Прилози

СВИ ХРИШЋАНСКИ ВЕРНИЦИ У НЕДЕЉУ СЛАВЕ ВАСКРС
После Великог петка и Велике суботе долази Васкрс, најсвечанији хришћански празник.
На Васкрс се скидају олтарске двери да би се тиме показало да је Исус Христос, по црквеном учењу, васкрснућем победио смрт и отворио рајска врата.
Васкрс је најважнији празник јер суштина хришћанског учења означава васкрснуће Христово из мртвих, као победа вере и живота над смрћу.
По црквеном учењу, Исус је распет у петак, суботу је прележао у гробу, у Јосифовом врту, а у недељу зором осетио се снажан земљотрес и анђео Божји слетео је на гроб. Стражари који су чували гроб, у страху су попадали као мртви, а Исус је васкрсао.
На Васкрс је, по веровању, прво Марија Магдалена срела Христа, а затим се он указао и својим ученицима.
Само ученик Тома, који је био одсутан, није одмах поверовао да је Христос васкрса, па је морао лично да се увери. Отуда у народу узречица: "неверни Тома".
Људи се за овај празник поздрављају са: "Христос васкресе" и "Ваистину васкресе". Цела недеља празника зове се Светла недеља, а тада се певају радосне црквене песме.

Да ли је капитал те седнице којом је Србија прва на просторима бивше СФРЈ учинила велики гест помирења искоришћен онолико колико је то било могуће?
А онда су скоро сви присутни у Дому Народне скупштине Србије такорећи одахнули. Било је осмехивања, грљења, честитања, као да је то Куп шампиона у фудбалу. Гледао сам пренос те седнице и било ми је мучно. У сали у којој је некада, не баш тако давно, често упозоравано „да чувамо међунационалне односе као зеницу ока свог”, све је искрило од стрeљачког строја истих говорника, репличара који су као на дежурству непрестано држали на готовс спремне вербалне осуде, при чему их нису интересовале ни чињенице ни аргументи, а у свакој су примедби видели антиевропску, антимуслиманску, антимађарску, антивојвођанску, или антисрпску заверу. Небројено много реплика, повреда пословника, увреда, осмехивања, добацивања, прозивања чија је Србија и позивања на Србију, претњи, од станова, џипова, телохранитеља, до дотација и фондација, па онда историја од пре 100 година и она од пре 600 година. Недостајале су још само кокарде, браде, петокраке, турбани и кече па да она Крлежина о „мајмунима који су запалили џунглу и гори им реп, а и даље се играју на грани“ побуди нека поређења.
Да ли је капитал те седнице којом је Србија прва на просторима бивше СФРЈ учинила велики гест помирења, да ли је тај капитал искоришћен онолико колико је то било могуће, или се седница претворила у још један прилог ономе што би филозоф назвао „лошом бесконачношћу“? Да ли је Декларација о злочину у Сребреници довољно уопштена да би јој политичка елита Србије признала очинство, или је на ивици неконтролисане политичке експлозије у којој су и барут и фитиљ изашли из исте радионице? Или је број реплика само показао да је нама, заправо, најважније да каравана пролази, а трећа транша кредита ММФ-а управо сада долази? Јер, Декларација је прошла.

Све парламентарне странке из Републике Српске осудиле су доношење Декларације о Сребреници у Скупштини Србије и оцениле да она може бити средство политичких притисака на РС. Парламентарне странке из Српске поновиле су да је требало једним документом осудити све злочине, а не другим документом о осуди злочина над Србима стварати вештачку равнотежу. Шеф Клуба посланика СДС-а Борислав Бојић рекао је да ће СДС од председника РС захтевати да затражи посебну седницу Народне скупштине РС на којој би се утврдио став РС о Декларацији.
''Ставови политичких партија из РС, које су све редом изразиле противљење Декларацији о Сребреници, јесу важни, али су још важнији ставови институција РС'', поручио је Бојић.
Он је додао да се позив за сазивање посебне седнице једнако односи на председнике Владе и Народне скупштине и да ће, уколико такав позив изостане, иницијативу покренути СДС прикупљањем потписа посланика. Он је нагласио да предмет Декларације јесте РС и да су зато могуће политичке последице по РС.
''Прављење резолуције за један народ, па за други за нас је неприхватљиво. Ова резолуција ће бити средство за политичке притиске на РС, за додатне политичке притиске међународне заједнице, за уставне промене или неке друге реформе'', рекао је је Бојић.
Лидер ДНС-а Марко Павић сматра да је усвојени текст Декларације плод великог притиска одређених међународних центара моћи, као и лобирања бошњачке стране, као и покушаја оправдања за све досадашње акције против Србије и српског народа, а нарочито за бомбардовање Србије 1999. године.

Скупштина Србије је, после више од дванаест сати расправе, усвојила Декларацију којом осуђује злочин над бошњачким становништвом Сребренице у јулу 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде.
За се изјаснило 127 посланика владајуће коалиције, против је био 21, а један посланик није гласао. Посланици Српске радикалне странке напустили су салу пре гласања.
Посланици републичког парламента више од 12 сати разматрали су Предлог декларације о осуди злочина у Сребреници.
Посланици владајуће већине указивали су да је њено доношење добра основа да парламенти других држава осуде злочине почињене над Србима, а "подела жртава" за опозицију била неприхватљива.
Усвајањем Декларације, којом је најоштрије осуђен злочин над бошњацима у Сребреници, поручили су из владајуће коалиције, преузима се одговорност, али кривица "не пада" на цео народ, што је основна примедба опозиције.
Они су указали да ниједан злочин, почињен над припадницима српског народа, неће бити заборављен, а председница Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић је најавила да ће се пред посланицима ускоро наћи друга декларација, којом ће ти злочини бити осуђени.
Посланици ЛДП-а, незадовољни текстом Декларације, навели су да је Србија одговорна за геноцид почињен у Сребреници, јер није у потпуности испоштовала међународну конвенцију о спречавању таквог злочина, иако је нико за то није оптужио.

Иако већ 17 година живи у Бечу, где глуми, режира, предаје на конзерваторијуму… Зијах Соколовић често долази у Београд. Синоћ је у позоришту “Славија” играо „CABAres, CABArei”, представу која живи већ 17 година, а 31. ће у Атељеу 212 одиграти легендарну монодраму “Глумац... је глумац... је глумац“ за коју већ 32 године не престаје интересовање. Недавно је на планини Авала завршио снимање филма “Мотел Нана” Предрага Велиновића.
Брак не може да буде срећан, може бити само дуг, јер је то „законом уређен однос између жене и мушкарца“, сматра Зијах
– Филм прича о људима који своје бивше, а сада новонастале просторе виде и доживљавају као мотеле – у пролазу. Као уморни путници, случајни пролазници, курве, сањари, шофери који морају преспавати, љубавници којима је мотел са хладном постељином најтоплије место скривеног уживања... – прича Зијах Соколовић.
Јесте ли анализирали ту своју потребу (или је то ипак само стицај околности) да радите у неколико држава?
– Није то потреба. То где се сада крећем као уметник, некад је било отоманско, па аустроугарско, па југословенско, сада је уситњено по државама да би се лакше могло распродати; што значи данас приватно, а сутра... Оно што чини луцидно богатство јесте спознаја да једну представу годинама играм у, сада, шест држава и да видим и осетим како публика различито реагује јер се и другачије васпитава и како се временом све више губи и тражи, и неповратно мења у правцу организоване идеологије. Ипак, у сваком гледаоцу сваке државе остаје затрпан Чеховљев човек. Бити савременик свега тога изазива лудило.

Доношењем Закона о амнестији Србија је послала јасну поруку свим младим људима у земљи и иностранству да рачуна на њих и да то треба да буде основа будућег политичког и економског развоја земље, рекао је за Међународни радио Сбија министар за дијаспору Срђан Срећковић.
Министар Срећковић је истакао да нерегулисан статус по питању  војне обавезе има више десетина хиљада људи који живе у иностранству, што им је  досад онемогућавало да посећују Србију, а посебно да се  баве било којом  привредном, културном или економском активношћу у матици. Доношење Закона о амнестији у периоду када је визном либерализацијом ЕУ широм отворила врата грађанима  Србије је  врло позитивна одлука државе, рекао је Срећковић.Међутим, нагласио је он , тим законским актом се не подстиче вршење кривичног дела уз очекивање да ће оно  касније бити опрошетно. Овим чином држава је показала да је била друштвено одговорна у ратнома периоду  када је велики број младих људи напустио земљу не желећи да учествује у ратним сукобима изгубивши везу са матицом јер годинама нису долазили бојећи се проблема са војним властима.

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Небојша Радмановић изјавио је да Србија има право на декларацију о Сребреници, али да је одговорност тамошњих политичара да схвате да ли ће то довести до подела унутар властитог народа.
"Кад кажем властитог народа, мислим и на народ у Србији, али и на наш народ у БиХ", рекао је Радмановић у интервјуу за бањалучку штампу и додао да су се већ припреме за усвајање декларације о Сребреници негативно одразиле на БиХ и РС.
Радмановић је рекао да је то питање које сви на простору две земље емотивно доживљавају, али да, нажалост, нема смирености у разговорима и о томе постоје велике тензије код политичара у Сарајеву.
Говорећи о томе да ли ће отварање процеса о злочинима у Добровољачкој улици, "тузланској колони" и друго допринети мењању слике о догађајима са почетка рата, Радмановић је рекао да судски процеси јесу део утврђивања истине, али нису комплетне истине, што, како је рекао, сада виде и они који подржавају /члана ратног Предсједништва БиХ Ејупа/ Ганића.
"Док су вођени процеси против других, они су стално говорили да је сва истина судски процес. Сада када почиње и ово, онда би радо одступили од тога. Мој политички став је јасан, да сви који су учествовали у разним злочинима морају за то да одговарају, а да после тога политичари не треба ништа да коментаришу", рекао је Радмановић.

Најава председника Србије и Хрватске Бориса Тадића и Иве Јосиповића да би две државе могле да се договоре и тако избегну процес пред Међународним судом правде добра је вест не само у моралном и политичком смислу због растерећивања односа на Балкану него и у чисто здраворазумском смислу. Ни једна ни друга страна не могу да постигну то да суд неку од њих прогласи кривом за геноцид јер за разлику од Босне и Херцеговине за Хрватску нема ниједне пресуде чак ни националног суда о томе да је неко починио тамо геноцид, каже у разговору за „Политику” професор др Војин Димитријевић, директор Београдског центра за људска права.
Како изгледа процедура одустанка од тужбе и контратужбе?
Док је у суду била само хрватска тужба она је могла да одустане од ње у било ком тренутку, али би и тада Србија могла да се пита да ли жели да искористи прилику за одговор јер је неко повео поступак против. Али када постоји и противтужба онда нема начина да се процес обустави тиме што ће једна страна повући тужбу и онда чекати другу шта ће да учини. То мора да се деси симултано. Суду је потребно уверење да су се странке озбиљно о томе договориле. Најједноставније би било да се у истом тренутку са истог места објави потписан споразум о узајамном повлачењу тужби. Међутим, не верујем да је то довољно, ни за заинтересоване стране ни за уопште решавање питања која су настала.
Шта би Србија и Хрватска требало још да учине?

Капетан прве класе Светозар Ковачевић једини је 24. марта 1999. године преживео бомбардовање склоништа Треће армије Војске Југославије у куршумлијској касарни. У 20.03 сати три "томахавка" пробила су плочу склоништа од армираног бетона дебљине шест метара и усмртила једанаест официра, док је у другим објектима касарне од бомби бачених из авиона НАТО снага рањено четрдесет војника. Према Светозаревим речима, девет погинулих официра били су из команде Дивизиона ПВО, а двојица из команде Треће армије.
- Пре рата сам као резервни официр постављен на дужност команданта Дивизиона ПВО. Те вечери смо били на дужности на командном месту и нико од нас није говорио о могућем бомбардовању. Разговарали смо о обичним стварима. Одједном се у склоништу зачуо ударац и страшна тутњава, а ја сам полетео увис - са много емоција прича Светозар. Пре него што је изгубио свест, помислио је на свога сина, који је био у Београду на школовању.
-Док сам летео у простору пуном дима и прашине, помислио сам, ако су оволиком снагом бомбардовали малу Куршумлију, онда је Београд сравњен са земљом и мој син сигурно није жив - наставља Светозар, који се освестио тек у болници.
Прве речи које је Светозар чуо кад је схватио да је жив, биле су: "Да ли смемо да му сечемо униформу?" Одговорио је "Сеците" и поново се онесвестио. У Војној болници у Нишу рођени стриц није га препознао. Светозар је био изгорео, отечен, црн, а кожа му се одвајала од тела. Тек после пет дана је сазнао да су сви његови другови из склоништа погинули.

Данас се навршава 11 година од почетка ваздушних напада НАТО-а на Савезну Републику Југославију (СРЈ), који су трајали 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.
У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе...
Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. нешто пре 20 часова на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.
Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.
О материјалној штети која је нанета Југославији током бомбардовања изнети су различити подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на око стотину милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО-а.
Група економиста Г17 штету је проценила на 29,6 милијарди долара.
Војно-технички споразум из Куманова
Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа.