„Моменат у коме добијамо статус кандидата је врло неповољан, односно корист би била много већа да смо га добили пре избијања светске економске кризе. У смислу инвестиција то ће значити да ће овај мали број инвеститора који шетају по региону видети Србију у оној корпи земаља које имају статус, што значи да им се минимизира ризик улагања. Ипак, сама кандидатура није довољна да привуче инвеститоре. Она је у сваком случају веома важна, јер у низу лоших вести које су нас задесиле - повлачење Ју-Ес стила, прекид аранжмана са ММФ-ом, представља добру вест, која ће успорити наш економски пад. То је нека врста европског падобрана без којег би пад био много бржи и тежи”, објашњава за НИН Иван Кнежевић, заменик генералног секретара Европског покрета у Србији, напомињући да треба знати да кандидатура није лек за све. Добијање статуса кандидата је, како каже, попут уписа на факултет - дакле, добили смо индекс и велику шансу. Хоћемо ли је искористити зависи само од нас. 

Са њим се слаже и Никола Јовановић, уредник часописа „Изазови европских интеграција”, који за НИН објашњава да не треба очекивати да се ситуација промени на боље преко ноћи, јер је европска интеграција процес који је у целини повољан за привреду, али нема аутоматизма и инстант реакција.
„Тешко је евалуирати ефекте саме кандидатуре пошто је до сад давање кандидатуре и отварање преговора била једна фаза, а сада су две одвојене, услед успоравања процеса проширења. Тачно је да је европска интеграција „источних“ земаља коинцидирала са инвестиционим бумом тако да ће актуелна економска криза сигурно ограничити позитивне економске ефекте по Србију”, тврди Јовановић, додајући да се овде ипак ради о стратешком избору.
КУРС Неких непосредних користи за грађане ипак би могло бити. Европски падобран свакако ће допринети успоравању пада динара, који ће се наставити, али не тако драматично и брзо. Други непосредни ефекат, како се очекује, биће очување садашњег кредитног рејтинга Србије, што значи да нам неће поскупети задуживање ни кредити. И то је готово једино што би грађани одмах на својој кожи могли осетити. 
Иако европски фондови нису занемарљиви део приче, по правилу су прецењени, а сама кандидатура Србији неће донети веће износе по том основу. Тренутно наша земља добија око 200 милиона евра годишње из европских фондова и тај износ је утврђен до 2014. Тада почиње нови седмогодишњи буџетски циклус ЕУ (од 2014. до 2020. године), о коме се управо преговара. Чињеница да је Србија земља кандидат поправља наш положај у новој трци за “поделу европског колача”. Према предлогу Европске комисије земље Западног Балкана требало би да добију око 14 милијарди евра у новом циклусу, а иако још не постоји алокација овог новца по земљама, извесно је да ће свота за Србију бити нешто већа него сада. Према Кнежевићевим очекивањима, Србија ће у првим годинама (дакле, од 2014. године) имати на располагању око 260-290 милиона евра, а на крају овог периода око 370 милиона евра. Укупан износ током ових седам година за Србију би могао да износи око 2-2,5 милијарде евра. 
Искуства суседа, попут Бугарске и Румуније, говоре да су у периоду пре приступања, средства која су добијале из европских фондова расла у просеку за 10 одсто годишње. Драстичан пораст настао је тек уласком у ЕУ, када су износи увећани пет до десет пута. У седмогодишњем периоду од 2007. до 2013. године Бугарској је додељено 6,8 милијарди евра, Мађарској 25,3 милијарди евра, Румунији 19,6 милијарди евра, а Словенији 4,2 милијарде евра. 
Многе од ових земаља нису успеле да искористе сва расположива средства због недостатка административних капацитета. Тако је Румунија од скоро 20 милијарди евра до сада успела да искористи свега 10 одсто. Сличан проблем очекује се и у Србији. Тачније, и да добијемо више средстава не бисмо имали на шта да их утрошимо јер немамо пројекте ни обучене кадрове за њих. 
Иако у теорији статус кандидата омогућава Србији да уз садашња два претприступна фонда - за институционални развој и прекограничну сарадњу, користи још три (за пољопривреду, регионални развој и запошљавање), управо због недостатка административних капацитета за сада немамо ни ту могућност. 
Већу корист од самих фондова, Кнежевић види у чињеници да ће за разлику од суседа, Србија преговоре о чланству морати да почне од најтежих поглавља, 23 и 24, која се тичу правосуђа, људских права и корупције. 
“Поучена лошим искуствима из Бугарске и Румуније, Европска комисија је решила да са Србијом крене управо од тога. То је одлична вест за грађане Србије, јер корупција и људска права и њих саме највише тиште”, објашњава наш саговорник. Управо овакво уљуђивање и упристојавање државе сигурно ће бити највећа корист за грађане Србије, који сами са овдашњом политичком елитом не могу да “изађу на крај”. Европски притисак биће ту више него добродошао. 
Русија и царине
Као главни аргументи против уласка у ЕУ последњих дана су навођени губитак Споразума о слободној трговини са Русијом, као и дела царинских прихода. Међутим, статистика говори да Србија до сада није имала много користи од споразума са Русијом. Прошле године је размена са овом земљом износила три милијарде долара, од чега је наш извоз чинио свега 600 милиона. Све остало књижи се као наш трговински дефицит, пре свега због увоза енергената. 
„Нико не помиње да Русија преговара о чланству у Светској трговинској организацији, а када постане члан, што ће бити ускоро, онда споразум са Србијом престаје да важи. Не треба да заборавимо да извозимо 10 пута више у ЕУ него у Русију и да је ЕУ наше главно извозно тржиште”, тврди Кнежевић.
Према његовим речима губитак царинских прихода овде се погрешно тумачи као губитак привреде, а то ће заправо бити мањи прилив за буџет. С друге стране, тврди, то ће бити поклон грађанима Србије, којима ће увозни аутомобили, телефони и друга роба бити јефтинији. „Тих 180 милиона евра годишње остаће у рукама грађана уместо да оде у буџет. Далеко од тога да је то штета за Србију, напротив”, тврди Кнежевић.
Катарина Прерадовић, НИН