси”, истакао је Додик. 

Први споменик жртвама овог покоља подигнут је 1965. године, а од 1991. године се сваке прве недеље пре годишњице страдања служи парастос у насељу Дракулић код моморијала за жртве. Помен невиним жртвама који су страдали због имена и презимена одржан је и ове недеље. Горак утисак који се осети над просторима који су опустели четрдесетих година минулог века изазива осећај да се хрватско друштво са овим злоделима још није суочило јер су она чест повод релативизације.

Усташки покољи у бањалучким насељима Мотике, Шарговац, Дракулић, као и у руднику Раковац били су припрема за напад на Козару у лето 1942. године, али и увод у покушај ликвидације Срба у тадашњој Независној Држави Хрватској - савезници Адолфа Хитлера.

Злодела и истребљење српског народа ревносно је спровођено на целом подручју тадашње Независне државе Хрватске, то јест на територији данашње Босне и Херцеговине и Хрватске. Посебно болна страница српске историје јесу злодела 7. фебруара 1942. године, када су међу 2.300 страдалих, и 551 детета, живот скончали и малишани који су страдали на школском часу. Усташе су 7. фебруара дошле у локалну школу и убили све ученике који су тај дан били на настави. У насељу Шарговац сваке године одржава се помен за 52 ученика Основне школе „Ђура Јакшић” која су убијена на тај дан. Испред школе је и табла са именима ђака. Ученици који данас похађају ту школу сећају се вршњака који осмолетку нису завршили.    

„Свети оче, није истина то што је у свом опширном извештају италијански конзул јавио да је 7. фебруара 1942. у школи у Шарговцу побијено 56 православне деце, ни што су педантни Немци забележили да је побијено 53 деце... Немци би били у праву да је Курузовић Драгица тај дан дошла у школу, али није. Она је тај дан отишла код тетке у Борик, па није заклана”, речи су из потресне „Приче која лута светом“ гимназијског професора Тихомира Левајца.

Професор Левајац у књизи названој „Прича која лута светом” забележио је: „Давао сам је неким пријатељима да је прочитају, да ми кажу како су је доживели. Неки мекушци, они који себивљиву савест имају, нису могли ни да је прочитају. Храбрији, јесу. Понеко се згражавао, а многи мислили да је догађај исувише монструозан, да би био стваран.”

Преминули професор бањалучке Гимназије, ову причу је, како је појашњавао, свесно записао на такозваном усташком правопису, а потом је превео на десетак светских језика. У причи коју је професор Левајац записао као обраћање учитељице убијених малишана још пише: „Не знам због чега су после многи приповедали да су децу која су тек прогледала убијали ножем који се звао бод, усташки бод, тољагама, секирама, вилама, бајонетима, а највише металном куглом на дрвеној дасци. Ја то не могу посведочити. Ја се само сећам њихових очију које су милост искале. Очију у којима је био страх, вапај, ужас, умирање...“.  

Политика, Младен Кременовић