Прилози

Хрватска је данас почела да слави 15. годишњицу од војне операције „Олуја” којом је срушена Република Српска Крајина и тиме практично окончана српска побуна, о чијим правим узроцима ни до данас није речена пуна истина. Источни крајеви су се процесом мирне реинтеграције у следећих неколико година вратили у уставно-правни систем РХ.
Акција је почела у рану зору 4. августа 1995. када је, према службеним подацима, око 130.000 добро опремљених и увежбаних војника са свих страна кренуло на територију РСК. Већ сутрадан је заузет Книн и тај дан се у Хрватској слави као државни празник, Дан домовинске захвалности, а коначни резултат ове војне акције је враћање тих подручја под хрватску власт и до тада на овим просторима у таквим размерима незабележен егзодус српског народа. За деценију и по у Хрватску се вратио тек мањи број избеглих.
Акција „Олуја”, коју су директно војно помогле САД, дијаметрално различито се доживљава и оцењује на хрватској и српској страни (а тако се тумаче и узроци збивања који су довели до ње), што се потврдило и поводом обележавања 15. годишњице од њеног почетка. Велику пажњу хрватских медија привукла је кратка изјава председника Србије Бориса Тадића који је, како се преноси, тим поводом рекао да је „’Олуја’ била злочин који се не сме заборавити”. Одмах су на то реаговали највиши државни представници, али овај пут без жучи каква је била карактеристична претходних година.
Председник Хрватске Иво Јосиповић на то је синоћ одговорио: „Акција ’Олуја’ легална је и легитимна војно-полицијска акција у којој је Хрватска ослободила своју окупирану територију. Бранитељи, учесници ’Олује’, заслужују наше признање и поштовање. Управо зато, с поносом и поштовањем сећамо се те акције.

„Не дирајте Улицу Гојка Шушка!” Овај позив премијерке Јадранке Косор упућен данас из Вуковара загребачкој Градској скупштини, који преносе сви хрватски медији, својеврсна је парадигма хрватског односа (барем оног његовог знатнијег дела, јер генерализације ни овде нису препоручљиве) према ономе што је постигнуто и учињено војном акцијом „Олуја”, којој се управо сада навршава пуних 15 година. Шта је у време недавног рата био Гојко Шушак и за шта је све био директно одговоран данас се већ довољно зна, као и чињеница да би због тога сигурно стигао до хашке клупе само да је поживео, али ипак то није довољно да буде постављен тамо где му је објективно и место. Суочавање с пуном истином и у Хрватској одвија се веома тешко и преспоро.
Најбоље о томе говори оно што се дешава на подручју правосуђа, односно истраживања и привођењу правди актера ратних злочина, наравно оних који су почињени с хрватске стране, док је за оне почињене са српске стране показана таква ревност да је међународна заједница често морала протеклих година да интервенише и упозорава на непримерену примену „етничког кључа” како код покретања поступака тако и код изрицања пресуда.
Још ниједан поступак није покренут, а нити је на видику, против оних који су, на пример, Крајину у току и одмах после „Олује” претворили у уништену и спржену земљу иако је очито да се ту не може говорити о „појединачним инцидентима”. Уз то, 15 година после „Олује”, а 20 година после крваве 1991, и даље се ништа не догађа у вези са већ одавно познатим масовним ратним злочинима као што су ликвидације неколико стотина српских цивила на подручју Сиска, уништавање 180 српских села у западној Славонији на подручју на којем и није било борбених операција, уништење 26 села на подручју Славонске Пожеге која су наредбом Кризног штаба исељена, а затим потпуно уништена док је око 70 мештана који нису желели да напусте куће убијено.

"Олуја" је злочин који није престао војном акцијом већ је настављен другим средствима, а пре свега у хрватском Сабору, где се усвајају закони који спречавају повратак, изјавио је данас у Београду председник Асоцијације избегличких удружења из Хрватске Милојко Будимир.
Он је на конференцији за новинаре, поводом 15 година од егзодуса и злочина над Србима у Хрватској у војној акцији "Олуја", упозорио да се Хрватска налази на прагу уласка у ЕУ, а да још нису створени услови за повратак. Будимир је истакао да Срби "од овакве Хрватске не очекују да ће њихови проблеми бити решени". Он је нагласио да укупна српска имовина у Хрватској, без које су остали када су прогнани, достиже вредност од 30 милијарди евра, али да то нико не тражи.
"Хрватска тражи и што јој припада и не припада, а ми оно што нам природно припада не тражимо", рекао је Будимир, алудирајући на најновију тужбу хрватске нафтне индустрије ИНА против Србије.
Председник Удружења породица несталих и погинулих лица у Крајини и Хрватској Чедомир Марић позвао је на конференцији за новинаре Хрватску да не скрива локације са телима убијених Срба и да убрза процес ексхумација и идентификација.
Марић је рекао да је нерешено 2 130 судбина Срба из Хрватске и да у поређењу са хрватским званичним подацима постоји велики раскорак у бројкама које говоре да је велики број оних који нису нигде евидентирани.

Како да туристи из Србије избегну да се у Хрватској понашају као - Срби, тема је текста који је успео да разбесни један број - Хрвата. Преносимо интегрално текст из сплитске Слободне Далмације.
Недавно је један хрватски борац за људска права из ХХО-а пребацио младим српским туристима што се у Кистањама понашају "као насред Теразија" и тако провоцирају домицилно становништво.
Премда се многе велике мисли на први поглед чине недореченима, с овом није тако: она је кируршки прецизна, сликарски нијансирана, апотекарски одмјерена, те открива праву нарав проблема. Срби се у Хрватској понашају као Срби, што, сасвим логично, "иритира и провоцира", смета и нервира, узбуђује и узрујава.
Како је Хрватска отворена и туристичка земља, а Србија једно од њезиних потенцијалних тржишта, за потребе ХХО-а израдили смо нацрт водича за Србе у којему ћемо на једноставним и животним примјерима показати како би се требали понашати у Хрватској да не би никога иритирали и да би борци за људска права били задовољни.
Водич је писан на хрватском језику и јамчи успјех само ако га се дословно придржавате.
КАКО ПРОМИЈЕНИТИ НОВАЦ
Ово је ситуација у којој ће се, сасвим сигурно, кад-тад затећи Србин који је стигао у Хрватску на љетовање. Већ ту, на првом кораку, могао би урадити озбиљну грешку.
Погрешно: - Добар дан, да ли можете да ми промените пет хиљада динара?

Косово, непреболна тема Србије од Косовског боја 1389, ни данас није ништа мање актуелна нити мање болна. Тада је изгубљена битка, а затим и самосталност. Другу битку Србија је изгубила 1999. и Кумановским споразумом изгубила више контроле над Косовом него што је могла добити паметнијим, толерантнијим и кооперативнијим разговорима у Рамбујеу. Трећу, правну битку, изгубила је погрешном легалистичком платформом, у Међународном суду правде у Хагу када је ова највиша правна институција ОУН саопштила да Декларација о једнострано проглашеној независности Косова не повређује међународно право и Резолуцију 1244.
Народна скупштина дала је зелено светло да се влада Србија упусти у четврту, можда одлучујућу и врло мало вероватно за нас повољну, политичку битку у Генералној скупштини, са циљем да се избори за нове преговоре о коначном статусу. Да ли се после толико изгубљених битака и у нимало завидним условима у којима се сада налази Србија може добити рат („рат“ у фигуративном смислу)? Не верујем да постоји и најокорелији оптимиста који би се на то кладио. До сада нико није одговарао за изгубљене битке, а да ли ће једног дана и за изгубљени рат?
Дипломатска историја познаје доста поучних примера како се и после изгубљеног чак и правог рата стаје на ноге, враћа достојанство народа, земља опоравља и повраћа изгубљено. То су у недавној прошлости успеле државотворне нације и из пепела винуле се у врх светске економије и политике. То су постигле јер су имале визију, сабрале се, направиле национално јединство и формулисале најприоритетније националне циљеве. Прионуле раду, успоставиле ред, а њихови народи стојички поднели све недаће стања у којима су се нашли. Поменућу само једну: Јапан.

Акција „Моба“, десета по реду, у току је у манастиру Соко Град у епархији Шабачкој, где су се окупили млади из дијаспоре из разних земаља. Њихов боравак је нова прилика за дружење, али и за активно учешће у неким активностима у манастиру. Током мобе они имају часове српског језика, историје, културе, спортске активности, културно уметничке приредбе, обилазе светиње по Србији.
Акцију „Моба“ организују, на иницијативу епископа шабачког Лаврентија, СПЦ, епархија Шабачка, Матица исељеника Србије. Конципирана је тако да окупи младе из дијаспоре пореклом из Србије, као и младе других националности, који се овде друже са својим вршњацима. Ове године 150 деце стигло је из САД, Русије, Грчке, Македоније, БиХ, Италије, Аустрије и као и раније младима из дијаспоре прикључила су се деца са Косова и Метохије. Ту је и даведесетак младих из Русије, Француске, Италије и Швајцарске. „Ове године из Америке је стигло седморо деце, а њих шесторо не знају српски, па им је ово прилика да науче језик својих предака,“ каже свештеник Живорад Селенић из епархије Шабачке. Објашњава да млади спремају конак, уређују двориште, раде у кухињи, вешерају, а дечаци помажу у изградњи нове зграде у манастирском комплексу. Ту су разноврсне спортске активности, такмичења, уче о историји и култури српког народа, похађају часове веронауке, екологије. Предавачи су млади људи, професори на факултетима и школама у Србији, па је и то прилика за лепо дружење и размену животних искустава. Наш саговорник истиче да се младима организују излети до српских светиња, разговори са монасима и монахињама.
Владика Лаврентије, идејни творац акције „Моба“ је у српској православној цркви познат као сјајан организатор, познат је по штампању дела Светог Владике Николаја Велимировића када то у Србији није било дозвољено, увек има нове идеје, окупљао је народ у Аустралији, Енглеској, Немачкој.

Иако се о томе јавно много не говори, проблем одузимања великог броја станова у Хрватској у којима су избегли Срби имали станарско право све је тежи терет у успешном привођењу крају преговора Хрватске о придруживању Европској унији. Док је тај проблем још пре више година, под притиском међународне заједнице, успешно законски решен у Босни и Херцеговини, Хрватској као да се у том погледу гледало кроз прсте. Невраћање тих станова првобитним корисницима у ствари директно је деловало на слабе резултате повратка, јер ту је реч о хиљадама породица које су пре ратног избеглиштва живеле претежно у градовима.
Да је тај проблем и те како присутан у завршници хрватских преговора с ЕУ указују све отвореније иницијативе да се он најзад, колико је то могуће после 15 година опструкције, реши што праведније. Ових дана специјални известилац УН за стамбено збрињавање Ракел Ролник (именовао ју је Савет за људска права УН 2008), у интервјуу загребачком српском недељнику „Новости”, изјавила је да препоручује влади Хрватске да поново отвори процес подношења молби за програме који ће омогућити трајна стамбена решења за повратнике из избеглиштва који су изгубили станове на којима су имали станарско право. Такво решење, према њеном предлогу, требало би да садржи и могућност откупа додељеног стана под сличним условима какве су имали и искористили и остали грађани.
Да се заиста почело нешто дешавати на овом подручју, указује и најновија вест да би се до краја ове године на иницијативу високог повереника за избеглице УН Антонија Гутереза у Београду требало одржати међународна донаторска конференција на којој ће се основати хуманитарни фонд за стамбено збрињавање избеглица с подручја бивше Југославије. У оквиру тога најзад би се решио тај проблем и избеглих Срба тако што би им се потребни станови додељивали и у Хрватској и у Србији, зависно од одлуке где ће се определити да живе.

Није први пут да се Србији из њеног југозападног дела, који Бошњаци зову Санџаком, а за Србе је то чешће Рашка област, шаљу упозорења попут оних која је главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић упутио председнику Борису Тадићу – „да се не игра са Санџаком, јер се тако игра и са Србијом” или да у држави свима мора бити лепо „или ће бити ватре, па неће горети само наша кућа”. У последње две деценије такве поруке су чешће слали бошњачки политичари, а последњих година упућују их и поједине верске вође, позивајући се углавном на сличне аргументе, наводно ускраћена национална, верска и људска права Бошњацима.

Не мисле, међутим, сви Бошњаци тако. „Бошњаци у Санџаку нису спремни ни на какве нове авантуре, доста им је сукоба и подела. Права муслимана у Србији нису ничим угрожена, сем њиховом међусобном неслогом, па зато нема потребе ни за каквом радикализацијом захтева, већ пре свега за помирењем”, каже реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем Зилкић за „Политику”.

Муфтија Зукорлић управо поделе међу муслиманима често наводи као инструмент који, по њему, државни врх Србије користи како би Бошњаке завадио и тако им завађенима ускратио права која им припадају. По њему и „параверска творевина”, како назива Исламску заједницу Србије, и Државни универзитет у Новом Пазару, основан неку годину по настанку Интернационалног универзитета као вакуфа (задужбине) чији је Зукорлић донедавно био ректор, али и најаве нових избора за Национални савет Бошњака, само су резултат напора државе да тим „дупликатима” умањи значај и снагу „изворних и оригиналних” институција. Списку криваца у државном врху додао је и министре Сулејмана Угљанина и Расима Љајића, па се тако дошло до нове поделе међу Бошњацима – на присталице двојице политичких лидера на једној и Зукорлића као верског лидера на другој страни.

Прети ли Санџак, тако подељен на Србе и Бошњаке – Зукорлићеве и Зилкићеве, Расимове и Суљине, у јеку економске кризе и социјалног понирања, да дестабилизује Србију?

„Ако би централна власт била у дефанзиви и била пасивна као што је сада, а оне снаге које настоје да буду аутономније од владе у Београду јачале и добијале подршку са стране, онда би лако могло доћи до озбиљније дестаблизације. Проблем је, дакле, у политичкој вољи код српске владе да реши проблеме и њеној осетљивости на стране притиске у вези са овим потенцијално кризним регионом”, оцењује политички аналитичар Бранко Радун.

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић изјавио је, после изношења саветодавног мишљења Међународног суда правде, да ће Србија наставити са принципијелном политиком и мирном политичком борбом за очување свог територијалног интегритета и суверенитета.

"Међународни суд правде је одлучио да се само у техничком смислу изјасни о декларацији о независности косовских Албанаца и практично тиме избегао да се изјасни о суштинском питању - да ли су они имали право на покушај сецесије од Србије", изјавио је министар иностраних послова Србије Вук Јеремић.

Судско мишљење ће, према његовим речима, ускоро бити прослеђено Генералној скупштини Уједињених нација која ће дати политички закључак о том проблему.

"Следећи корак у овом процесу је расправа у Генералној скупштини која ће се одржати у септембру у Њујорку и ја сам уверен да ће приликом изјашњавања бити потврђена исправност политике Србије", рекао је Јеремић новинарима после саопштавања мишљења суда да декларација о независности Косова не крши међународно право.

Јеремић је поручио да се политика Србије не мења.

"То је мирољубива политика која се заснива на принципима међународног права, а данас у судници нисмо чули да ли је неко имао право на отцепљење. Таква дебата је политичка дебата и она ће очигледно тек да се води у Генералној скупштини", нагласио је Јеремић.

"Тешки дани су пред нама и велика искушења, али то није први пут. Од пресудне је важности да се очувају мир и стабилност свуда на територији покрајине, као и да наши грађани не наседају ни на какве провокације уколико их буде, упозорио је Јеремић.

Такође, према његовим речима, од пресудне важности је и да се задржи сталоженост, упорност и одлучност и да, како је рекао, у наставку "ове борбе останемо јединствени".

После саопштавања саветодавног мишљења Међународног суда правде у Хагу расправом у Генералној скупштини УН питање Косова ће опет са правног прећи на политички терен. Ако мишљење суда не буде резолутно и ако ниједна од заинтересованих страна не одустане, трећег уторка у септембру на годишњој седници Генералне скупштине УН у Њујорку вероватно ће се водитиполитичка битка око два предлога резолуције. Једанкојије Србија већ најавила, у којемсе позива на формулације које се у саветодавном мишљењу могу прочитати у корист Србије, и у којемби се тражили свеобухватни преговори с косовским Албанцима, идруги, којиби поднеле земље које су признале независност Косова (можда чак и само Косово), којом се „бетонира” независност и позивају све земље које су се до сада уздржавале да признају Косово.

Којигод предлог резолуцијебуде усвојен извесно је да ће се Србија суочити са политичким последицама. Уколико мишљење суда буде такво да Србија уз помоћ земаља које је подржавају успе у Њујорку да „прогура” резолуцију која би недвосмислено констатовала да је независност Косова противправна, она би зауставила нова признања независности Косова али би, с обзиром на упозорења дипломата земаља које подржавају независност, значила заоштравање односа са САД и ЕУ.

Потезе Србије не прате само земље које су признале независност Косова. И земље које су подржале Србију, међу којима се такође налази известан број земаља значајних на међународној политичкој сцени, очекују да виде како ће она наступити, па ће од тога зависити и ток дебате на Генералној скупштини УН. „Већ добијамо информације да делегације појединих великих земаља лобирају за признавање независности Косова. Те посете укључују и представнике косовских власти. С друге стране, чуо сам и да највише функционере Београда очекују у престоницама најугледнијих чланица покрета несврстаних”, кажебивши амбасадор у Паризу Предраг Симић. „Из разговора са високим дипломатама земаља које подржавају Србију закључио сам да и оне такође желе јасно постављен став на основу кога ће се опредељивати”, додаје он.