„Не дирајте Улицу Гојка Шушка!” Овај позив премијерке Јадранке Косор упућен данас из Вуковара загребачкој Градској скупштини, који преносе сви хрватски медији, својеврсна је парадигма хрватског односа (барем оног његовог знатнијег дела, јер генерализације ни овде нису препоручљиве) према ономе што је постигнуто и учињено војном акцијом „Олуја”, којој се управо сада навршава пуних 15 година. Шта је у време недавног рата био Гојко Шушак и за шта је све био директно одговоран данас се већ довољно зна, као и чињеница да би због тога сигурно стигао до хашке клупе само да је поживео, али ипак то није довољно да буде постављен тамо где му је објективно и место. Суочавање с пуном истином и у Хрватској одвија се веома тешко и преспоро.
Најбоље о томе говори оно што се дешава на подручју правосуђа, односно истраживања и привођењу правди актера ратних злочина, наравно оних који су почињени с хрватске стране, док је за оне почињене са српске стране показана таква ревност да је међународна заједница често морала протеклих година да интервенише и упозорава на непримерену примену „етничког кључа” како код покретања поступака тако и код изрицања пресуда.
Још ниједан поступак није покренут, а нити је на видику, против оних који су, на пример, Крајину у току и одмах после „Олује” претворили у уништену и спржену земљу иако је очито да се ту не може говорити о „појединачним инцидентима”. Уз то, 15 година после „Олује”, а 20 година после крваве 1991, и даље се ништа не догађа у вези са већ одавно познатим масовним ратним злочинима као што су ликвидације неколико стотина српских цивила на подручју Сиска, уништавање 180 српских села у западној Славонији на подручју на којем и није било борбених операција, уништење 26 села на подручју Славонске Пожеге која су наредбом Кризног штаба исељена, а затим потпуно уништена док је око 70 мештана који нису желели да напусте куће убијено.