Прилози

Гласни позиви на штедњу са свих страна неће мимоићи ни Председништво Србије. Како пишу београдске "Вечерње новости", Томислав Николић је већ својим службама наложио стезање каиша које, за сада, подразумева смањивање трошкова репрезентације и коришћења службених кола. То су, како кажу у Председништву, само прве мере, на које се шеф државе јавно обавезао у свом инаугурационом говору. У његовом најужем окружењу тренутно је деветоро људи и тај број се за сада неће увећавати. Очекује се да ће у Председништву бити око 70 запослених, од чега велики део отпада на техничко особље које је Николић наследио.
За генералног секретара председника изабран је Небојша Родић, који би требало ускоро да изради и нову систематизацију радних места. Николић је недавно именовао и саветнике: Милорад Симић (одбрана и безбедност), Марко Ђурић (спољна политика), Оливер Антић (право) и Братислав Петковић (култура). Шеф протокала је Јасмина Митровић Марић, а прес службе Станислава Пак.
У Председништву нам кажу да Николић сада не размишља о именовању нових "саветодаваца", а неће тако брзо именовати ни шефа кабинета. Иако се спекулисало да је тој функцији најближи шеф извршног одбора СНС професор Милан Бачевић, све су мање шансе да буде промовисан.
Иначе, у буџету за ову годину за рад Председништва већ је одређено 242,4 милиона динара, а за плате запослених издвојено је 98,4 милиона.
Сами плаћају визит карте
Да је Николић спреман да води рачуна о сваком динару потврђује и то што су поједини његови најближи сарадници одштампали визит-карте о свом трошку! Контролише се и коришћење службених кола, па су тако неки ишли на задатке таксијем - о свом трошку.
Вечерње новости

Иако за себе тврди да је "апсолутно аполитичан", Добрица Ерић, један од највећих српских песника уз чије су стихове стасавале генерације, признаје за "Вести" да не може сакрити гађење над понашањем дела српских политичара који не одустају од урушавања угледа демократски изабраног председника Србије.
- У разним годинама о Томиславу Николићу сам имао разна мишљења, а сада сам, као човек коме је политика прилично непозната област, прилично збуњен оркестрираним нападима на човека коме је народ дао поверење - каже Ерић.
Како ви то објашњавате?
- По мени, све је почело оне ноћи када је било јасно да је Николић победио. Одједном су сви почели да га подсећају на председничка права и обавезе по Уставу, односно, слали су му поруку да та његова овлашћења и нису ништа посебно у односу на премијера. Да не помињем сумње у његову диплому, па изјаве о Вуковару, Сребреници...
Најозбиљнији напади односе се на изјаву о Сребреници?
- Не разумем због чега га нападају. Коначно се појавио Србин који може то да каже, али мислим да још није рекао све. Тек је почео да говори. Надам се да ће проговорити и о хиљадама несталих Срба јер је последњих деценија настрадало и нестало више Срба него за пет векова под Турцима.
Да ли су напади на Николића одраз страха неких политичара?
- Наравно, пре свих плаше се "жути" (ДС, оп.а). Али не само они, наше друштво мора да се излечи и активности од многих невладиних организација, оних које воде разне Сатане Гандић и Воње Серко које већ двадесет година пљују по народу Србије. Србија мора да се ослободи и неких политичара, надам се да ће Николић завирити у документе и открити ко је и колико украо и ојадио овај народ, и за чији рачун је радио. Само да један од њих да "пропева", империја ће им се срушити као кула од карата. Ако се то деси, бићу веома срећан човек.

Уместо на телевизији за коју је рађен, документарни филм Ненада Пуховског (на слици), “Павиљон 22” биће приказан на суђењу Томиславу Мерчепу, јављају “Вечерње новости”.
Годинама је “Павиљон 22” стајао у бункеру Хрватске телевизије, са образложењем да је предугачак за приказивање. Наиме, филм траје 55 минута, а стандардни формат за документарне филмове износи 52 минута! Три “спорна” минута била су довољан разлог да филм хрватски гледаоци никад не виде, а реч је о потресној причи о “Павиљону 22” на Загребачком велесајму у којем су људи Томислава Мерчепа доводили заробљене Србе деведесетих година. На том месту вршена су страшна мучења, многи су убијени, а никада се није сазнало ко их је убио и под којим условима.
Филм који је снимљен пре десет година настоји да прикаже чињенице, и склопи мозаик из ратних дана у којима су многи загребачки Срби, али и Срби из целе Хрватске, довожени у “павиљон смрти”. Режисер је дао прилику свима, па и онима за које се сумњичи да су учествовали у тим злочинима, да кажу шта се догодило.
Успркос свему, ХРТ филм није желио да га прикаже.
Било је неколико покушаја да буде приказан у склопу других емисија, али се на крају то није догодило. Наводно су интервенције са стране биле толико снажне да ниједан уредник телевизије није имао храбрости да филм уврсти у програм. Није то учињено чак ни када је почело суђење Томиславу Мерчепу, за време којег су многобројни сведоци изнели страшну истину о догађајима у павиљону на Велесајму.
У међувремену је филм приказан на Б92, а у Загребу је и даље у бункеру, иако је ХРТ платила откуп филма.
Како је случај “Мерчеп” био табу тема, пре свега за медије, филм је требало да сачека суђење да би га хрватски “гледаоци” могли, бар у инсертима, да виде.
Глас Српске

Нећу дозволити да различити погледи на поједине догађаје из прошлости угрозе заједничку будућност, изјавио је председник Србије
Европски пут Србије је пут будућности, пут економског просперитета и помоћи ћу Србији да тај пут настави, а, у интересу Србије, сарађиваћу са свима, и на Истоку и на Западу, јер Србија тиме само добија, а не може ништа да изгуби, поручио је јуче, на свечаној инаугурацији, председник Србије Томислав Николић. Он јепосебно истакао да ће у региону водити политику мира, стабилности и сарадње.
Свечана инаугурација на Андрићевом венцу почела је интонирањем државне химне „Боже правде”и химне ЕУ „Ода радости”, а многобројним званицама се први обратио Штефан Филе, комесар за проширење Европске уније. Филе је казао да долазак на инаугурацију представља израз поверења Европске уније да ће Србија убрзано наставити европским путем. Филе је, као кључни предуслов за отварање преговора ЕУ са Србијом навео „видљив и одржив напредак у односима са Косовом”.
У зграду Председништва на Андрићевом венцу председник Србије стигао је са породицом око 16.30 часова. Само десетак минута после њега стигао је и први гост Драган Томић, бивши председник Народне скупштине Србије. Неколико минута касније стигао је Александар Вучић, лидер напредњака, да би потом почели полако да пристижу и остали гости, Никола Хајдин, председник САНУ, посланици СНС-а, али и бивши председник СРЈ Зоран Лилић са супругом. Њему су се, судећи по срдачним поздравима, обрадовале не само некада блиски сарадници у СПС-у, попут Милорада Вучелића, већ и некадашњи политички противници, али и црквени великодостојници, па је непрекидно око њега била велика гужва. Бивши председник Србије Милан Милутиновић, није био толико популаран, па је прилично усамљен шетао по ходнику где је некада било његово радно место.

Према званичним подацима Групе за просперитет Србије у свету је регистровано 7.000 наших доктора наука, а по неким проценама их има бар три пута толико и већина је основне студије завршила у Србији.
Извршни директор Групе Јован Филиповић, који је направио базу података српских доктора наука "расејаних" по свету, у интервјуу Танјугу рекао је да наших научника има свуда, али највише у САД и то на источној и западној обали, али и на северу, уз Канаду, и да је чињеница да је у њихово школовање највише уложила Србија.
Како је рекао, база података показала је да их подједнако има у свим областима, највећи број се бави инжењерским дисциплинама, привредним наукама, али и друштвеним и природним наукама, као што су право и медицина.
"Осим у Европу и Аустралију, наши доктори наука све чешће одлазе у Јужноафричку републику, а последњих година и у Кину и земље бившег Совјетског савеза, посебно у Русију", објаснио је Филиповић. Он је рекао да се тренд одласка најбољих из Србије наставља и додаје да ће бити веома тешко зауставити га, јер док су деветесетих одлазили сви, у последњој деценији то чине махом они са факултетском дипломом.
"Наши људи стално одлазе и колико год вредно радили ми ћемо скупљати 'расуте бисере' по свету. Треба нам неки начин да тај одлив претворимо у нешто позитивно, дакле да те људе задржимо у нашем миљеу и да их се не одрекнемо трајно", напоменуо је Филиповић.
Према његовим речима, Србија не треба да се труди да физички врати докторе наука, већ треба да их повеже и да искористи њихова познанства са другим научницима. "Морамо да схватимо да су ти наши људи веза са светом. Не треба да се трудимо да их физички вратимо већ да са њима створимо миље у коме ће они наћи своје место", истакао је Филиповић.

Уверени смо да се после сваког значајног меча који одигра Новак Ђоковић већина људи запита од каквог материјала је направљен тај момак.
Ако је судити по његовом привилегованом дару да остане прибран, верује у себе и победи, онда се лако долази до закључка да је Новак врхунски спортиста, суперхерој, алхемичар, са ватром у срцу, ледом у глави и динамитом у рукама.
Од Новака Ђоковића дефинитивно треба учити. Учити, на пример, како разликовати веру и наду. Он се у четвртфиналу Ролан Гароса није надао да ће победити Цонгу и у најтежи тренуцима меча, он је једноставно веровао у то. И победио је.
Као и Роџера Федерера онда у финалу УС Опена, када је код 2:2 у сетовима, 3:5 у гемовина и 15:40 у поенима за Швајцарца, распалио по лоптици и погодио линију. Роџер је рекао - случајно, ми тврдимо да је било - намерно.
Шта још може да се научи од Новака?! На пример, како се сујета оставља по страни, а најбољи пример јесте турнир у Монтреалу када га је спикер најавио као тенисера из Хрватске?! Ђоковић се само насмејао на невероватан превид, није замерио, већ је констатовао: “Све је то исто”.
Од Ђоковића се може научити и како потенцијалног противника превести на своју страну. Дешавало се више пута да је публика навијала за његове ривале, а он ју је после сваке победе поздрављао и захваљивао се на подршци, измамљујући овације.
Грех је причати о Новаку Ђоковићу, а не споменути речи академика Матије Бећковића. “Његов рекет је наша последња сабља. Беше ли он повод за ону реч - да је Бог бацио калуп кад је њега створио“. Коме је овај израз превише епски нека погледа неки од наредних Новакових мечева.
Жикица Бабовић, Блиц

Експлозија боја, ритма и покрета - тако би се укратко могао описати годишњи концерт СКУД-а Опленац којим се ово друштво обележило четврт века од свог настанка. Слављеник у Ливинг арт центру у Мисисаги окупио родитеље играча, љубитеље фолклора и значајан број представника дипломатског кора.
Готово четворочасовни програм публика је поздравила салвама аплауза, а играчи су на крају враћани на бис неколико пута. У жељи да се достојно представе публици и зналцима фолклора и да покажу шта знају и умеју и на којој су традицији и филозофији одгајали генерације играча и певача, у Опленцу су саставили програм подељен у неколико целина.
У првом делу под називом "Здрав здрављаче, Нов новљаче" играли су дечји ансамбли и наступали чланови хора и драмске школе, који су кроз игру, песму и казивање загонетки, предања и обичаја, исплели приче из српских крајева. Велико је богатство у Опленчевом подмлатку који негује песму и игру својих предака, али и свој матерњи језик.
Други део програма, у којем је наступио репрезентативни ансамбл и играчи (различитих година) који су вештину играња довели до највишег нивоа, почео је приказивањем обичаја свадбе Книнске Крајине и Буковице.
Настављен је приказивањем стилизованих корегофрафија наших познатих кореографа старије генерације, као и новим стилизованим кореографијама Опленчевог уметничког директора и кореографа Владимира Спасојевића, а затим ретроспективом ранијих програма и кореографија. У завршном делу програма игране су влашке игре, Врањска свита, игре из Скопске Црне горе и Босилеградског крајишта, те приказан чин косовско-поморавске свадбе.

Амерички аналитички центар “Евроазијанет” објавио је текст под насловом “Шта је са Бакуовом српском везом?”. Текст се бави азербејџанским наводно нетранспарентним и “чудним” инвестицијама у иностранству у којем су центру пажње улагања и кредит Србији, а једно од постављених питања је “зашто је у Бакуу планула љубав према Београду”.
У тексту се наводи и донација Азербејџана за уређење парка Ташмајдан у Београду, обнову Бајракли џамије у Београду и цркве Свете Петке у Новом Саду, као и питање аналитичара Ељтана Шахиноглуа: “Није нам јасно зашто Баку треба да реконструише цркве и џамије у Србији, када и овде постоје многи социјални проблеми”.
У тексту у којем се цитирају изјаве азербејџанских економских стручњака, наводи се да је председник Азербејџана Илхам Алијев недавно обезбедио Србији кредит у износу од 370 милиона америчких долара за изградњу путева, а поред тога и читав низ донација у вредности већој од три милиона долара.
Кредит који је одобрен Србији са роком отплате 15 година, са четири одсто камате на годишњем нивоу и грејс периодом три године обезбеђен је на основу два услова – да ће радове на изградњи путева изводити азербејџанске компаније и да Србија неће прихватити јерменске инвеститоре за финансирање пројекта, наводи се у тексту. Аутор текста Шарин Абасов даље наводи да је то други највећи кредит који је Азербејџан одобрио, а претходни у износу од 755 милиона долара отишао је Грузији за изградњу аутопута Баку-Тбилиси-Карс.
“Ако је у случају Грузије Баку имао јасан стратешки разлог за давање тако крупног зајма, онда је избор Србије као зајмопримца енигма”, навео је аутор додајући да азербејџанске власти нису објасниле разлоге који су их водили у овој одлуци нити је било јавне расправе по том питању.

Председник РС Милорад Додик данас је на конференцији за новинаре у Бањалуци вербално напао новинарку агенције Бета Љиљану Ковачевић. Он је изнео примедбе на њен новинарски рад и поручио јој да више не улази у палату Предсједника РС.
На питање новинарке да ли је забрањено доћи на конференцију за новинаре он је одговорио да "није забрањено, али ме чуди шта ћеш ти ту".
Дописница Бете је затим поставила питање Дачићу, а онда је Додик "објаснио" због чега се противи њеном уласку у предсједничку палату.
"Да се разјаснимо. Ова госпођа овдје је лажљива и шаље лажне информације. Тако је послала путем Бете причу о, рецимо, изградњи зграде Владе. Нема нимало образа да дође овде, никада се није извинила после судског поступка", казао је Додик.
Дописница Бете из Бањалуке, Љиљана Ковачевић, иначе супруга новинара Телевизије ФБиХ Слободана Васковића, је фебруара 2009. године објавила информацију да је Државна агенција за истраге и заштиту поднела кривичну пријаву против тадашњег премијера РС Милорада Додика, теретећи га да је заједно са својим блиским сарадницима на више грађевинских пројеката оштетио буџете РС и БиХ за више од 115 милиона марака.
Тужилаштво БиХ је прошле године највећи дио предмета уступило Специјалном тужилаштву РС, које је потом обуставило истрагу.
РТРС
Погледајте видео ОВДЕ

Промоција књиге “Стопама предака”, коју је приредио Боривоје Бора Драгашевић, изазвала је велико интересовање српске културне јавности, па је осим што је представљена у Дому војске Србије, промоција одржана и дан касније, у Удружењу књижевника Србије.
Бора Драгашевић је доајен српске политичке емиграције на северноамеричком континенту, где је провео већи део свог живота. Пуних 40 година, био је директор српског радио програма “Радио Шумадија” у Торонту. На челу Српске народне одбране у Канади, Драгашевић је провео 23 године, а на функцији главног уредника “Гласа канадских Срба”, скоро 30 година. У деветој деценији живота, пун позитивне енергије и планова, у Београд је допутовао ради промоције своје књиге “Стопама предака”, коју је објавио Институт за савремену историју Србије. Сав приход од продаје књиге “Стопама предака” намењен је сиромашној деци у Србији и на Косову И Метохији.
На самом почетку разговора, питали смо Бору Драгашевића, о каквој је књизи реч?
Моја књига није само аутобиографска, она је највише од свега сведочанство о важним историјским и националним догађајима српског народа на Балкану, а наравно, и о српском расејању на северноамеричком континенту. Књигу сам писао пуних осам година, има 52 поглавља, а писана је на 750 страна, јер сам желео свега да се сетим и да то верно забележим на хартију”. Књига је интересантна посебно за народ у Србији, јер се у њој налази историјат српске заједнице у последњих 65 година, разне фазе кроз које је пролазила у свом развоју, наравно виђено из мог угла, али поткрепљено мноштвом чињеница и аргумената.
У књизи “Стопама предака”, пишете о члановима ваше породице и историјским околностима у којима су живели. Јесу ли ово мемоари?