Не чуди ме официјелно одушевљење власти, медија и евроаналитичара. Али ми јесте помало чудан фатализам са којим је у делу патриотске јавности дочекана „Боркова фуснота” о представљању Косова*. Да се разумемо, наравно да и мене тишти и иритира. Наравно да је та фуснота само провидан смоквин лист који минимално прикрива голотињу и крах досадашње како косовске тако и европске политике актуелне власти. Али парадоксално и трагикомично та звездица изнад назива Косово и помињање Резолуције 1244 је, истовремено, вероватно највећи преговарачки „успех” и, такорећи, највише „патриотско постигнуће” српске стране у овим назовипреговорима. Наиме, ово са фуснотом и регионалним представљањем је, тако да кажемо, „само” један релативно труо и неповољан компромис, у последњи час и на једвите јаде измољен и искамчен од Берлина, Брисела и Вашингтона. (Узгред речено, по политичким и „државотворачким” последицама много гори је споразум о „интегрисаном управљању” прелазима, границом, као и право које је Приштина добила да убудуће самостално, независно од Унмика, потписује споразуме и уговоре.)
Но, упркос свему, албанска јавност је незадовољна. Приштински медији и опозиција такође грме о „поразу”, издаји” и „капитулацији” своје владе. Али, авај, овога пута, бојим се, истина ипак није „негде између” српских и приштинских критичара. Чак и када нису фингиране и када нису само у функцији њихових унутрашњих међупартијског обрачуна, косовске критике на рачун бриселских преговора, нажалост, много мање су доказ успеха наших преговарача, а много више плод размажености, максимализма и бахатости политике Приштине годинама навикнуте да јој се увек и у свему излази у сусрет. (Зато су и били неопходни толики западни званичници са Хилари Клинтон на челу који ових дана долазе да им „бришу сузе”, теше их и подржавају због, наводних, „болних и храбрих” жртава и уступака које су поднели.) Дакле, не треба се превише тиме заносити. Али то што је Едита Тахири фусноту у регионалном представљању Косова морала да пореди са „пахуљицом” за коју верује да ће се „истопити до пролећа” иако можда није нека нарочита утеха, свакако јесте показатељ да ствари нису баш тако црно-беле као што нас са једне или друге стране покушавају убедити.
Уосталом, независно од „пахуљице”, фусноте и овог назовиспоразума, плашим се да смо, све овако несложни, посвађани и партијски подељени, готово неопазице дошли веома близу једног веома опасног консензуса између „европске” и „патриотске” Србије – оног да је „Косово изгубљено”, при чему је једина недоумица око тога да се то догодило 1999. са НАТО бомбардовањем и Кумановским споразумом или 2008. са приштинским проглашењем независности, уласком Еулекса, или тек сада, са Борковим бриселским преговорима. И без обзира на боље или горе аргументе које једни, други или трећи могу понудити треба имати у виду да ће тек тај „консензус”, уколико заиста заживи, представљати највећи, прави и вероватно дефинитивни српски косовски пораз. Сви други су мање или више поправљиви.
Ђорђе Вукадиновић, Политика