Прилози

Поново оживљена прича о трагедији породице Дробац увредила је премијерку Јадранку Косор, која је најавила тужбу против Хрватске телевизије и Александра Станковића зато што је у његовој емисији „Недељом у 2” доведена у везу с отетим станом у којем иначе живи већ петнаестак година. Све је почело у петак када су у ТВ емисији „Хрватска уживо” изненада појавио Момир Дробац и испричао своју трагичну причу, која и није непозната (неколико пута о томе је писала и „Политика”), али се на њеном решавању ништа није учинило за све то протекло време.
Најкраће препричано, ради се о четворособном стану у загребачком насељу Равнице, у којем је до 1990. живела четворочлана породица пуковника ЈНА у пензији Добривоја Дробца. Крајем те године он је умро, идуће године и његова супруга и остали су сами синови Момир и Бранислав, који је због тих стресова душевно оболео. Под притиском и претњама из Министарства одбране морали су да се иселе у знатно мањи стан у дерутном стању, једва су преживљавали без икаквих средстава и посла, а Бранислав (26), којем се због присилног исељења погоршало стање, после неколико година је скочио кроз прозор са 14. спрата. Нешто старији Момир је остао сам и до данас преживљава од сакупљања флаша и помоћи пријатеља којима је некада као одличан ученик Математичке гимназије давао инструкције.
У њихов стан усељен је хрватски ратни инвалид Драго Северин, али му није одговарао па је после неколико месеци отишао даље, а затим га је Министарство одбране 1995. доделило Јадранки Косор, која се недуго пре тога учланила у ХДЗ. До тада је са сином живела у једнособном стану у згради у истој улици. Ускоро га је и откупила иако више није било станарског права.

Дводневни сукоби на Косову почели су 17. марта 2004. након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар код села Чабра, на северу Косова.
Масовне демонстрације косовских Албанаца, који су за несрећу дечака оптужили Србе, избиле су прво у јужном делу Косовске Митровице, а потом су се прошириле на друге делове Косова.
Током два дана насиља убијено је 19 особа (11 Албанаца и осам Срба) а више од 900 особа је повређено, међу којима су били и припадници међународне и косовске полиције.
У нередима је уништено или оштећено око 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира, а неколико хиљада Срба напустило је своје домове.
Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су у Београду и Нишу запаљене џамије, а у Новом Саду су демолирана стакла седишта Исламске заједнице.
У истражном притвору било је више од 250 особа осумњичених да су учествовале у антисрпском насиљу.
Међународни тужилац подигао је 29. септембра 2004. прву оптужницу поводом мартовских догађаја на Косову против шесторице Албанаца из Гњилана.
У мају 2005. Окружни суд у Гњилану осудио је их је на укупну казну од 38 година затвора. Они су проглашени кривим за убиство и саучесништво у убиству Слободана Перића и рањавање његове мајке Анке Перић, која је преминула од повреда задобијених током мартовских немира.

По налогу Окружног тужилаштва Бијељина полиција Републике Српске на подручју Братунца и Сребренице изводи акцију разбијања ланца проституције и сексуалног злостављана малолетница, саопштио је данас Центар јавне безбедности Бијељина. Међу „лицима обухваћеним криминалистичком обрадом”, наведено је у саопштењу, има припадника полиције и просветних радника.
Полиција је претресла објекте 12 лица и привела више осумњичених, међу којима има и угледних грађана из ове две општине. Срна је јавила да су међу приведеним и директор Средњошколског центра у Братунцу Никола Ранкић, четворица професора и заменик начелника општине Сребреница Ћамил Дураковић. Пре привођења Дураковића, према извештају Срне, полиција је претресла његову канцеларију и аутомобил „пасат”. Наводно је приведен и сребренички хоџа. Међутим, портпаролка бијељинског Окружног тужилаштва Данка Продановић није потврдила хапшења, јер „нема такве информације”.
Продановићева је потврдила да је Окружно тужилаштво покренуло истрагу против М. М. из Раковца код Братунца, која је осумњичена за насиље над дететом и трговину људима ради проституције. Незванично реч је о Мевли Мањић, која је осумњичена да је своју малолетну унуку, чији је старатељ, подводила и приморавала на проституцију. Такође, незванично, сазнајемо да је девојчица записивала имена лица која су је сексуално искоришћавала.

Под притиском преовлађујућих "супер језика", као што су енглески, шпански, арапски, хинду и мандарински сваке друге седмице у свету изумре по један језик. Највише језика изумире у Кини, али у опасности и ирски, који говори само 70.000 људи.
У свету просечно на сваке две недеље престане да постоји један језик, а верује се да на планети Земљи "живи" најмање 6.900 језика, од којих већини прети изумирање, што је проблем с којим се суочавају многе земље, поготово многољудна Кина.
У Кини живи званично признатих 56 етничких група, а верује се да има на стотине разних етничких подгрупа, чији припадници говоре различите језичке варијанте. Највећа етничка група је Хан и у њу су се утопиле многе друге, кроз више од три миленијума дугу историју кинеске цивилизације. Већина етничких језика у Кини припада сино-тибетанској језичкој фамилији, а тим језицима говоре припадници 29 мањина. Ту су језици: мин донг, џињу, мандарински, пу-ксиан, хуизоу, мин зонг, дунган, ган, хакка, ксианг, мин беи, мин нан, ву, јуе.
Постоје разни варијетети самог кинеског језика: 70 одсто становника говори мандарински, а међу етничким групама највише су заступљени зуанг (таи), монголски, тибетански, ујгуршки (турски), хмонг и корејски.
Неки од ових језика су већ угрожени. На пример, језиком манћу, који постоји у кинеској североисточној провинцији Лиаопинг, говори једва неколицина људи, од око 10 милиона.

У наредних шест месеци трајаће јавна расправа и конкурс предлога за најбоље идејно решење за ћирилично име Србије на Интернету. Важно је да чувамо национални и културни идентитет, сматра Мирјана Тасић из Регистра националног интернет домена.
Слова као што су Ч, Ћ, Ж или Ш Интернет не признаје. Однедавно су промењена нека међународна правила па је отворена могућност да се Интернет адресе пишу и на другим писмима осим енглеске латинице.
Први су се за то пријавили Руси, Арапи и Кинези са својим словима и знаковима. Српска Интернет заједница одлучила је да у нови систем прогура и српску ћирилицу.
Teк што смо се навикли да домаће сајтове тражимо на Интернет адресама са доменом "рс", стручњаци су већ кренули у нови посао усавршавања домаћег домена.
На прослави двогодишњице рада српског Интернет простора, започета је јавна расправа са темом - који је најбољи начин да се Србија на Интернету представи домаћим писмом - ћирилицом?
Саветник у Регистру националног интернет домена Србије Мирјана Тасић, каже да је важно да чувамо национални и културни идентитет. Али очување културног наслеђа није једина вредност домена на "домаћем" језику.
"У принципу треба да постоје сајтови и на ћирилици и на латиници, ово само проширује дијапазон употребе Интернета", каже Мирјана Тасић.

Најављено оснивање такозване Хрватске православне цркве у Задру изазвало узнемиреност код свештенстава и православних Срба. Епархија далматинска се нада да то удружење, које се везује за најмрачнији период новије историје Хрватске, неће бити регистровано.
Информативна служба епархије далматинске саопштила је да је вест да је у Задру најављено оснивање такозване Хрватске православне цркве (ХПЦ) изазвала узнемиреност код свештенства и православних Срба у Хрватској.
Епархија далматинска апеловала је на "органе правне државе и надлежна министарства Хрватске, да заштите објекте и имовину Српске православне цркве, као и наше вернике од евентуалног узнемиравања и напада, што су неки од челника овога фантомскога удружења најавили".
Заједница која окупља нешто више од 400 верника и која се назива Хрватска православна црква представљана је јуче у Задру, а према речима њених представника, циљ је оживљање рада ХПЦ из времена Другог светског рата, као и окупљање православних верника који не желе да се поистовећују са Србима.
Игуман Јелисеј Лалатовић, као један од иницијатора, оценио је да ће хрватска држава и јавност обнављање Хрватске православне цркве доживети као духовну потребу једног дела становништва и у њој спознати "фактор мира".
Епархија далматинска се искрено нада да "ово удружење, које се везује за најмрачнији период новије историје Хрватске, због свог отворено милитантног и проусташког карактера, неће моћи да буде регистровано у надлежним институцијама данашње Хрватске, која се налази пред вратима уласка у Европску унију", стоји у саопштењу.

Да ли мржња претходи ратовима или ратови мржњи
Да ли сви велики српски писци морају да умру у иностранству или у некој врсти немилости? Нисам био неки велики пријатељ Моме Капора, још мање његов апологета, више познаник, једноставно његов читалац.
У животу смо се сретали сасвим случајно, од пицерије „Пургер“ у Кончаревој у Загребу која је радила целу ноћ, преко Градске каване на Страдуну у Дубровнику где је волео да пије прву јутарњу кафу, па све до докова у Њујорку, где смо обојица куповали крадену робу од оног „нашег“ Италијана пореклом из Малог Лошиња.
Било је то време ЈАТ-ових сликарских аукција на лету директно за Њујорк, време када је Момo волео Њујорк вероватно исто као и Београд. Били смо тада Југословени, Капор је често долазио у Загреб и био је тамо омиљен баш као и у Београду.
А онда је дошао рат и распад СФРЈ. Је ли то тренутак када је Момo Капор од Југословена опет постао Србин, или су Загреб и Сарајево једва дочекали да га таквим и прогласе. Да ли мржња претходи ратовима или ратови мржњи?
Не знам, велики писац је у принципу увек амбивалентна личност. Капорово југословенство је било нешто као његово схватање космополите, а нешто као мањински статус код нас, као страст духа који воли да увек буде у мањини. Свој бунт изражавао је самоиронично попут сусрета са Александром Ранковићем у смирај дана када је друг Марко смењен на Брионском пленуму партије. Њих двојица, Момо и друг Марко, иду један према другом у уској дубровачкој уличици одмах после вечерњег тв Дневника у којем је објављена вест о смени друга Марка. И питање друга Марка: „Момо, шта ово би?“

Ватикан је у време Другог светског рата, тражећи браник од комунизма, подржавао хрватски усташки покрет који је израстао у геноцидни режим нацистичког сателита Хрватске, оценила је амерички екпсерт за Балкан Јулија Горин.
"Прошло је 60 година, а свет још увек не зна причу о ратној Хрватској, где Ватикан, не само да се није изјаснио против злочина, не само да је био саучесник у геноциду милиона људи, већ ни након тога никад није изразио кајање због проливене православне крви, као што је то учинио због јеврејске крви, јер свет то никад није затражио", наглашава Горинова у тексту под насловом "Масовна гробница историје: Ватиканска криза идентитета у Другом светском рату", који је објавио угледни "Јерусалем Пост".
Упитавши да ли је Ватикан као институција прећутно клицао десетковању свог православног такмаца, Горинова је напоменула да хрватски надбискуп Алојзије Степинац у мају 1944. године извештава папу Пија Дванаестог о стотинама хиљада присилних преобраћења са православља на католичанство, наводећи да је реч о 244 000 таквих случајева.
У том контексту, она наводи цитат из Би-Би-Си-јеве емисије од 16. фебруара 1942. о тадашњој НДХ: "Православце силом преобраћују на католичанство, а ми не чујемо да надбискуп због тога протестује. Уместо тога, чујемо да учествује у нацистичким и фашистичким парадама".

Текстови Џејмса Џатраса и моје маленкости на тему српског лобирања у Америци, објављени првих дана марта на сајту Фондације лорда Бајрона за балканске студије (www.balkanstudies.org), изазвали су бујицу питања са разних страна о "лобистичком" дилу Владе Србије са главним скупљачем пара бившег гувернера Илинија Рода Благојевића, дискредитованим бившим адвокатом Миланом Петровићем, као и његовом фирмом АПС (Advanced Practical Solutions) из Чикага.
Београдски дневник Борба је овим поводом лобирање београдске владе у САД својевремено окарактерисао као уходану шему за пребацивање у приватне џепове новца који припада грађанима Србије. Све шта смо у међувремену сазнали на ову тему само потврђује тачност наведене тврдње: реч је о прворазредном скандалу, вредном преко милион долара годишње, који више не може и не сме да буде прећуткиван.
Ко је Милан Петровић?
- По сазнањима високотиражног Чикаго Сан-Тајмса (10. април 2008.) Милан Петровић је био главни прикупљач пара за тадашњег гувернера Рода Благојевића. Он је током година прикупио скоро два милиона долара за смењеног гувернера коме се сада суди за корупцију и злоупотребу положаја. Током суђења другом Благојевићевом пријатељу, Тонију Рецку, специјални агент ФБИ Вилијам Виленборг је сведочио да је Петровић прикупио 1.963.485 долара за Благојевића, а за Рецка само 1.437.350!

Посланици из Републике Српске у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ оценили су јуче да писмо које је амбасадору Велике Британије у БиХ Мајклу Тејтемуповодом хапшења Ејупа Ганића упутило тридесетак БиХ парламентараца „представља самовољан чин појединих посланика и не одражава етничку и ентитетску слику парламента”. У реаговању из кабинета председавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ Милорада Живковића, намењеном јавности БиХ, Амбасади Велике Британије и Доњем дому британског Парламента, наглашено је да се ради о једностраном политичком ставу одређених групација дела парламента БиХ у којем нису учествовали представници једног народа који долазе из Републике Српске.
„Сматрамо да је овај чин политичко уплитање у независан рад правосудних органа и да ће, дајући политичку конотацију овом правном случају, додатно отежати односе у БиХ, као и погоршати односе БиХ са пријатељским Уједињеним Краљевством Велике Британије и Северне Ирске”, стоји у саопштењу.Истовремено наглашава се приврженост српске стране независном правосуђу, као и опредељењу да „се процесуирају сви осумњичени за ратне злочине, без обзира на етничку и верску припадност”.
Први заменик председавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ Душанка Мајкић и посланик у Представничком дому Лазар Продановић су мишљења да писмо, које је потписало 38 парламентараца само из једног ентитета, односно ФБиХ, „представља сраман и скандалозан чин”, који показује и доказује „где је данас Босна и Херцеговина”.