Чувена стонотениска лоза Каракашевића наставља да траје, иако је представник друге генерације Александар у 48. години завршио каријеру коју је започео тако што је од свог оца Миливоја (1948–2022), као пионир, научио једну важну лекцију. Син је толико малтретирао оца у намери да одиграју макар један сет да је отац, у то време један од најбољих европских играча, на крају пристао. Победио је сина са 21:0, супруга с њим није говорила данима, али је син научио да у животу мора све да се заслужи! Па и један поен против свог оца…

„Био сам љут на њега, плакао сам као киша, али сам касније схватио колико је та његова лекција била важна. Данас и ја мом сину не препуштам ни један једини поен… Нека га заслужи…”, каже Александар, данас председник Стонотениског савеза Србије, који дошао на свет оне године (1975) када је његов отац с репрезентацијом (Шурбек, Стипанчић) освојио сребро на Светском првенству у Калкути.

И у овој причи ивер није пао далеко од кладе, мада је син по темпераменту и начину игре сушта супротност свога оца. Миливој је веровао у то да је рад темељ сваког успеха и увек је давао сто одсто својих могућности, док се Александар највише ослањао на свој невероватан таленат. Миливој је играо десном руком, азијским стилом (пен холдер), а Александар левом, на европски начин.

Док је пре неки дан Александар, на мечу између Србије и Француске у „Шумицама”, завршавао каријеру, вероватно му је прошло кроз главу све оно што га је довело до тога да постане светско име у стоном тенису. А све је почело када је његов деда донео у Земун први сто за пингпонг. Миливој је ушао у свет спорта на тежи начин, ломећи у једном подруму лесонит да би направио рекет, док је Александар добио први рекет у златно време стоног тениса у Југославији, када је 10.000 људи у новосадском Спенсу у трансу извикивало презиме: „Ка-ра-кашевић, Ка-ра-кашевић…”