Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

„Не дирајте Улицу Гојка Шушка!” Овај позив премијерке Јадранке Косор упућен данас из Вуковара загребачкој Градској скупштини, који преносе сви хрватски медији, својеврсна је парадигма хрватског односа (барем оног његовог знатнијег дела, јер генерализације ни овде нису препоручљиве) према ономе што је постигнуто и учињено војном акцијом „Олуја”, којој се управо сада навршава пуних 15 година. Шта је у време недавног рата био Гојко Шушак и за шта је све био директно одговоран данас се већ довољно зна, као и чињеница да би због тога сигурно стигао до хашке клупе само да је поживео, али ипак то није довољно да буде постављен тамо где му је објективно и место. Суочавање с пуном истином и у Хрватској одвија се веома тешко и преспоро.
Најбоље о томе говори оно што се дешава на подручју правосуђа, односно истраживања и привођењу правди актера ратних злочина, наравно оних који су почињени с хрватске стране, док је за оне почињене са српске стране показана таква ревност да је међународна заједница често морала протеклих година да интервенише и упозорава на непримерену примену „етничког кључа” како код покретања поступака тако и код изрицања пресуда.
Још ниједан поступак није покренут, а нити је на видику, против оних који су, на пример, Крајину у току и одмах после „Олује” претворили у уништену и спржену земљу иако је очито да се ту не може говорити о „појединачним инцидентима”. Уз то, 15 година после „Олује”, а 20 година после крваве 1991, и даље се ништа не догађа у вези са већ одавно познатим масовним ратним злочинима као што су ликвидације неколико стотина српских цивила на подручју Сиска, уништавање 180 српских села у западној Славонији на подручју на којем и није било борбених операција, уништење 26 села на подручју Славонске Пожеге која су наредбом Кризног штаба исељена, а затим потпуно уништена док је око 70 мештана који нису желели да напусте куће убијено.

Нико до сада такође није одговарао ни за присилне депортације и протеривања српских цивила из северних делова Хрватске где такође није било рата и о чему постоје документи, као и из других делова РХ одакле су аутобусима слани из Хрватске на присилну „размену”, о чему би штошта могао да исприча тадашњи ХДЗ-ов функционер Драго Крпина.
Ништа нема ни о збивањима у логорима за Србе попут она три позната у Сиску, у Керестинцу крај Загреба, на стадиону у Осијеку и на другим местима, као ни о бројним – очито организованим –минирањима српских кућа по многим градовима до којих рат није ни стигао и убијањима Срба у Вуковару, Винковцима, Вировитици, Карловцу ...
Уз тек неколико већих судских процеса против хрватских починитеља ратних злочина (у Госпићу, сплитској „Лори”, Паулин Двору, Осијеку и Новој Градишки), који се прекомерно експлоатишу као „звездани тренуци” хрватског правосуђа који показују да је најзад „стало на своје ноге”, и даље има примера који говоре нешто друго, што све заједно упућује на закључак да Хрватској тек предстоје дубљи захвати у стварно враћање те делатности на површину коју карактеришу објективност и правда.
Р. Арсенић, Политика